Крст, зато што је постао Христов, постао је свеспасоносан. Господ Христос је његова сила. То свим бићем осећају они који се силом крста спасавају од сваког греха и од сваког зла. При томе њима нису потребни никакви докази „људског разума”, јер то спасење они непрестано доживљују као своју најнепосреднију и најочигледнију стварност. Вера их сједињује са свемоћним Господом Христом, и они доживљавањем дознају да своју спасоносну силу крст добија од Спаситеља, распетог на њему.
Крст је лудост, крст је спасење. Таква је дилема, такав разумски процеп, и – амбис. Разуму, који површински посматра и површно расуђује, који гледа на форму а не на силу, крст је лудост. А вери, која крстом стварно савлађује у себи сваки грех, свако зло, сваку смрт, крст је спасење, крст је „сила Божија”, која и разум верујућег човека приводи Христу, обнавља га, преображава га, обогочовечује га, и он свим бићем својим осећа и сазнаје да је Исус Христос заиста једини Спаситељ од свега смртног, греховног, демонског, заиста једини истинити Бог и Господ. А крст његов — заиста „сила Божија”, и то — „нама који се спасавамо”. Од чега? — Од греха, од смрти, од ђавола.
Покуша ли човек да се овога трога спасе помоћу људских сила: помоћу људског разума, људске воље, људске моћи, неће никако успети. И свестрано ће осетити сву немоћ и сву беспомоћност људског разума, људске воље, људске моћи, свега људског пред грехом, пред смрћу, пред ђаволом. И не буде ли се решио да успркос протестима свога чулног разума поверује у Господа Христа и крст његов, он пропада и гине у амбису смртног, пролазног, греховног, демонског. Тако пропадају сви који остају при човеку и његовим моћима, а не прибегавају Богочовеку и његовим спасоносним силама. Ту је главно искуство. А искуство сведочи да се само Господом Христом спасавамо од греха, смрти и ђавола. Ено искуства светих Апостола, и свих осталих Светитеља и праведника: заиста су савладали грех, смрт и ђавола, и живе светим и бесмртним животом у Господу Христу. Живе силом Божијом. Ту силу Божију осећа сваки хришћанин више или мање, по мери вере своје.
Јер је писано: Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. (1. Кор 1, 19)
Шта се људско може одржати пред силом смрти, греха и ђавола? Да ли разум, или воља, или срце? Све је немоћније од сенке, и кидљивије од паучине. Има ли мудрости људске која не издахне пред страшном силом смрти и греха? Има ли разума људског; који мртав не падне у борби са грехом и смрћу и ђаволом? Нема мудрости људске, па макар то била „мудрост мудрих”, коју смрт не уништи, и грех, и ђаво. Нема разума људског, па макар то био „разум разумних”, којим се грех и смрт и ђаво не титрају као деца кликером. А зар је мудрост збиља мудрост, ако не може да спасе човека од смрти и греха? И зар је разум збиља разум, када не може да пронађе човеку средство спасења од смрти, греха и ђавола? И мудрост мудрих, и разум разумних, остављају људе да пропадају и гину у смрти и смртном, у греху и греховном, у ђаволу и ђавољем. Ту беспомоћност мудрости људске и разума људског осети сваки који покуша да помоћу њих реши проблем смрти и живота, и да се помоћу њих ослободи греха и смрти. И ако је доследан и истрајан, он мора прибећи нечем јачем и од мудрости људске и од разума људског. А у нашем човечанском свету то јаче јесте једино крст Христов. На то богомудри апостол и упозорава када подсећа хришћане на речи Божије: Јер је написано: Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. И заиста, крстом спасавајући свет од греха, смрти и ђавола, Господ наш Исус Христос уништио је мудрост мудрих и одбацио разум разумних. И поставио крст свој као силу спасења, средство спасења и знамење спасења.
Где је мудрац? Где је књижевник? Где је препирач овога века? (1. Кор. 1, 20) да ово оспоре, и докажу да крст Христов није сила којом се спасавамо од греха, смрти и ђавола, него мудрост људска, и књижевност људска, и надмудривање људско. Али све то, иако изгледа мудрост, уствари је бесмислица и лудост, јер оставља род људски у смрти, у греху, у злу, — у томе што заиста сачињава бесмисленост и лудило бића људског. Стога свети апостол с правом пита: Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? (1. Кор. 1, 20) На који начин? На тај: што крстом, презреним оруђем, спасе свет од смрти, греха и ђавола, и показа да је ослањање на мудрост људску, разум људски, моћ људску, и веровање у њихову спасоносну силу, уствари бесмислица, будалаштина, лудост = μωρία. „Где је мудри?” да нам пронађе лек од смрти и спас од греха; да нам објасни тајну света и човека; да нам каже смисао живота и смрти. „Где је књижевник?” да нам све то уметнички опише и покаже, и тиме спасоносност књижевности људске докаже. „Где је препирач овога света?” да нам све то логички образложи и осмисли, и тако спасоносну мисију философије људске обелодани. И „мудри”, и „књижевник”, и „препирач овога света ” нису друго до речити и неућутни сведоци немоћи људске и беспомоћности људске пред главним логичким и природним питањима духа људског. Често, они још и умножавају муке наше од незнања, од немоћи, од греха, од смрти, од беспомоћности; речју: муке наше од пакла који ми називамо људским сазнањем, људским разумом, људским срцем.
