Царство моје није од овога свијета (Јн. 18, 36). То су ријечи Цара небеског, који је са наднебеских висина сишао и зацарио се на земљи, дошао из вјечности и зацарио се у времену, не подлијежући притиску времена и не примивши болест, коју смо ми примили и не бивши потчињен силама таме, кнезу овога свијета — сатани.

Дошао, браћо и сестре, из вјечности, донио вјечност. Дошао од Свјетлости и донио свјетлост и свијетли у тами. Тама упорна, горда, дрска, болесна, зла не може ту царствену свјетлост да обузме и никада је неће обузети. Паклене војске поднебесја, кнезови таме, до оних најситнијих ђаволчића репатих, клемпавих, носатих и смрдљивих не могу да пређу границу тога Царства. Не могу ни да гледају у том правцу, а камоли да приме Царствену свјетлост. То Царство има Цара, а тај Цар има свој Престо, Царски Престо, одакле царује, влада и благосиља, лијечи, освећује, крштава, миропомазује, гријехе отпушта, тијелом и крвљу храни.

Царски Престо, браћо и сестре, на коме Цар сједи јесте Жена, једна од нас, најбоља од свих нас, од свих жена, јер је благословена међу женама. Архангел Гаврил каже: Благословена си Ти међу женама. Од жена је и благословена је међу њима, али је својим достојанством неупоредиво изнад свих жена, изнад свих мушкараца свих времена, од оне прве наше прамајке и до оне последње, која ће се од жене родити. И не само узвишенија од свих људи, него узвишенија по достојанству и од свих небеских чинова, међу њима и од пламених серафима и многооких херувима и свих других небеских војинстава. Она је то достојанство примила, и данас га има, јер се у њој зачео, оваплотио Цар небески.

У њеној утроби, браћо и сестре, дошло је до зацарења, до хиротоније. То је један догађај изнад и испред свих догађаја, а који ми јако занемарујемо.

Аплаудирамо, јадно прослављајући и бедно се радујући многим побједама у фудбалу, кошарци, одбојци, ватерполу, тенису и разним другим надметањима у бизнис сферама, политичким утркивањима и многим другим да их не набрајамо. Побједе које смјењују порази, рађања која смјењују умирања, сила која се претвара у безживотност, мирис који замјењује врло брзо кужни задах; слава која се преко ноћи одузима; богатство које сјутрадан не налазиш, рачуни који се брзо отапају, пријатељи који се губе; дјеца која умиру изненада, родитељи које сви сахрањујемо, преци које смо одавно заборавили… Све то, браћо и сестре, и много тога другог што нам пажњу привлачи, видите и сами колико је ништавно и крхко, вара нас, обмањује нас. А ми упорно тражимо да се у тој равни опет нешто добро одигра, не би ли се поново утјешили, па онда опет, ваљда још дубље разочарали и не дао Бог одузели себи живот.

Не треба да буде тако. Може да буде другачије. И јесте другачије! У Њеној утроби дошло је до хиротоније, до побједе, зацарења, тријумфа, коме су аплаудирали сви свети ангели на челу са Гаврилом, а он је протопсалт небеских војинстава. Вјерујемо да овдје међу вама нема оних који вјерују да су небеса преиспуњена непознатим летећим објектима. То што лети и чему је поријекло непознато, то су демони. То је стара лисица из поднебесја, рептил, демон и он је познат Цркви. Познат је Богу који га је свргнуо са небеса. Онај најрепатији, а није морао да буде репат, већ да настави да буде носилац свјетлости, али се загледао у себе и заборавио на Источник свјетлости и помислио да сам свијетли, претворио се у првоначалну, злоначалну змију. А Архангел Гаврил, он је хоровођа, протопсалт небеских војинстава, један од серафима. Сви они, а он на челу свих, су се обрадовали. Света небеса су се спустила на земљу, јер је земља постала подножје ногу Његових, а на земљи благословена међу женама, благословено чедо Јоакима и Ане, постало Његов Трон у коме се зацарио и са којег и дан-данас царује. Том догађају сва небеса су се обрадовала. Нажалост, том догађају данас се ријетко ко од људи радује.

