У име Оца и Сина и Светога Духа. Познати руски епископ и теолог 20. века, свештеномученик Иларион Троицки, у једном свом есеју наводи да западнохришћанска цивилизација за циљ поставља прогрес, а источнохришћанска преображење. Један други савремени православни теолог примећује да западна цивилизација свет богати научним достигнућима, а источна светитељима. Обојица заправо говоре о истом: за Православље је основни циљ обожење човека, његово преображење у Христу, а не било шта овосветско.

Данас, када славимо празник Преображења Господњег, треба да се подсетимо на то да догађаји из Светог Писма нису само историјског карактера, већ да дају конкретну поруку и поуку за духовно преображење сваког од нас у свим временима. Како нам јеванђелско зачало данашњег празника сведочи, Христос на гору високу узводи три своја ученика и показује им своју славу сијањем нестворене светлости. Јеванђелиста нам, дакле, превасходно сведочи о слави Христовог божанства, али нам посредно даје и упутства за наше сопствено духовно преображење у Светлости Христовој.

„Гора висока” о којој је реч је, према Предању Цркве, планина Тавор. Христос је волео да се моли на пустим и узвишеним местима – Он и сада бира висину да се покаже својим ученицима у својој слави. Исто тако, за наш подвиг богопознања је потребно да свој ум узнесемо на духовну висину, изнад пролазних и таштих овосветовних мисли. Сетимо се, притом, да су и два пророка која су се појавила пред Христом на Тавору опит богопознања такође добили на високим горама – Мојсеј на врху Синаја, а Илија на врху Кармила (в. 2. Мој. 19, 3; 24, 12; 1. Цар. 18, 42). Одлазак на врх сваке планине подразумева труд пењања, а у духовном смислу онај ко жели да дође до опита богопознања односно на врх духовне планине, мора уложити и делатни, подвижнички труд који се тиче мукотрпног и сталног одстрањивања страсти. Три ученика Христова – Петар, Јован и Јаков – који су се удостојили да виде Христово преображење на Тавору, у Предању Православне Цркве се наводе и као симбол три врлине: вере, љубави

и наде. То нам јасно говори којим врлинама човек треба да изобилује да би се удостојио истинског богопознања и пребивања у Светлости Христовој.

Неко ће можда упитати: зашто је уопште важно имати богопознање? Зар није просто довољно бити добар човек? На то питање посредно нам одговара Апостол Петар који у данашњем догађају каже: Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17, 4). Петар осећа да је у тренутку виђења нестворене светлости осетио Царство Божије коме стреми свака душа. Стога није довољно бити само добар човек – то је морализам и пијетизам – већ је потребно бити охристовљен човек, благодатан човек који учествује у слави Божије светлости већ овде и сада, колико нам је то могуће у овом телу. Наш циљ је Христос и вечно обитавање у Његовој светлости – све испод тога није достојно хришћанског имена и призвања.

У средњем веку је у погледу догађаја Преображења Господњег постојао један веома важан богословски спор, у коме је истакнуто место имао Свети Григорије Палама као бранилац исправне вере. Тај спор се тицао питања да ли је Таворска светлост створена или нестворена. Свети Григорије је одбранио предањско учење о нествореној светлости Божијој, бранећи тиме учење да смо причасни божанском животу и да Бог није бескрајно далеко од нас. Иако је Божанска суштина непричасна, Свети Григорије је јасно показао да смо причасни нествореним енергијама, односно да можемо учествовати у слави Божијој, што је показано управо на Тавору. У овом спору Палама је заправо бранио древни опит живе заједнице са Светом Тројицом – опит који је и лично имао, за разлику од философа – рационалиста са којима је водио расправу.

Царство Божије није ништа друго до Господ Христос. Без Њега наша душа не може да се успокоји ни у овом ни у будућем веку. Ми стога морамо дати све од себе да Христу нађемо места у своме срцу (уп. Пс. 131, 4—5), да светлост Христова уђе у нас и да прогна таму незнања и страсти. Погледајте сада, драга браћо и сестре, унутрашњост нашег храма Вазнесења Господњег (у Жаркову). Како се он после две године осликавања дивно преобразио! Ко је долазио ранијих година у њега сећа се како је све то изгледало, а сада су ове фреске учиниле да црква засија новом светлошћу. То је верна слика онога што је задатак у погледу наше душе: не само да скинемо гареж са ње, већ да у себи „иконопишемо” лик Христов врлинама и да се сами преобразимо у Његовој Светлости. Нека би се тог циља удостојили молитвама Светог Григорија Паламе и свих свештених исихаста, амин.

Прочитајте још:

Архимандрит Рафаил Карелин „Преображење Господње”