Пре више година, пошто сам крстио једног младића, дошао је тренутак да упишемо биографске податке за књигу крштених у жарковачком храму. Када сам га упитао да ли је близанац, одговорио је сасвим озбиљно: „Не, лав“. После тренутка паузе, објаснио сам му да ми не треба податак о томе који је хороскопски знак, већ да ли има брата или сестру близанца по рођењу. То, међутим, није био изолован случај. Више пута ми се десило да ме људи који себе сматрају хришћанима после озбиљног разговора о вери упитају који је мој хороскопски знак, уверавајући ме да то има неке везе са мојим позивом и начином размишљања. Шта то говори? Ништа друго до да је прва врлина – вера – код великог броја савремених хришћана постала нешто веома растегљиво као појам. А такав приступ вери води директно ка сујеверју.

Класично сујеверје је у наше време присутно на сваком кораку. Готово да нема мас-медија који не промовише неки његов вид (чак ни „озбиљне“ новине немају прођу без хороскопа и дневних „савета“ које они нуде). Духовни промашај посебно великих размера су такозване наталне карте, које се заснивају на идеји да распоред небеских тела у тренутку рођења одређује не само човеков карактер, него и даљи живот. Људима који губе време са том врстом празноверица, обично наводим једноставан пример два моја земљака које знају многи у Новој Вароши. То су једнојајчани близанци Радоје и Драгоје Матовић. Њих двојица су рођени са разликом мањом од једног минута и физички су толико слични да смо их у средњој школи обично разликовали само по патикама. Процентуално гледано, 99,99% хороскопских параметара за наталне карте им је идентично, ако не и сви.

Ако је хороскопска логика тачна, откуда то да су њих двојица дијаметрално различите личности? Откуда то да имају потпуно другачије погледе на свет, другачије друштво, другачији начин живота, другачији карактер? Другачији животни пут? Додуше, има једна сличност: обојица су били врсни спортисти, један кошаркаш, а други рукометаш. Но ни то није због хороскопа, него зато што су од раног периода живота били физички веома спремни и спретни, те је природно било очекивати да буду успешни на спортском терену. До сада нисам наишао на једноставнији, очигледнији и практичнији аргумент против хороскопа од овог који називам: „Аргумент браћа Матовићи“!

„Зашто уопште придавати пажњу хороскопу као теми у књизи која се бави верским питањима?“, упитаће неко. Зато што је астрологија својеврсна масовна псеудорелигија савременог света која популарише опасну идеју детерминизма и судбине. Астрологија човека лаже да није одговоран. Зато хороскоп није тек нека свакодневна доколица, већ дубоко антихришћанско учење које човека не само да потцењује, него га и заводи на страну сила таме. То је квазирелигија своје врсте која каже: такав си какав си, јер те је твој знак одредио. Та логика каже да је човек љубоморан, свадљив, гневљив, лажов… јер је то заправо одлика његовог хороскопског знака. И са тиме треба да се помири, и тачка. Каква сатанска логика! Да је она тачна, онда не бисмо имали ниједног Светитеља до данас, не бисмо имали ниједног грешника-покајника, не бисмо имали ниједног човека који је победио своје страсти. Напротив, тачно је нешто друго — то да је „кроз Христа човек већи од звезда и јачи од свих сазвежђа“, како је то богомудро приметио свети владика Николај Велимировић.

У наше време, међу номиналним хришћанима (онима који су хришћани само по имену или традицији), приметне су појаве и других сујеверја и псеудовера у постојање стихијских, безличних сила које је потребно умилостивити разним ритуалима. Тако ћемо небројено пута у српском народу чути кованицу: „Има нешто“. Да се бар каже „Има Неко”, па да човек и разуме. Овако остаје да се човек чуди ученим људима који себе сматрају хришћанима, а говоре такве ствари. Више пута поменути свети владика Николај је, с тим у вези, једног српског интелектуалца који је тврдио да „има нешто” позвао да јасно исповеди да има Бога. И упозорио га да у ставу „има нешто” не остане до краја живота, јер ће у супротном сав његов живот бити ништа.

