Пошто се историја понавља, морамо се осврнути на прошлост да бисмо што боље разумели садашњост. Историјски догађаји се понављају, али у различитим комбинацијама. У хришћанској књижевности прва три века посебно место заузимају дела Свештеномученика Кипријана, епископа картагинског, подједнако поштованог и на Истоку и на Западу. Он је био пример и узор хришћанског пастира, строгог и милосрдног, мудрог, неустрашивог, пастира који се целог живота борио против непријатеља који је опаснији и од незнабожачких прогона. Била је то борба против јереси и раскола, тог унутарцрквеног подмуклог непријатеља. Књиге овог светитеља биле су цитиране на Саборима као древно хришћанско предање, као чисто учење Цркве.

Књига „Јединство Цркве“ је најпознатије дело тог драгоценог наслеђа. Ову књигу одликују јасне и довршене мисли, дубина духовног познања Библије, спокојство и узвишене речи, неустрашиво разобличавање унутарњих непријатеља Цркве, у којем се осећа пророчко надахнуће и истовремено љубав према грешницима. У овом делу постављена су основна еклисиолошка питања и дати одговори на њих. Оно је у древној Цркви уживало исти онај ауторитет који су касније имала христолошка дела Светог Атанасија Великог и егзегетска дела Светог Јована Златоустог. Кроз ову књигу с нама разговара Свештеномученик Кипријан Картагински, а преко њега то у ствари чини Дух Свети, Дух Истине.

Свештеномученик Кипријан живео је у првој половини 3. века, а венац мученика примио је 258. године, за време императора Валеријана. Цео његов живот био је мученички подвиг. Патио је због оних који су за време прогона мучени и погубљени и молио се да их Господ укрепи и да не допусти да се одрекну вере. Његова љубав према пастви претварала се у бол који је био скривен од света. Срце му се цепало док је гледао како се јеретици и расколници кришом увлаче у Цркву, као вукови ноћу, и како поткрадају Христово стадо и износе свој плен изван црквене ограде. Црква је налик на опседнуту тврђаву, а прогони на јурише на тврђаву, јурише који се нижу један за другим. С друге стране, раскол представља заверу и побуну унутар тврђаве, поделе у редовима њених бранилаца, тако да су они, који су се данас борили против истог непријатеља, наредног дана постајали непријатељи једни другима. Прогони су стреле које се одапињу у груди и лице и од којих је могуће донекле се заштитити, док је раскол неочекивани и подмукли ударац ножем у леђа. Да би се одбили удари непријатеља, који нападају са две стране, и да би се спречило заузимање тврђаве неопходни су мудрост и одлучност војсковође. Дела Светог Кипријана већином представљају поуке хришћанима да за време прогона, кад се нађу лицем у лице са смрћу, буду храбри исповедници Христа, али исто тако и разобличавање расколника који цепају јединство Цркве, слично онима који покушавају да запале брод за време буре.

Свештеномученик Кипријан дело „Јединство Цркве” започиње Христовим речима, упућеним ученицима: Ви сте со земљи (Мт. 5, 13). И као што со није подложна распадљивости, тако су и хришћани у овом исквареном и богоборном свету носиоци духа непропадљивости, незнабошцима непознате чистоте и благодати, те божанске силе која просвећује свет. У овом делу Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у то да је неопходно да простота и незлобивост „буду сједињени с мудрошћу”, као и то да треба умети предвидети лукавство демона који, попут паука, плете хришћанима мреже, желећи да њима обавије цео свет. Светитељ вели да се тајних непријатеља треба бојати више него оних очигледних, а раскола више него прогона. Он упозорава да се у дане прогона „лакше сачувати зато што је опасност очигледна и што се непријатељ не скрива, док се кроз раскол демон потајно прикрада и увлачи се неприметно пузећи, због чега је, узгред речено, и добио име гмизавца или змије.“

Свештеномученик Кипријан вели да исправан духовни живот и испуњавање заповести, што је темељ искуственог богопознања, представља најважније средство које нам омогућава да препознамо сатанску суштину, која се скрива под видом доброг анђела, ту вечну таму скривену унутар вештачке светлости. То је у ствари Православље не само ума, него и срца. Православље ума је вера у оно чему нас учи Црква, а Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују зле и добре силе, добро и зло, лаж и истина. И ма колико расколи и јереси били маскирани, православно срце одмах у њима осети смртоносни дух, сличан задаху труљења који се шири од леша ма колико он био намирисан.