Погледајте, браћо и сестре, у своја срца, скините мало лица своја са огледала, свуците своју пажњу са непрестано активираних екрана рачунара и мобилних телефона, погледајте мало у своје срце и провјерите да ли се оно радује том догађају, том тренутку у времену, тој радости којом се радују сви свети ангели вјечно. И док ми вечерас сједимо овдје, они се радују саборно на небесима, а има их и у овој сали не мало, има их колико и нас. Свакога од нас прати по један, јер је такав обичај у Царству, да сваки крштен у име Цара, дакле сваки обучен у царску порфиру, у царске хаљине, у светотајинске одежде, обавезно има једног ангела за чувара и тијела и душе. И њих овдје има колико и нас, али су невидљиви, да нам својим присуством не би улили страх и да не будемо побожни зато што њега стално у ретровизору гледамо. Ако хоћемо да будемо побожни, будемо слободни и вјерујемо да је он непрестано уз нас, пазимо да себе не ранимо неком тешком страшћу починивши неки од смртних гријехова. И тада нас не оставља, али је удаљен (мислимо на анђела чувара), не може да трпи смрад гријеха.

Тренутак зацарења, хиротоније, побједе или како га ми у Цркви називамо Благовјести, је врло моћан тренутак, то је граница Царства. Сви они који су ушли у то Царство и живе у њему, радују се, хране се и богате се у њему, ако их будете питали, јасно ће вам указати на то мјесто и на Златну капију кроз коју су ушли у њега. Питајте Светога Саву како се то улази, и куда је он увео своја чада, како пјевамо у тропару, у онај мисаони, духовни рај. И видјећете, одмах ће вам одговорити: Кроз Царске двери. Јер Царство има и своје капије, границе и символично је све то у простору храма заступљено. На Царским дверима, обратите пажњу, видјећете изображење уптаво празника Благовјести, Пресвету Богородицу која прима благовјест од Светог Архангела Гаврила: Радуј се Благодатна, Господ је с тобом!

Ко је тај Господ? Цар, браћо и сестре, Царев Син који је једнаке части са Царем. Очев Син који је једнаке части са Оцем. Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30). Као што Отац има живот у себи тако даде и Сину да има живот у себи (Јн. 5, 26). Природа Сина једнака је природи Оца. Сапрестолан како га у Цркви називамо и како му се клањамо, у славама увијек изговарамо: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, не правећи никакву разлику. Није једна слава Оца, друга Сина, а трећа Духа Светога, него је једна слава јер је и природа једна, суштина једна. А Он Један од Тројице, Син Очев јединородни, без мајке рођен у вјечности. Он има само једну Мајку. На небесима има Оца од кога се рађа у вјечности. Дакле није створен него је, како нас уче свети оци у Никеоцариградском Символу Вјере рођен. А рођењем се природа преноси. Не рађа жена теле, не може да роди куче. Жена може да убије дијете у утроби и тиме да буде гора од вучице. И то што убија у себи није пуноглавац, животиња, инсект него људска природа, човјек! Може да га роди преневши му природу да и он буде човјек! И на небесима Син рођен од Оца примио је природу, мада је то тајанствено и нашем уму непојмљиво рођење. И ту немојте да се упирете у жељи да разумијете, јер можете завршити у лудници или у гробници. То је за људски ум неиспитљиво. Свети оци су нам дали ову шему: рођен, нестворен, једносуштан Оцу.

И баш Он у вјечности рођен од Оца у времену се рађа од Мајке, од жене. Сву ону своју царствену власт, сво оно своје царско поријекло, природу, свјетлост, живот предаје људској природи у утроби Пресвете Богородице зацаривши се у Њој. Пазите, Он је Цар све вријеме, међутим ново у овом празнику јесте то што се та царствена власт предаје људској природи, зацарио се у људској природи, у мојој и вашој. Ово је много важно, но нажалост ово су теме којима се ми одавно не бавимо. Неки и дан-данас мисле да смо од мајмуна, онда није ни чудо што смо насрнули на Цркву. Црква је у том случају страшна провокација. Ако си од мајмуна постао, онда је учење Цркве, силе Цркве, Царство Небеско твој најљући непријатељ, што смо и пројавили бјесомучним јуришањем на њу, не прихватајући Истину.

