Пре него што кажемо нешто о максимализму православног хришћанства, приметимо да су први хришћани једни друге ословљавали епитетом „свети”. Оно што многе буни јесте чињеница да из посланица Апостола Павла примећујемо да је међу њима било итекако великих грешника, таквих да се неки њихови греси нису ни међу незнабошцима дешавали (ср. 1. Кop. 5, 1). Како помирити то двоје?

Када Апостол Павле назива хришћане светима, он их подсећа на печат Духа Светог којим су запечаћени на крштењу и на дар благодати који им је дат и који су дужни да разгоревају у себи (ср. 1. Тим 4, 14). Подсећа их на призив и циљ, који је далеко изнад овоземаљских категорија моралности. Хришћанске секте негирају светитељство јер не разумевају разлику између дара Духа Светог којим је запечаћена свака крштена душа и развијања тог дара до уподобљавања Христу (Еф 4, 13). Дакле, у ширем смислу сви хришћани се могу називати светима у контексту дара Духа Светог којим су даровани чином Крштења, али у ужем смислу свети су само обожени људи, који су од иконе дошли до подобија (једноставније речено: од назначења до остварења). Зато су Светитељи једини аутентични представници хришћанске вере.

Неко ће упитати: зашто просечни хришћани не могу бити прави представници хришћанства? Управо зато што собом не представљају хришћанство какво оно јесте. Запитајмо се: зар се у свакодневном животу у свим областима не трудимо да изаберемо адекватне представнике? Тако, примера ради, када процењујемо спортску снагу једне нације, зна се које тимове и играче поредимо. Када кажемо да је САД светска суперсила у кошарци, Немачка у фудбалу, Србија у ватерполу… ми заправо поредимо репрезентације у чији састав улазе најбољи, а не просечни. Најгоре практично и не узимамо у обзир. Речено спортским речником (ради разумљивости за читаоца), најбољи „представници” хришћанства су Светитељи, док је светост њиховог живота аутентично сведочанство преображајне силе хришћанске вере. Светитељи су испунили главно сведочанство на које позива сам Бог (ср. Дап. 1, 8), сведочанство које говори да је хришћанство вера максимализма, а не минимализма.

Императив тог максимализма се јасно види на проповеди Апостола. Њима је било потпуно јасно да ће проповед о Крсту и Васкрсењу тадашњим Грцима бити лудост (1. Кор. 1, 23), али они ниједног тренутка од тог сведочења нису одустајали. Видели су Христа васкрслог у телу (в. 1. Јн. 1, 1), неки опипали његове ране (в. Јн. 20, 25-28) и ту није више било места ни сумњи ни неком другом сведочанству. То је, додајмо, још једна од оних ствари која силно говори о истинитости хришћанства — да су Апостоли хтели да направе неки општеприхватљив религијски систем за антички свет, они би нашли најмањи заједнички садржалац у учењу и, примера ради, проповедали само бесмртност душе, а прећутали би реч о свеопштем Васкрсењу. Тако би формирали причу којом би „чешали уши” (2. Тим 4, 3) тадашњем јелинском свету, као што до дана данашњег многи привлаче милионе следбеника тако што им угађају и говоре само оно што желе да чују. У поруци Христових ученика, приметимо, нема ни трага од конформизма — њихова проповед Христа увек полази од Крста и завршава у Васкрсењу. Независно од тога шта ко о томе мислио и колико ће се то некоме допасти.

Српски прота-апологета, професор Лазар Милин, је с правом истицао да први прави сукоб емпиризма и рационализма није онај између Бекона и Декарта у позном средњем веку, већ онај између хришћанске проповеди која се базирала на јасном искуству Васкрслог Христа, и рационалистичке грчке мисли, којој је та проповед била потпуна лудост. Ипак, „лудост” проповеди Крста не само да је надјачала горди рационалистички ум, него су Грци постали и првенци Цркве међу незнабошцима, а њихови потомци један од централних народа у даљој хришћанској историји и мисији. Ни то није случајно: древни грчки философи су искрено тежили за Истином, ма колико да су лутали у својим закључцима. Због тога су њихови потомци Промислом Божијим удостојени да постану светила међу незнабожачким народима и да изнедре највеће богослове Цркве.