Једини спасоносни пут је Црква. Задобити спасење значи задобити вечни живот, то јест постићи сједињење душе с Духом Светим. Погрешан пут удаљава човека од циља и што човек ревносније иде тим путем, тим се све више и све брже удаљава од циља. Зато је наводно подвижништво расколника заправо ревносно бежање од Бога. Свети Кипријан пише да је након Христовог доласка на земљу демон „видео да су идоли напуштени, а његова обиталишта и жртвеници опустели и да је зато прибегао новом и подмуклијем виду преваре, а то је да самим именом хришћанина заводи неопрезне.” Древну лаж представља паганско многобоштво до којег је дошло кад су пали анђели, под видом богова, прихватили да им људи, које су обманули, служе и клањају им се. Нови вид преваре представљају јереси и расколи, где ђаво привлачи себи људе тако што изиграва побожност.

Православље се код расколника претвара у позоришне представе, а исповедање Хришћанства у рекламне плакате којима се позива у расколнички дом молитве у којем расколници обећавају „најчистије и најдуховније Православље“, које је тобоже сачувано само код њих. Неки људи бивају доведени у заблуду тиме што расколници и јеретици врше дуга богослужења, строго посте, помажу сиромашнима, и тако даље. У књизи „Духовни луг“ Јована Мосха постоји прича о једном монаху подвижнику, иначе следбенику јеретика Севира, који је проводио дане у тиховању и молитви. То је саблажњавало једног православног човека зато што међу својима није видео таквог подвижништва. Обратио се Богу с молбом да му открије шта то значи, па је изнад тобожњег подвижника видео црног голуба, који је изгледао као да је умрљан чађу, односно слику оног духа који је примао молитве јеретика. Зли дух не само да не омета, него се напротив радује наводном подвижништву расколника и јеретика зато што је и он сам „подвижник” у борби против Бога. За њега није страшна молитва гордог срца, јер је у Светом Писму речено: Молитва његова да буде на грех (Пc. 108, 7). Бдења и постови расколника ђаволу су смешни будући да он нити спава нити једе, али не постаје свет због тога.

Раскол у небеској Цркви прва је светска трагедија, катастрофа која је потресла свет. Да није било греха раскола, не би се први међу анђелима претворио у сатану, ту неман која је својим пипцима обавила целу земљу, припила се уз њу и пије јој крв. Ни анђели се не би претворили у демоне, та адска чудовишта, нити би Луцифер увукао наше прародитеље у грех богоборства, па би човеков живот на земљи био блажен као што је то живот добрих духова на Небесима, духова који созерцавају Бога. Зато раскол у небеској Цркви представља почетак свих грехова. Преступи и злодела људи током целе историје у неку руку су ехо греха првог међу анђелима, док су сви расколи на земљи само слика сатанине побуне против Бога, побуне у небеској Цркви.

Карактеристично је да Свештеномученик Кипријан јерес и раскол ставља једно поред другог и сматра их једним те истим грехом богоодступништва, грехом чији је неизбежни крај вечна погибао. Свети Оци пишу да су јеретици и расколници осуђени на погибао много пре Страшног суда. У првом псалму се каже: Неће устати безбожници на суду (Пс. 1, 5). Суд подразумева или ослобађање или осуду, а пошто је безбожност грех против вере, безбожници су већ осуђени и жигосани, слично жигу на Каиновом челу. За грешнике још увек има наде, а она је у молитвама Цркве, док за расколнике Црква не постоји, па је зато њихова смрт вечна богоостављеност. Све док се риба налази у води, она не схвата шта је то вода и тек кад је улове, избаце из мреже на обалу и кад почне да губи дах, увиђа да је вода у ствари живот. Тако и душа тек након смрти схвати шта је то Црква и шта значи заувек се лишити њених молитава.