Дакле, вратимо се тренутку зацарења. Царска власт даје се људској природи кроз сједињење двеју природа, божанске и човјечанске. У коме? У Господу Исусу Христу. Богочовјеку. Један од Тројице, који је постао један од нас. Пазите, Господ Исус Христос као човјек био је у оне дане у кући фарисејевој, у кући код Закхеја, са Четвородневним Лазаром дијелио трпезу Мартину и Маријину, улазио је у капетанову кућу (Корнелија капетана) преко апостола, јер они који примају апостоле Њега примају. Али прије тог посланства и сам је улазио, сједао и гледамо га и пијемо заједно са њим. Тиме што је постао човјек ни у чему није умањио своје божанство. Савршени Бог за трпезом једе и испија неко пиће. Неопходно је да човјек буде спреман и храбар да направи само један корак отворивши се вјером, да би га Дух Свети помазао и отворио очи да види и повјерује у сједињење наше, људске природе са божанском. Повјерује да је Бог постао један од нас.

Читајте Свето Јеванђеље, читајте Нови Завјет! То је, браћо и сестре, чиста свјетлост и нема никакве везе са царством овога свијета. Почните са Јовановим, ми смо на словенском и почели од Јовановог Јеванђеља. Данас се нешто боримо за ћирилицу. Нема шта да се бориш за ћирилицу, држимо се Светог Јеванђеља по Јовану и побједили смо. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн 1,1). Никакве везе са данашњим догађајима. Сва ова поплава разврата, лажи, зла и бесмисла, остаје за нама, остаје испод нас. Силом Духа Светога одвајамо се од свега тога. Улазимо у потпуно чист простор – Царски простор, Царство небеско. А двери тог Царства имамо у Православној Цркви.

Шта каже други члан Символа Вјере: „рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу…“ у то све вјерујемо. То су крупне ријечи, то је тријумф! Баш такав каквог смо га исповједили заједно са Црквом, заједно са Светим Савом, Светим оцима, Светим апостолима и Светим ангелима. У трећем члану каже се: „Који је ради нас људи“ ради мене, тебе и свих нас „сишао са Небеса“, не да је дошао са Истока, Запада, Сјевера, Југа, већ са наднебеских висина, дошао је Онај који је изнад Истока и Запада. Свети Сава нам је то рекао, зар не? Ми смо изнад Истока и Запада, јер смо Христови. Ја сам дошао овдје не да вас вучем на Исток, нити да вас гурам на Запад. Дошао сам да вас сјединим са Оним, који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса. Гдје? Сишао је у Трон, у Богородицу и родио се у витлејемској пећини тихо, бешумно, праћен поздравом Архангела Гаврила: „Радуј се!” Тим гласом побједе: Радуј се Благодатна, Господ је са Тобом, Побједа је са Тобом, Живот је са Тобом, Истина је са Тобом, Царство је са Тобом, у Теби и из Тебе. И ево проширило се на све крајеве свијета и сви који желе су део тог Царства. Ћесару се ћесарево даје, али овдје, дјеца тог Царства знају ко је њихов Цар и знају, или се макар надамо да знају, који је Његов Трон или Престо.

Пазите, када говоримо о зачећу Пресвете Богородице, говоримо о бесјеменом зачећу, зачела а остала Дјева. Пазите, граница! До тада није могло тако бити, а и након тога није и неће бити. Данас, човјек из гордости не може да прихвати догмат о бесјеменом зачећу. Ђаво се труди и увијек успјева са гордима да их убједи да ипак то није било бесјемено. Анатема на све који тако мисле, на све који тако говоре, на све који сумњају у тај догмат. Свети оци Трећег васељенског сабора су ту анатему изрекли и она до дана данашњег коси све оне који не вјерују у догмат бесјеменог зачећа. То што се не уклапа у савремена медицинска истраживања и достигнућа то не мијења тај догмат. Шта, не можеш да се смириш пред тим, јер си навикао да чачкаш генетски инжењеринг? Покушаваш да ствараш људе!? Ово ти се бесјемено зачеће не уклапа? Не уклапа ти се јер си горд човјече, не можеш да се смириш пред силом Божијом.

