Одговори архимандрита Рафаила Карелина на питања верника:

Покајање је основа човековог духовног живота, јер је добровољни суд човека над самим собом пре Страшног суда Божијег. На световном суду, што су теже оптужбе на рачун оптуженог, то је и пресуда тежа. А на личном суду покајања је обрнуто: што савест строже окривљује човека, тим је потпунији опроштај који он прима, тим је ближе спасењу.

Да би покајање било истинско неопходни су следећи предуслови. Прво, свест о својој огреховљености, душевној упрљаности и моралној рђавости, и искрено жаљење због својих грехова.

Друго, чистосрдачна исповест грехова Богу пред свештеником, човеком који је од Бога и Цркве обдарен благодатним даром опраштања греха. Али, исповест не сме да буде пуко набрајање или препричавање својих грехова, психотерапеутски разговор са свештеником, већ покајнички плач због својих грехова. Људи често говоре о својим гресима без трунке покајања, а понекад се чак и поносе њима.

Треће, човек треба да покаже решеност да више не понавља грехе за које се покајао и које је исповедио у Светој Тајни Исповести. Човек треба да буде решен пре да умре неголи да поново сагреши: то је права покајничка решеност. Древна пословица каже: „Мудар се двапут не саплиће о исти камен.“

Четврто, човек мора да се труди да живи по заповестима Божијим, тј. врлинама које су супротне гресима у којима је некада живео.

✦ ✦ ✦

Показатељ правилног стања и усмерења духовног живота јесте осећање искреног покајања. То осећање би требало човека да прати до краја његовог земаљског живота. Покајању нема краја у овоме животу. Док год смо живи треба да се кајемо и да исправљамо свој живот, да бисмо нашли милост у Бога, да би нам били опроштени греси.

Што је човек ближи Богу, то више грехова и греховне нечистоте види у себи, то више има потребе за још дубљим покајањем и самоисправљањем. Из искреног покајања и почетног страха Божијег, који се пројављује у виду труда да не кршимо спасоносне Божије заповести, рађа се нарочита врста страха Божијег, духовне бојазни – да не ожалостимо својим гресима Бога који нас толико воли.

Нада у Божију милост један је од основних предуслова покајања, а ако човек живи без покајања, непокајнички, у његовом срцу место наде заузима самоувереност и спокојно задовољство самим собом, које није истински мир душе, већ израз њене окамењене равнодушности.

Препоручујем Вам да се молите Исусовом молитвом што чешће, јер ће Вам она помоћи да постепено постанете свесни своје огреховљености, да откријете и сагледате сопствено срце, и оно што се у њему дешава.

✦ ✦ ✦

Хришћанско покајање је увек спрегнуто са надом у милост Божију: ту је бол срца сједињен са духовном утехом. После истинског покајања и светотајинског опроштаја на исповести човек осећа унутарње олакшање: учињени грех више не оптерећује његову душу. После истинског покајања човек се труди да не учини поново исти грех.

Са друге стране, у стању после учињеног греха, које називате „узрујаношћу“, човек се нервира или секира због учињеног греха (још више због евентуалних, за њега неповољних последица греха), а његову душу обузимају збуњеност и немир. Он стално врти „филм” напред-назад, мучи га грижа савести, али се суштински не каје. Он се љути на себе што је тако ниско пао, окривљује друге за свој грех, покушава да оправдање нађе у околностима у којима је учинио грех, смишља како да отклони последице свог греха… Но, будући да у себи нема покајања, он не види излаз из ситуације у којој се нашао због почињеног греха и то је прави узрок његове „узрујаности“, односно дубинске узнемирености душе.

Горд човек се после учињеног греха не каје, већ се, на сваки начин, труди да оправда себе и да умањи тежину свога греха, а онда, по правилу, пада у униније, које лако може прећи и у тешко очајање.

✦ ✦ ✦

Свети Оци су покајничке сузе називали радостотворним плачем. Сузе су сведочанство истинскога покајања (иако има и покајања које се пројављује као бол срца, без суза). Те сузе омивају прљавштину са душе, попут воде крштења, и обнављају у души дејство Божије благодати. Зато се, после искреног и усрдног покајања, у души јавља осећање духовне радости и човек осећа као да срце у њему безгласно поје. Ето, како покајни плач бива извор духовне радости и како плач и радост могу да иду заједно, и иду заједно, у духовном животу.

Против греха у себи морамо се непрестано борити као против смртоносног зла, али треба да нам буде јасно да човек никада не може потпуно да се ослободи греха у овоземаљском животу. Но, већ сама борба против греха је за нас спасоносна и Господ нам је урачунава у победу, надопуњујући својом благодаћу све оно што нам у тој борби недостаје.

Колико год пута да паднемо у грех, немојмо очајавати, јер сваки војник у борби бива и рањен, чак и привремено избачен из строја, већ стално изнова устајмо и поново ступајмо у бој против демонских сила које војују против нас и нашега спасења, у бој против греха и страсти. Не устручавајте се да стално исповедате једне исте грехе, као што се човек не устручава да стално иде код лекара при дуготрајној болести. Из сваког пада извуците поуку и откријте његов узрок. Важније је борити се против узрока греха него против његове пројаве.