За време Спаситељевог земног живота Тавор је био пустош зарасла у жбуње и шибље. Господ се на врх те горе попео заједно с тројицом апостола и тамо пред њима видљиво показао своју божанску узвишеност: вечну Божију светлост која је силнија и чистија од сунчевих зрака, светлост која не заслепљује већ душу испуњава неизрецивом радошћу, небеским миром и блаженством. Та светлост је била откривање чудесне Божије лепоте, у поређењу с којом је сва видљива земаљска лепота попут мркле ноћи, а све земаљске насладе, уколико бисмо их улили у једну чашу, напитак горак као пелин. Човеково срце није могло да жели ништа осим да заувек пребива у зрацима таворске светлости.
Спаситељево лице је постало слично бљеску муње, а одећа бела као снег. Стајао је окружен светлошћу, као што је сунце окружено зрацима. Три апостола су пројаву божанске светлости доживела као велику радост која се ни са чим не може упоредити. Њима је била откривена тајна вечног живота као вечна обасјаност божанском светлошћу, где је у сваком тренутку присутна пуноћа среће и где се истовремено та срећа стално увећава и открива у новим таласима божанске светлости. Зато вечни живот и јесте нешто увек ново, увек непознато, увек неочекивано, увек чудесно дивно и непоновљиво у својој лепоти.
Господ не само да је проповедао Јеванђеље народу у Палестини, него је још и своје ученике подучавао и просвећивао. Постепено им се откривао не само као Цар Израиља, већ и читавог људског рода, као Цар вечног духовног царства. Месијине речи о томе да треба да буде мучен у Јерусалиму код апостола су изазивале чуђење и страх. Слика Месије прикованог на крст је Христове ученике могла да баци у очајање и да их наведе на помисао да је све неповратно изгубљено. Тајна искупљења им се могла учинити као пораз, као немоћ Месијина. Сведочанство тројице апостола о преображењу требало је да у тренуцима чамотиње и сумње укрепи остале ученике у вери.
Зашто је Господ узео са собом тројицу апостола, а не све своје ученике? То је зато што се међу дванаесторицом налазио и Јуда, богоодступник и издајник, који није био достојан да види преображење и да буде обасјан божанском светлошћу. У Јудином срцу владао је ад и беснео црни пламен самога пакла. Јуда није могао да прихвати нити је требало да види божанску светлост коју је већ пристао да прода за тридесет сребрника.
Апостоли су са запањеношћу видели како су пред Христа стала два старозаветна пророка – Мојсије и Илија и беседили с њим. Илија у Старом Завету ужива изузетно поштовање. Његово служење је скривено и мистично. Он је ватрени дух вере који се супротставио разорном духу паганских цивилизација и култу људских страсти. То је духовни пламен који сатански дух, пројављен у тиранима и диктаторима, није могао угасити током читаве светске историје и који се иначе спрема да се свом својом снагом испољи у личности долазећег антихриста – „апостола“ и медијума самога сатане.
Илија треба да дође на крају света. Он је Претеча Христовог другог доласка. Он ће доћи онда када зло буде попримило невиђене размере и кад се земаљска власт и сам точак историје неочекивано нађу у рукама антихриста. Први Христов Претеча – Јован Крститељ постао је жртва Ирода, цара из духовног рода антихриста. Претеча Другог доласка Христовог – Илија постаће жртва самог антихриста. Појавом Илије на земљи биће затворено и последње поглавље историје света. Мрачном бездану греха треба да се супротстави заслепљујућа светлост.
Са Христом је разговарао и пророк Мојсије, који је назван Боговидац. На Синају је Мојсије примио од Бога Закон, али је тај Закон требало да буде откривен и његове дубине расветљене на Голготи. Закон је наговештавао Јеванђеље које се иначе у њему налазило као што се срце налази у човековим грудима или као што семе носи у себи зачетак прелепог цвета. На Синају је Мојсије молио Господа да му покаже Своје лице, али је као одговор чуо да може видети само траг Божији. Тумачи Библије објашњавају да се трагом и сенком самога Бога назива видљиви свет, који нас учи боговиђењу и богопознању, као и написани Закон.
Илија је жив узнесен на Небо, пренешен у други еон постојања. На крају света он треба да дође како би дао данак смрти, то јест како би умро као човек, али и васкрсао као причасник и заједничар Духа Светога. Мојсије је умро на гори Нево одакле је видео Обећану земљу, а духовним погледом созерцавао Небеску Отаџбину у коју је народе требало да уведе Крст Исуса Христа, а не мач Исуса Навина. До Голготске жртве Мојсијева душа, као и душе свих људи које Спаситељ још увек није био искупио, налазила се у аду. Но ад за праведнике није био место и стање мучења, већ туга због раздвојености од Бога, туга која је била облистана надом у долазак Месије. Зато тумачи Библије сматрају да је Христос на Тавору с пророцима Илијом и Мојсијем разговарао о Свом страдању, распећу и васкрсењу из мртвих.