Јелисавета (мајка Светог Јована Крститеља) каже: Откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој (Лк. 1, 43-44). Пророк се радује, Јован Крститељ види Вјечност. Већ пророкује из утробе, још се није ни родио а већ пророкује. Богородица је, браћо и сестре, тема за созерцавање. На Њој треба да се задржавамо. Истина, нико јој не може прићи, ако га Цар не приведе. Али, ми у Цркви и призивамо Цара и кажемо: „Царе небески!“ Видите како је то моћно. Горе у апсиди храма, нека вам свештеници покажу, немојте улазити, изображена је Мајка Божија и у крилу јој сједи Цар. Сједи као Цар, благосиља као архијереј, као Бог, али из Њеног крила. Увјек је са Њом. Увјек у Њеном наручју. Имамо толико икона гдје се Он игра, па лицем уз лице Бог и Мајка Његова. А Она лице своје на свога Сина, али и на свога Бога. Она је била свјесна, сво вријеме, да је у Њеној утроби Бог. Када га је родила, све је почело да се мијења. Долазе мудраци са Истока, а у њиховим личностима сва земаљска наука, сва мудрост. Ово данас што називамо мудрошћу и науком, а што се не поклања Богомладенцу, то отпишите и бјежите од тога! То може само да направи убојитије оружје, бомбу са већим разорним дејствима. До јуче је могла да убије стотину људи, сада може сто милиона. До јуче за сат времена, данас или сјутра за пар секунди. То су плодови науке и научника који се не поклањају Богомладенцу.

А сва здрава наука, здрава мудрост, сва она благословена истраживања поклонила су се Богомладенцу, још онда у Витлејему. Ангели су се поклонили. Све се поклонило Њему. А Она све то слагала у срцу својем. И управо из те утробе и те колијевке мирис неба, мирис живота, мирис Оца који до нас долази Духом Светим и мирише и на овом мјесту, из овога храма као из златне кадионице, јер Мајку Божију у црквеним химнама називамо Златном Кадионицом. Из Њене утробе излази тај миомир, тај миомирисни кад који одгони од нас сваки смрад гријеха, страсти и смрдљивих демона.

Шта је важно? Важно је да развијамо ту свијест којем Царству припадамо. Ту смо сви танки, то је наш највећи проблем. Све више улазимо у оно вријеме када су хришћани живјели и препознавали се по духу. По благодатним шифрама, по литургијском духу и по царственом достојанству и расположењу, које називамо у Цркви блаженства. Биће блажени и увијек су били и у оним најтежим временима. Прочитајте књигу „Цртеж у пијеску – повјест о ранохришћанским мученицима“. Ту ћете прочитати какви су у ствари хришћани. И када су робови, на њима се види Царски печат. Римски сенатор је био зачуђен гледајући дјечака који је служио његовом сину, видећи неку, до тада, њему невиђену племенитост и благородство тог роба. То му је привукло пажњу. Трагао је и дошао до информације откуда њему сва та радост. Открива му се да долази од Цара, са Царског Престола, од Христа и од Богомајке.

Тако и ми треба да се вратимо тој свијести. Треба да се вратимо оној свијести коју имамо у светом крштењу, уколико смо се удаљили, а поприлично јесмо. Покајањем да се вратимо. Шта је покајање, шта је његова суштина, плод? Повратак те свијести. Покајање није пренемагање. Данас је исповједницима, мислим на свештенике који примају исповјест, малтретирање и треба их разумјети, зато што се исповједање претвара у пренемагање. Човјек хоће нешто, али неће оно што му треба. Хоће да ријеши неки свој проблем, а неће да ријеши све проблеме у једном потезу. Шлајфује у мјесту. Процјењује своју побожност, црквеност потпуно на погрешан начин. Погрешне мјере и критеријуме имамо.

Мјера православности вам је однос према Богомајци. Видите нијесам ја критеријум Цркве, није ни твоја побожност. Црква има свој критеријум и своје правило. Имамо црквене књиге из којих се учимо и богослужимо. У тим књигама Дух Свети је оставио молитвени, благословени, благодатни начин како да славимо Мајку Божију. Одмах после Свете и Живоначалне Тројице слави се Пресвета Богородица, па онда сви свети од реда. Чувајте се онога: Ово је мој омиљени светац, ово је моја омиљена светитељка. То је душевност, то ништа не ваља. Мајка Божија на првом мјесту као Царски Престо, а онда сви житељи Царства. Света Петка не може бити изнад, а ни поред Пресвете Богородице. Не само она, већ узмите све преподобне жене Пелагију, Таису, предивну и прекрасну Екатарину, равноапостолну Теклу… Узмите све жене, не могу да стоје у равни поред Ње. Узми све светитеље и тог твог „омиљеног“ и све оне за које ниси никада чуо, а којих и те како има, све, све без изузетка не могу да стоје поред Мајке Божије. Узмите све серафиме и херувиме и престоле, господства, начала, власти, архангеле и ангеле, све, све, све… неупоредиво изнад свих њих, не могу поред Ње, јер је Она Мајка Божија.