Да ствар буде сложенија, на такву духовност која нема никакве везе са живим додиром са Богом, у 20. веку се „накалемио“ утицај потрошачког друштва (можда је бољи израз: култ потрошње). То је изродило тако често коришћен термин „задовољавање духовних потреба”. Људи потрошачког духовног доживљаја желе да добију нешто од светиње, али не желе да се мењају нити да уподобљавају свој живот Јеванђељу Христовом. Тако смо данас сведоци чудне ситуације у којој је уместо жеље за сопственим преображајем у литургијском окриљу Цркве код највећег броја хришћана присутна жеља да се Црква прилагоди њиховом свету, обликованом потрошачким менталитетом. Одговорност свештенства због пристајања на такву „понуду“ је посебно питање, са трагичним последицама за црквени живот на дуже стазе.

Ако цео проблем мало уопштимо, приметићемо нешто што бисмо могли назвати релативизмом у питањима вере. Професор Вилијам Лејн Крејг, у уводу своје књиге „Разумна вера“, одбацује идеју да ми живимо у времену постмодерне културе у којој су питања спорења око истине релативизована и немају смисла. Он симпатично примећује да нико није постмодерниста када треба разликовати шта пише на бочици са сирупом, а шта на оној са мишомором. Крејг поставља сасвим сувисло питање: ако нико није постмодерниста у сфери науке и технологије, зашто би онда питања религије и етике била изузетак? Међу савременим хришћанима приметна је управо супротна појава: људи сами себи кроје верско учење и начин живота онако како им одговара, прилагођавајући хришћанску веру себи. Због тога, поред последица у виду маловерја, празноверја и сујеверја, релативизам у вери узрокује и ерозију морала. Митрополит Филарет (Вознесенски) због тога примећује да је некада хришћанство проповедано паганском свету који је био морално развраћен, док је данас стање далеко теже: развраћен је хришћански свет коме се „већ нема шта проповедати“. Опет се враћамо Светитељима — развраћени хришћански свет заиста ништа не може покренути, осим делатног примера светог живота.

Проблем постојања толиког броја хришћана који вери приступају површно и млако проистиче из удаљености од благодатног живота Цркве. Номинални хришћани не само да не схватају потребу исцељења ума и очишћења срца, већ не знају ни шта су ти духовни органи. Да парадокс приче буде већи, управо такви људи тврде супротно. Готово увек када приупитам неке од њих када су последњи пут били на Литургији (или, директније, када су се последњи пут причестили), обично добијем одговор да нема потребе да иду редовно у Цркву јер носе Бога у срцу. Више пута сам се питао одакле такав став. Додуше, није спорно да после Крштења благодат Божија насељава центар човековог срца и одатле изгони силе таме, но није питање да ли се благодат налази у срцу, већ какав јој је третман тамо дат. Да ли је Бог у срцу као Цар на своме престолу или је попут неког прогнаника у мемљивој пећини? Да ли је благодати у срцу омогућено да буде попут ватре која силно гори, а не сагорева (уп. 2. Мој. 3, 2) или јој дајемо само толико простора да се покаже као нека искрица? Стога, када неко каже да не иде у Цркву јер носи Бога у срцу (што ће рећи, да је богоносац), обавезно позовем дотичног да ми напише детаљну биографију, јер ако је истина то што говори, онда се налази на ступњу Светитеља који је своје срце очистио од страсти. И тек када, са малом дозом ироније, питам да ли би можда требало да их предложим за канонизацију, људи схвате шта су рекли. А они савеснији почну да се распитују и када би могли доћи на исповест.