На Тавору је Господ показао Божију светлост. У 14. веку, за време познатих спорова паламита с њиховим противницима, светогорски монаси су у Константинопољ послали Томос у којем су, на основу светоотачког предања и мистичког искуства Свете Горе, тврдили да таворска светлост јесу вечне нестворене божанске енергије које се од Божијег Бића разликују по томе што су иманентне створеном свету, док је Божије Биће (Божија суштина) трансцедентно и, будући изванпросторно, у свему и увек остаје изнад свега.
Светогорски монаси су писали да постоје три вида светлости. Један од њих је светлост коју видимо чулима и којом човек доживљава боју, линије, скице, то јест реалност земаљског света. Та светлост је доступна не само човеку него и нижим бићима. Кад се познати катихета Дидим, који је био слеп од детињства, жалио да Свето Писмо мора да изучава само по слуху, Преподобни Антоније Велики му је рекао: „Немој да тугујеш што не видиш телесним очима, које имају и мрави и вилин коњиц, већ се радуј што имаш око срца које види анђеле и созерцава духовни свет.“
Друга светлост је светлост интелекта, светлост разума. То је светлост наших мисли и представа, светлост која је изузетно интензивна код философа, научника, уметника и песника, светлост логичког расуђивања и стваралачке фантазије. То је светлост душе, створена светлост којој су недоступне реалије вечности.
Tpећи вид светлости је светлост Божијих откривења. То је светлост Духа, светлост Тавора, светлост аскета и подвижника, светлост која обасјава срце током молитве. То је светлост у чију се тајанствену област не може проникнути логиком или силом распламсале маште. Она се души открива као нови живот и као духовно прогледавање. То је светлост мистика и богослова, светлост боговиђења и богоопштења, светлост која се душом схвата и доживљава као пуноћа постојања, као пуноћа гносиса и среће.
Интелектуална светлост је светлост Атине, а духовна светлост је светлост Тиваиде и Јерусалима, Свете Горе и Гареџе. То је светлост која је обасјавала мученике, чинила да речи проповедника буду попут огња, светлост која је била једино благо оних који су Христа ради сами себе лишавали свега. Они који су је поседовали осећали су се богатијима и моћнијима од царева. То је светлост која се души открива у светим тајнама Цркве, молитви и аскези, светлост која исходи од чудотворних икона и моштију светитеља, непролазна светлост догмата Православља и мистичког живота Цркве.
Свет не познаје духовну светлост. За њега је интелект највећа вредност и зато он на основу апстрактних интелектуалних представа хоће да расуђује о духовном. Одатле потичу јереси и секте, лажна мистика, реформе у Цркви, омаловажавање црквене традиције и жеља да се духовна светлост замени интелектуалном, страсном, ограниченом, оном која о небеском расуђује на приземан начин и чији је критеријум истине она сама.
Паламитски и њима слични спорови проузроковали су још једну поделу између Источне Цркве и Рима, поделу која се тицала аскезе и мистике. За католичко богословље не постоји разлика између Божијег Бића и Његових енергија, дејстава, а таворску светлост замишљају као нешто пролазно и створено, дакле не као јављање Бога и тајне вечности, већ као некакву илуминативну демонстрацију силе. Зато је Западна црква, пошто је изгубила учење о духовној светлости, након прекида са Источном Црквом, почела да бива све световнија, у почетку кроз рационализам схоластике, а затим кроз натурализам ренесансе.
Што се, пак, тиче Православља, оно је успело да се сачува без обзира на све притиске духа времена који је у све продирао. Оно се сачувало не само кад је реч о православним догматима него и о свеукупном животу Цркве, њеном циљу и недељивости, њеној мистици, обредима и појању, њеном предању о унутарњој молитви и њеној блиставој патристици. Православна Црква је чувар таворске светлости, светлости Преображења и само уколико је у њу укључена и уколико у њој живи, човекова душа може бити обасјана вечном духовном светлошћу и осетити мистичко васкрсење пре свеопштег васкрсења из мртвих.
Запањени величанственим призором разговора Господа и двојице Његових пророка, апостоли су пали на земљу. Али све се завршило. Христос је стајао сам. Тада је Петар рекао: Господе, добро нам је овде бити! (Мт. 17, 4). Он је желео да Преображење траје вечно. Била је то радост будућег Небеског Царства. Само у зрацима божанске светлости човеково срце добија истинску радост и спокој и његов ум успева да докучи надлогичну и надчулну тајну живота и постојања. Али светлост се угасила. Да би се заувек стекла божанска светлост у себи и да би се ушло у бесконачно Царство светлости, био је неопходан животни подвиг, напор и мученичка смрт апостола. Господ је показао ученицима божанску светлост, а након тога требало је да је они досегну кроз духовну борбу са телом, светом и демонима. За Христа је Тавор претходио Голготи, а за Његове следбенике Голгота претходи Тавору. Божанска светлост приказује се на иконама као нимб или ореол око лица светитеља. То је драгоцена круна којом Господ крунише победнике.