Ако пажљиво пратимо, Црква је жив организам, који непрестано и упорно указује на Њено достојанство. У олтару јој је дато почасно мјесто. Наш чудесни старац Сава (Коматовић) био је веома занемоћао у времену када се радио фрескопис у нашој манастирској цркви. А онемоћао је од трудова уложених у славу Бога и славу Мајке Божије. Он је волео Мајку Божију попут светогорских стараца, називајући је Мајчицом. Они, као и наш отац Сава, воле Мајку Божију више од својих мајки. Наравно и своје мајке поштују, али се и њихове мајке радују што њихова чеда воле Мајку Божију више него њих. Тако занемоћалог Старца, један је брат узео на руке и донио га у храм да види фреску Мајке Божије са Богомладенцем која је урађена у олтару. Задивљен узвикнуо је: Владимире[1], ти отвори небеса! Том фреском су се небеса отворила. И заиста је тако. Олтар је срце храма. Тако и у нашим срцима треба да буде Бог, али не бог секташа, будиста, хиндуиста, хуманиста, пантеиста… него Бог са Мајком. Ми не вјерујемо у Бога без Мајке. Ми православни не знамо Бога без Мајке, и не потребујемо Бога без Богородице. Ко је не назива Богородицом, проклет да буде. Обратите пажњу на каноне, одлуке и проклетства Васељенских сабора. Дух Свети и свети оци су тако благословили. Цар хоће да му се Мајка поштује. Он Њу воли као Мајку. Зато Он, Отац Његов и Дух Свети у Цркви стално прослављају Пресвету Богородицу. На крају Часослова то знају типикари, али треба и ви да знате, имају отпусни тропари, а међу тропарима имају такозвани Богородични тропари. Ово вам говорим зато што знам да већина вас то не зна, просто нисте упућени, а ни укључени на тај начин у богослужење Цркве. Дакле, у тим конструкцијама богослужења имате стихире, тропаре… Ту је Дух Свети кроз свете оце – пјеснике, састављао стихире, односно химне или строфе, ако вам је тако ближе, које су набијене свјетлошћу и када их са побожном пажњом читамо и пјевамо, а посебно за време богослужења оне испуштају ту свјетлост и тај мирис, свјетлост која просвјећује ум и тако су се генерације и генерације просвјећивале.

Наш Свети Сава, био је ученик Свете Горе Атонске, а Света Гора је Богородичин врт. Он је био појац. Пазите, он је осамнаест година био у Манастиру Ватопеду, светогорски монах, учио се из богослужбених књига, учио се да пјева Мајци Божијој. У Светој Гори се труде да што дуже и што више прослављају највећи празник Мајке Божије – Успеније. Све силе небеске труде се да нас призову да уђемо на Златне двери и да се покајемо: Остави то што си гријешио, много си гријешио, при том гријешио си више него што можеш да исповједиш. Гријешан си више него што својим умом можеш да захватиш, али не тражим ја од тебе прецизну исповјест са свим детаљима, не треба то мени, ја то већ знам. Ја знам твоје срце боље од тебе, боље те познајем, више од тебе и љубим те више но што себе волиш. Од тебе тражим да ми се вратиш у моје Царство кроз Царске двери. Обавезно и неминовно се поклонивши мени, који сједим на Царском Престолу, А Царски Престо је Она — Мајчица наша Богородица, Свецарица, брза помоћница наша. То нам нуди Црква данас, нудиће нам и сјутра, то ће нам нудити и у данима који долазе, а који ће бити све тежи и тежи. Зато, немојмо да заборавимо када други буду умирали од страха и када поред нас буде падало хиљаду људи и 10.000 са друге наше стране (в. Пс 91, 7), да се вјером, надом и љубављу везани за Котву спасења, за Мајку нашу Пресвету Богородицу повежемо са Њеним Сином. Преко Пресвете Богородице је једини и најмоћнији начин. Како? Вјером, Духом Светим, а преко Њеног Сина силом Духа Светог везаћемо се, тј. сјединићемо се са Оцем нашим који је на небесима. Дај Боже, да се и ми тамо нађемо и вјечно будемо блажени, молитвама Пресвете Владичице наше, и увијек Дјеве Богородице. Амин, Боже дај!

[1] Фрескописац Владимир Бата Кидишевић