Као што данас постоје хришћани који говоре да не иду у Цркву јер Бога носе у срцу (премда, парадоксално, не знају где им је духовно срце), тако постоје и људи који о типику и устројству Цркве знају веома, веома мало, али зато вековни типик проглашавају нечим новим. Много пута сам, примера ради, чуо питање зашто људи који „сада” иду у храмове се „клањају попут муслимана”, када у старини тога није било (старина је, према њиховом мишљењу, период када је комунизам био владајућа доктрина у друштву и време у којем је црквени живот био сведен на минимум). Када покушам да објасним да су велике и мале метаније нешто што вековима постоји у Цркви, углавном машу главом у неверици. „Ми то нисмо запамтили када смо били деца”, одговор је који обично следи. Ту већ нема начина да се аргументацијом речи помогне. Стога људе са таквим приговором просто упутим да оду у Јерусалим, где је Црква настала, или на Свету Гору, где је центар Православља данас. Ако већ не верују свом свештенику, ваљда ће им та света места бити довољни ауторитети.

У чудном времену живимо. Као илустрацију те тврдње навео бих чињеницу да сам више пута буквално морао да правдам верницима начин обављања свештених чинодејстава. Колико сам само пута објашњавао зашто „купам цело дете” на Крштењу… Својевремено сам се и слатко насмејао у том смислу, сазнавши да ме је један крштењски кум због такве праксе окарактерисао као „радикалног попа”. Разлог оваквим појавама је, као што је претходно већ наведено, типично потрошачки однос огромног броја савремених хришћана према Цркви. У таквој свести, Црква постоји да задовољи нечије духовне потребе и ништа више од тога. Она је својеврсни „духовни супермаркет” у главама људи потрошачког менталитета, при чему се однос своди на минимализам припадности вери која пружа могућност максималног остварења човекове личности. А то се види управо из односа према основној тајни Цркве: Крштењу. Веома мали број хришћана данас Крштење доживљава као ново рођење, тајну уласка у Цркву и један од најважнијих догађаја у животу. Оно се углавном посматра као традиција и чин формално потребан да би човек могао да се назове православним хришћанином. Током рада на овој књизи до руку ми је дошао један популаран магазин у којем сам наишао на текст о крштењу детета познатог фудбалера. Кад тамо, човек има шта да прочита. Ево изабраног пасуса у којем супруга фудбалера говори о светом чину: „Крштење није прошло без суза. Ј. се у једном тренутку расплакао, али је свештеник добро одреаговао и скратио церемонију, што се показало као одлична одлука. Зато је било мање драме него што смо се надали”. У том кратком пасусу описана је суштина односа номиналних хришћана према најсветијим тајнама Цркве — оне су постале церемонија, протокол, обичајни ритуал који по потреби треба прилагодити естетским критеријумима присутних (што ће рећи, свештеник да „скрати церемонију” ако је дете уплакано, да би угодио родитељима). То полако постаје mainstream црквеног живота – када сам једног младог (и, иначе, вредног) свештеника упитао зашто не чита све запретне молитве пред Крштење, он ми је одговорио да у њима има страшних речи и да не жели да се присутни уплаше. O tempora, o mores!

Када све наведено имамо у виду, од кокетирања народа са разним сујеверјима до млаког односа према Светињи, не треба да нас чуди зашто Бог буди хришћански свет страдањима. Јер када хришћани масовно изгубе својство „соли” у духовном смислу (уп. Мт. 5, 13), нема другог начина да дођу себи осим кроз огањ искушења. Божија интервенција је неизоставна када завладају ритуализам и формализам, и када повремене „инфузије” постану мера духовног живота, јер хришћанин не може бити човек који духовно вегетира. Он је по природи ствари призван да буде свет и да до краја развије своје духовне потенцијале, као што је илустративно приказано у причи о талантима (ср. Мт. 25, 14-30). Па докле стигне, стигне.

Живот у Христу подразумева стални духовни покрет, динамику, а не учмалост и статику. Сваки човек је створен да буде у покрету, како физичком, тако и духовном. Човек је биће призвано да се константно развија. У супротном атрофира. Духовни покрет, притом, мора бити вишеструко интензивнији од телесног јер је сила инерције која вуче ка греху огромна. Сетимо се шта се дешава када стојимо на некој покретној траци: она нас носи у смеру којим сама иде. У духовном смислу, ако допуштамо да нас воде нагони, онда смо слични човеку који се предаје смеру траке на којој стоји. А ако желимо да победимо себе и своје греховне навике — што је пут спасења — онда смо налик човеку који иде насупрот смеру траке и зато морамо уложити додатни напор да бисмо се заиста кретали тамо где смо пошли.