Свети Кипријан пише: „Сплетке и преваре непријатеља рода људског, који се, по речима апостола, претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), такве су да он својим служитељима даје изглед слугу истине.“ Они се, попут глумаца, маскирају тако као да су Атанасије Велики или Марко Ефески, ти заштитници вере, или пак Макарије и Антоније, оци монаштва. Раскол није живот по заветима Православља, живот у смирењу и далеко од света, него је театрално демонстрирање Православља праћено скандирањем и паролама. За расколнике је типично да све расколе, осим свог, сматрају погибељнима и лажнима, насталима под дејством страсти и гордости, као и то да у њима виде бесмислице и противречности, док свој раскол, који се по мало чему разликује од осталих, доживљавају као једини срећан изузетак у историји Цркве. Они чак тврде да је у ствари Црква отпала од њих, а не они од Цркве, баш као што се пијаном човеку чини да сигурно корача, а да се куће и дрвеће тетурају и да се земља љуља, а кад падне поред неког плота, онда мисли да се калдрма неочекивано подигла, попут морског таласа, и ударила га у чело.

Свети Кипријан каже да се расколници „не обраћају извору истине, то јест Светом Писму, а да то чине лако би могли да се увере да је ту укратко изложена сва истина. Он из Јеванђеља наводи Спаситељеве речи о томе да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18). Ове речи хришћанину су довољне да би поверовао у то да ће Црква остати непоколебива пред злим силама – демонима и људима, паклом и богоборним светом — као стена усред узбурканог мора по којем таласи јуре један за другим према хридима, попут одреда војника који јуришају на тврђаву, па кад ударе о гранитне стене, нагло се повлаче, исто као и остаци побеђене војске. Расколницима се чини да ће таласи разбити стену и да ће је море прогутати, да ће у њему нестати као у огромној чељусти некаквог чудовишта. Они притом заборављају речи Спаситеља који је рекао да ће Цркву сазидати на камену вере, што значи да је раскол у ствари неверовање у речи Божије и малодушност пред силама пакла које је Христос победио. Свештеномученик Кипријан се окреће Старом Завету и наводи речи из Песме над песмама: Једина моја, савршена моја (уп. Пнп. 6, 8). Као и други тумачи Светог Писма, попут Светог Григорија Ниског и Блаженог Теодорита Кирског, и он сматра да се ове речи односе на Цркву. Она је једина, што значи да не може постојати друга Црква, савршена је и зато не може бити нове Цркве, будући да савршенство нема потребе за променом. Библија је написана Духом Светим и зато у њој не може бити противречности и двосмислености. Тумачи Библије једнодушно тврде да ће Црква остати благодатна и спасоносна, да ће преживети прогоне антихриста и да ће дочекати Господа при Његовом Другом доласку на земљу.

Први расколник је рекао: „Ја сам Бог“, а нови расколници, то јест његова деца, понављају: „Ми смо Црква.“ Расколници тврде да нису отпали од Цркве, него да су они Црква, да имају свој епископат и свештенство и да управо они чувају чистоту вере. Одговарајући на те горде претензије Свети Кипријан пише: „Зар онај који се не придржава јединства Цркве може да мисли да он чува веру? Да ли онај који се супротставља Цркви и понаша се против њене воље може да се нада да се налази у Цркви, а притом зна да је блажени апостол Павле, указујући на тајну јединства, рекао да је један Господ, једна вера, једно крштење (Еф. 4, 5)? То јединство треба да одржавамо и одлучно бранимо, нарочито ми епископи као предстојатељи Цркве, да бисмо показали да је и епископство једно и нераздељиво. Нека нико не обмањује браћу лажима и нека нико не подрива истине вере издајом која и јесте вероломство! Епископство је једно и сваки епископ представља његов неодвојиви део.“