Хришћанство је, у свом аутентичном виду, вера која не преговара са људским „стандардима”. Честертон је, поредећи га у том домену са исламом, приметио да је Мухамед за уређење и структуру бракова предложио парадигму која је потпуно одговарала Арабији шестог века, док је Христово учење о браку далеко надилазило оно што се могло препознати у Палестини првог века. Максималистички захтеви православног хришћанства већ два миленијума шаљу јасну поруку: оно се не прилагођава овосветским критеријумима, већ указује на светост као једину праву меру сваког човека. И управо у том неконформизму хришћанства лежи још један важан показатељ његове истинитости.

Вратимо се сада Светитељима као истинским сведоцима хришћанства. У претходном делу књиге (О Камену одбаченом и онима који га одбацише) смо се дотакли и теме поверења јер је почетак вере за већину нас поверење према онима који ту веру сведоче. Додуше, има и случајева директног призива Божијег, без уплитања човечије речи, но то се дешава само у изузетним случајевима, одређеним Промислом Божијим ради неког великог добра. Изразит пример је Авраам, који је директно призван од Бога, затим Апостол Павле, ванредна личност у историји хришћанства, као и цар Константин, чији је призив имао несагледив значај за Цркву, њен опстанак и мисију. Но, као што је наведено, вера се обично прима по сведочанству других људи, а ту је поверење кључни фактор.

Свети владика Николај Велимировић, на једном месту у својим Мисионарским писмима, пише како је најлакше поверовати ономе ко има особине истинитости, знања и љубави. У том смислу, нимало није тешко поклонити поверење светим Божијим људима: они немају никаквог разлога да нас лажу, о Бога су се осведочили директно, а све што чине за Њега, чине из љубави. Који би био њихов разлог да нас обману? Њима богатство не треба: одрекли су се света; њима моћ не треба: они трче за последњим, а не првим местима; њима слава не треба: удостојили су се славе Нестворене Светлости и сва светска слава и сјај за њих је само тама и помрчина… И што је од суштинске важности: на њиховим ликовима и делима јасно се чита лик Оног о којем говоре и Коме служе. Христолике, богоносне, обожене личности заправо не морају ни да говоре — они већ самом својом појавом сведоче Бога чији јесу и Који их је осветио.

Свети Григорије Палама у једној посланици наводи да као што онај који носи сасуд пун мира (мирисног уља) не може проћи неопажено, тако и онај који у себи носи Бога бива препознат по делима љубави. Светитеље је немогуће не препознати. Погледајте, примера ради, колико су само облагодаћени свети старци Порфирије (Барјактарис) и Пајсије (Езнепидис) били живо сведочанство Христа у нашем обезбоженом времену. Два човека — два жива светила. На стотине људи разних професија, старосне доби, друштвеног статуса… који су познавали ова два духовна горостаса нам до данас сведоче о њиховом животу који изгледа као да је пренет из древних Житија Светих. Та два човека не уливају поверење само чудесним делима која су чинили (о којима постоји толико сведочанстава и записаног материјала), већ пре свега духовним ликом са кога се јасно чита лепота лика Христовог. И међу православним Србима је било таквих људи у новије доба, људи који су просто сијали, иако су се скривали. Особито је био упечатљив свети старац Тадеј Витовнички. Његова чувена поука, стечена из личног опита — Какве су ти мисли, такав ти је живот — постала је антологијска мисао нашег времена и прецизна дијагноза стања савременог човека.

Свети људи су од непроцењивог значаја за све нас. Лично сам имао искуство исповедног сусрета са смиреним блаженопочившим старцем-јеромонахом Серафимом који се подвизавао у једном манастиру близу Тополе, у срцу Шумадије. Његове речи су биле крајње једноставне и споља није био „ништа посебно”. Када би га неко први пут видео, рекао би да је обичан симпатични дека. Но оно што га је издвајало био је мир који је разливао око себе, мир који се осећао самим његовим присуством и који је одавао светост његовог живота. Тај неупадљиви старац је смирењем постао ризница благодати која се буквално преливала на оне који су му долазили са искреном намером и добром жељом. Оптерећене људе обично сам слао код њега, не толико да разговарају са њим, колико да седе поред њега, да га гледају, слушају, да га загрле. И притом сам им говорио да се не зачуде ако их понуди сладоледом или бомбонама — они који су постали деца Христа ради (уп. Мт 18, З) из своје незлобивости ће се понашати једноставно, непосредно и спонтано, управо онако како смо ми заборавили да се понашамо.