Живот је, међутим, нешто далеко озбиљније од покретних трака у робним кућама. Насловне стране популарних часописа, телевизијски шоу програми и друге таблете за успављивање савести нас безочно лажу када нам сугеришу живот као супермаркет. Реалност је другачија: ако трака у супермаркету одвуче на погрешну страну, лако ћемо се вратити на супротну. У животу, међутим, није тако. Живот је далеко сличнији реци на чијем крају је водопад, док су у узводном делу пристаништа. Већина људи се једноставно препушта току, јер је тако најлакше. Та врста ужитка се увек показује разорном на самом крају, ако човек на време не дође к себи. Зашто је изразито мали број оних који одлуче да плове узводно да би пронашли „тихо пристаниште“? Зато што такво делање захтева осмишљен подвиг и снагу воље, као једини начин да се избегне духовна катастрофа.

Благодат Божија је одлучујућа сила која нас окрепљује да идемо у правом смеру, али је потребно да и сами уложимо напор. Благодат је попут ветра који одједном дуне у једра и појача снаге за даљу пловидбу, али је човек тај који улаже труд око одржавања квалитетних једара и самог веслања. С тим у вези, постоји у хришћанском предању прича о Светом Николи и морнарима, која лепо одражава наведени пример. Она вели како су неки морнари једном приликом запали у јаку буру. Покушавали су свим силама да се одупру стихији, али њихов труд је деловао потпуно безуспешно. У једном тренутку су пали у очајање због узбурканог мора које се играло са бродом као са кутијом шибица, пустили весла и завапили Светом Николи за помоћ. Кад оно, Светитељ се појављује на крми, даје благослов и каже: „Хоћу ја помоћи… Али и ви веслајте!“.

Хришћанин је призван да „весла“ док год је жив. И то у правцу јеванђелском, ма колико да су велики таласи који запљускују животну лађу. И да притом полаже наду не на своје трудове, већ на благодат Божију која ће надоместити оно што наши напори не могу учинити. Пракса је ту врло једноставна и вековима проверена, само је треба верно следити. Овај пут, на жалост, следе малобројни. И то је огромна трагедија хришћанског света нашег времена.

У вези са претходним, усудио бих се рећи да највеће ране на телу Цркве није нанео атеизам, ма колико да је атеистичких концепција и милитантних покрета никло до данас; није то учинио ни исламски фундаментализам, ма колико исламисти широм света брутално прогонили хришћане све ове векове; нису то учинила ни сектна деловања, ма колико да су се омасовила у свом деловању. Све те ране су заправо последица оне најболније ране на телу Цркве, а то је неверство Христу које је присутно код највећег броја оних који себе називају хришћанима. Овај народ поштује ме устима, а срце му је далеко од мене (в. Ис. 29, 13; Мк. 7, 6), пророчке су речи пред којима сваки хришћанин мора добро да се промери.

У истом смислу, највећа победа Цркве у овом свету нису бројке које показују преласке у хришћанство, ма колико ти преласци били масовни; нису ни тријумфи хришћанских војски над непријатељима отачаства, ма колико да су сјајни; нису то ни преславна чудеса која се дешавају из дана у дан, ма колико да су изузетна. Све те победе су одраз најблиставије победе Цркве у овом веку, коју представљају хришћани који живе за Христа и држе Заповести Божије (уп. Јн. 14, 15), љубећи Господа свим својим срцем, душом, умом и снагом (в. Мк. 12, 30). Појава само једног таквог христоносца задаје огроман пораз силама зла. Због таквих људи Бог и држи свет. А таквих људи, Богу хвала, и данас има.