Пошто, дакле, у мудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога — ούκ έγνω ό κόσμος διά τής σοφίας τόν Θεόν, би Богу по вољи да лудошћу проповеди спасе оне који верују. (1. Кор. 1, 21) – И у целини и у појединостима свет је створен Богом Логосом, Богом Мудрошћу, који се као Спаситељ света назива и „мудрост Божија” (1 Кор. 1, 24; 1, 30). То значи: сав свет око човека је огледало мудрости Божије, и свака твар неућутни гласник и проповедник те мудрости. Налазећи се у овом Божијем свету, човек се заиста налазио „у мудрости Божијој”, опкољен њоме са свих страна. При томе, сам је био изузетно мудро биће, јер је свемудрим Тројичним Божанством саздан боголиким, христоликим, духоликим: његово биће било је испуњено божанском мудрошћу. И род људски, тај свет боголиких мудраца, „мудрошћу не позна Бога”, иако је живео „у мудрости Божијој”, то јест у творевини Божијој, која је сва громогласно проповедала свога Творца.
На свима и у свима тварима огледала се мудрост и сила Божија, али људи кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово (Рим. 1, 21), и одбацише правога Бога, и разне твари прогласише за своје богове. Пошто људи, у свету препуном мудрости и силе Божије, својом боголиком мудрошћу не познаше Бога због своје грехољубивости, би Богу по вољи да лудошћу проповеди спасе оне који верују (1. Кор. 1, 21). Људи су лудошћу сматрали крст и спасење крстом. Али својом добровољном смрћу на крсту, свемоћни и свечовекољубиви Господ је свега себе, све спасоносне силе своје унео у крст, и претворио га у символ и знак и средство мудрости Божије, силе Божије, спасења Божијег. Тако је часни Крст постао спасење света од греха, смрти и ђавола.
Тамом грехова својих ми смо људи сакрили од себе мудрост Божију, која је разливена и сакривена по свима тварима. А из Крста Христовог заблистала је сва божанска мудрост очовеченог Бога Логоса, због чега вером у њега и познајемо јединог истинитог Бога и Господа, и спасавамо се од греха, смрти и ђавола. И сваки разуман и искрен човек мора признати: заиста Бог „лудошћу проповеди” спасава оне који верују. Крст и вера, — ето средстава спасења. Сила крста се може осетити само када се поверује у њега, па макар и упркос свих „логичких доказа” које разум људски истиче против те вере. Поверује ли у крст, човек постепено доживљује спасоносну силу његову и радост спасења, и по њему се разлива мудрост Божија која га испуњује правим познањем Бога, силе Божије и мудрости Божије, и чудесног подвига Богочовековог: спасења света крстом.
Једино спасењем од греха, смрти и ђавола, ми долазимо до истинског богопознања, човекопознања и тварипознања. Јер грех, смрт и ђаво луче из себе мрак и таму који нам заклањају Бога и помрачују творевину Божију, те не видимо у њој мудрост Божију и силу Божију, које би нас одвеле истинском богопознању, истинском човекопознању, истинском тварипознању. Само очишћени од злосмрадног греха и ум људски, и срце, и душа способни су да истински познају Бога, човека и свет. Крст у души, крст у срцу, крст у уму, — ето силе која нас очишћује од свакога греха, и оспособљује да вером познамо Бога и мудрост Божију. А без вере у Крст, нема ни спасења, ни богопознања, ни човекопознања. То је очигледно искуство рода људског: спасавају се они који верују у крст, а пропадају они који не верују, па био то изабрани народ јеврејски, или остали народи незнабожачки, на челу са Грцима.
Јер Јевреји знаке ишту, и Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распетога: Јеврејима саблазан, а Грцима безумље; онима пак који су позвани, и Јеврејима и Грцима, Христа, Божију силу и Божију мудрост“.