Током рада на првом издању ове књиге упознао сам и брата М., који није монах, већ обичан верник-лаик (колоквијални израз: „цивил”), који је био духовно чедо старца Тадеја и преко њега добио дар непрестане молитве. Тај, споља гледано прост човек, подвизава се у шумама око једног познатог српског манастира жичке епархије, у дивљини у којој cе неретко срећу опасне животиње. Ишао сам да се сретнемо и да се са њим посаветујем о умној молитви, о којој једино такви људи могу говорити са апсолутним ауторитетом. Тај молитвеник је, притом, високошколски образован (често се у разговору позива на древне оце које је проучавао на студијама теологије), но за разлику од сувопарних академских спекулација, његове речи имају силу да запале човеково срце. Никада до сада нисам уживо срео неког ко је у тој мери умртвио сујету, а истовремено разгорео срце за молитву. Такви људи су нам неизмерно потребни управо због молитвеног подвига који је у наше време јако запостављен. Свет својим молитвама покривају такве смирене и чисте душе.

Претпостављам да већина читалаца није имала прилику да види облагодаћене људе, но уверен сам да нема Србина који није чуо за Светог Василија Острошког. Већина Срба је и била подно острошке пећине да целива његове мошти. Он, као и сваки други Светитељ, јесте то што јесте силом Христовом. Или, ако ћемо прецизније, благодаћу Духа Светог, Христос се уселио у њега, облагодатио га и учинио својим стаништем. Какву рационалну „примедбу” може рећи било који атеиста или нехришћанин пред очигледном благодатном силом која се излива подно острошке стене? А ту силу, приметимо, не сведоче само православни, већ и неправославни хришћани, Јевреји, муслимани… који редовно притичу Светитељу, траже помоћ и добијају је, по мери вере и отворености. Ту се јасно види да због разлике у вери Бог не прави „дискриминацију” (да се послужимо термином из речника новоговора данашњице). У острошком архиву могу се пронаћи на десетине сведочанстава из новијег периода у којима су многи муслимани (именом и презименом) сведочили када су и одакле су дошли и како им је Светитељ острошки помогао. Нека од тих сведочанстава су пре двадесетак година и одштампана, ради утврђивања верног народа. Једног од таквих муслимана, Е. Б., сам и лично упознао у Боки Которској пре више година. Током разговора ми је посведочио да већ седамнаест година једном годишње одлази подно Острога да захвали Светитељу за помоћ коју је добио када је пролазио кроз једно огромно искушење.

Има ли јачег сведочанства о благодатној сили Светитеља Цркве него оног који сведоче људи који нису хришћанске вере? Запитајмо се: зашто би људи који нису православни сведочили о сили православних Светитеља? Само из једног разлога: у ту силу су се лично осведочили и због дуга према Истини оставили су траг захвалности. Њихово сведочанство има посебну тежину управо због непристрасности, будући да не припадају православном роду. Људи попут Светог Василија Острошког су сведочанство за неверне и утврђење за маловерне. Пример овог Светитеља често наводим када беседим на опелима, да бих утврдио веру присутних, јер су Светитељи сасвим очигледно сведочанство да су упокојени заправо живи пред Богом. Наиме, свети Божији угодници су такође били људи од крви и меса, само што су се од нас разликовали по чврстини усмерења воље ка Богу и тако су привукли на себе обожујуће дејство благодати. А ако су Светитељи живи — а јесу јер нам другачије не би могли помоћи онда је и сваки човек жив, па тако и наши покојници. Православни хришћани ту имају огромну утеху, за разлику од припадника оних вера који немају обожене људе и њихове чудотворне мошти. Стога је масовна појава атеизма на овим просторима после Другог светског рата нешто што заиста чуди и што је тешко објашњиво као феномен, осим као допуштење Божије због грехова српског народа и посветовњачености свештенства. Неки други смислен разлог је заиста тешко пронаћи.

Но није чудно само то да је у земљи која је дала толико светих Божијих угодника постојало много атеиста, још чудније је да постоји далеко више хришћана који су равнодушни према Христу. Срби-атеисти су од њих доследнији, јер бар имају јасан став. Но како разумети масовну појаву верујућих људи, који исповедају православно учење и догмате, а млаки су према Богу? Зашто многи хришћани „храмају на обе ноге” (уп. 1. Цар 18, 21), желећи да се држе час Јеванђеља, час овог света, онако како им то одговара? Чини се да основни проблем лежи у недостатку дубине вере, покајања и молитве, без којих нема живог додира са Богом односно благодаћу Божијом. А где се благодат повуче, ту остаје празнина и хладноћа, које се углавном попуњавају разним празноверицама, тако приметним у савременој цивилизацији. На ту појаву односе се речи Откровења: Имаш име да си жив, а мртав си (Отк. 3, 1).