Јеврејима је до чуда, а Грцима до философије. Не до спасења: од зла, од греха, од ђавола. Јер само ослобођење од тога трога даје све што је потребно човеку: и силе и мудрости, и знања и моћи, и бесмртности и радости. Овако, нити чуда одводе Јевреје спасењу, јер не верују Чудотворцу; нити људска мудрост одводи Грке правој Мудрости, јер не верују у оваплоћењу „мудрост Божију” — Богочовека Христа. Јеврејима је сам Господ Христос дао безбројне знаке о себи као истинитом Богу и Спаситељу, а за Њим и његови свети апостоли, али су они остали упорни у неверју због свог грехољубља. Грех њиховог неверја нема извињења. Зато Спаситељ и изјављује: „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад немају изговора за грех свој. Да нисам међу њима творио дела која нико други није творио, греха не би имали; а сад су и видели, и омрзнули и мене и Оца мог (Јн. 15, 22; 15, 24).
А Грци? — Грци „мудрости траже”, и не налазе, јер не траже како треба. Први услов да се права мудрост пронађе јесте: да се дух људски ослободи обмане, лажи, греха, то јест гордости, самодовољности, саможивости, самозатворености (ср. Јн. 12, 24). Јер сваки који грех чини, роб је греху (Јн. 8, 34), роб је лажи, лудости, и не може да пронађе Мудрост и испуни себе њоме. Само када поверује у Истину, Богочовека Христа и Она га ослободи греха, он пронађе праву, вечну Мудрост (ср. Јн. 8, 36; 14, 6). Божанска се Мудрост даје само чистима срцем, само људима светог живота (ср. Јак. 3, 13; Мт. 5, 8). Та Мудрост је дар Божији. То је „мудрост одозго”: „она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна” (Јак. З, 17). А таква мудрост је само еванђелска мудрост, до које се долази вером и чистим и светим животом у вери. Поверује ли човек у Исуса као Бога и Господа, он открије у Њему „Божију силу” и „Божију мудрост”. И не само открије, него се и испуни њима помоћу светих тајни и светих врлина.
Али сав богочовечански домострој спасења је у знаку крста. Вера и јесте на првом месту вера у крст Христов, вера у „Христа распетога”. А крст, а распети Богочовек је „Јеврејима саблазан, а Грцима безумље”. „Саблазан”, јер Јевреји не могу да схвате како то да Бог буде распет, да Бог умре, да смрћу победи смрт. „Безумље”, јер разум људски не може да објасни, како то да смрт буде спасење од смрти, да мртвац спасе мртваце, да мртвац подари и осигура бесмртност. Господ Христос нимало не личи на олимпијске богове. А Грци, и Њега — Богочовека, мере том истом мером. И стога је Он за њих „безумље”. Ко пак учини напор, и одрекне се свог старог човека, старог ума, старог мерила, старог гледања на свет, и поверује у „Христа распетога”, вера ће му у Њему открити „Божију силу и Божију мудрост”. То може учинити сваки, јер смо сви „позвани”. Да, сви, јер је Еванђеље — спасење за све, и проповеда се свима, свакоме, свакој твари. „Позвани” су сви, али се сви не одазивају. Ко се одазове, тај и добија спасење. И у њему мудрост божанску и силу божанску.
Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. (1. Кор. 1, 25) Али оно што људи „грчкога” духа, поклоници чулнога разума и овосветске мудрости, сматрају за „лудост Божију”, уствари је права мудрост, јер спасава од лудила греховног, од лудовања људског у греху и злу. А то је „распети Христос”, и његов домострој спасења помоћу крста и васкрсења. Када човек вером доживи силу крста Христова, тек онда увиди колико је ова „лудост Божија” заиста „мудрија од људи”: мудрија од свега што људи предлажу као спасење од смрти, од греха, од таме, од незнања, од лажи, од страдања. Наоружа ли се помоћу вере крстом Христовим, човек савлађује све силе греха и зла, све смрти и саблазни, и јасно увиђа да је крст, та „слабост Божија” несравњено „јача од људи”. Јер ма колико били јаки, људи су увек слабији од смрти и греха. То је постало сасвим очигледно, откако се Богочовек јавио у нашем свету, и показао се као једини јачи од греха и смрти и ђавола: савладао их, и тако постао једини Спаситељ света. Да, Богочовек а не човек. Безумље је уздати се у човека, када не може спасти од смрти и греха. Богочовек је једина стварна сила и моћ човека, јер помоћу Њега савлађује оно што без Њега никако није могао савладати: грех, смрт, ђавола. А то човек доживљује живом вером у Богочовека, не неким апстрактним и сувим мудровањем. Та жива вера је дело људи који желе спасење од греха и смрти, а не људи који „знаке ишту” или „мудрости траже”.