Овде постоји неколико веома битних мисли Светог Кипријана: вера се не може сачувати изван Цркве зато што је чувар истине саборна пуноћа Цркве; православна вера подразумева веру у Цркву као благодатни и непоколебиви стуб истине; раскол није само отпадање од Цркве, него је и борба против ње, супротстављање Цркви, исто као што раскол у небеској Цркви није само отпадање од Бога, него и узалудна борба палих анђела против Бога и супротстављање сатане Богу, због чега је сатана и добио име „противник“. Свештеномученик Кипријан позива хришћане да у свакој прилици чувају и бране јединство, што се посебно односи на епископе. Као и сви оци Цркве и он указује на то да је епископство једно и недељиво. Онај ко другачије учи, прави је лажов. Ко се прикључи епископима отпалим од Цркве, поступа као вероломни издајник. Епископ који је изван Цркве лажни је епископ. Као што не постоји анђео изван небеске јерархије, тако не постоји ни епископ изван црквене јерархије. По речима Светог Апостола Јуде (Јаковљевог), анђели који не одржаше своје достојанство, односно ангелски чин, него напустише своје боравиште, односно небеску Цркву (уп. Јд. 1, 6), претворише се у демоне у оковима мрака. Што је већа висина са које су анђели пали, тим је њихов пад дубљи и страшнији. Апостол Јован, тачније Дух Свети преко њега, назива епископе анђелима Цркве (види, Отк. 1, 20). Епископ расколник је епископ самозванац. Епископ који се супротстави Цркви слика је палог анђела који је на позив сатане кренуо за њим.

Расколници кажу: „Наш садашњи епископ, или онај који је на почетку раскола наше истомишљенике рукополагао за епископе, хиротонисан је у Цркви“. И Луцифер је достојанство и име првог међу анђелима добио у небеској Цркви, али му то није помогло. Епископ који је напустио Цркву, која га је духовно родила и дала му највеће звање на земљи, као и онај који без законите хиротоније присваја положај епископа постају слуге и епископи Луцифера. Раскол се хвали управо таквим „духовним оцима“. Они који проваљују у туђе куће и пљачакају их називају се лоповима и разбојницима и подлежу суду. А како назвати расколничке епископе који упадају у туђе епархије, као лопови ноћу кроз подземне пролазе, и уместо имовине краду туђе душе? Звучало би сувише благо ако бисмо их назвали лоповима и разбојницима будући да су ти „епископи“ крадљивци светиња и убице за које не постоји закон. За те самозванце и узурпаторе закон је њихова сопствена воља и обузетост властољубљем. Расколници лију крокодилске сузе због наводног нарушавања црквених канона, а у ствари су они ти који су погазили све каноне, будући да су истински канони засновани на вери у јединство и вечност Цркве. Канони су дати Цркви и изван Цркве су неважећи и бесмислени, исто као што државни закони не постоје без саме државе.

Свештеномученик Игњатије Богоносац, ученик апостола Петра и Јована, вели да је раскол пре свега одвајање од законитог архијереја и разарање богоустановљене јерархије. Он у „Посланици Филаделфијцима“ пише: „Дух [Свети] објави ми говорећи овако: Без епископа ништа не чините, чувајте тело своје као храм Божији, имајте љубави за јединство и избегавајте поделе“. Други ученик апостола Петра, Павла и Јована, Свештеномученик Климент, епископ римски, у Првој посланици Коринћанима пише коринтским расколницима: „Ваше одвајање многе је завело, многе бацило у униније, многе у сумњу довело, а све нас у жалост, а расуло које сте изазвали још увек траје.“ У истој посланици Свети Климент подсећа расколнике колико је раскол тежак грех и вели: Тешко човеку оном; боље би му било да се није родио, него да саблазни једнога од изабраних мојих. Боље би му било да обеси камен воденички [око врата] и да се баци у море, него да саблазни једнога од малих мојих (уп. Мт. 18, 6-7; 26, 24; Мк. 9, 42; Лк. 17, 2).“ То значи да је неокајани грех раскола тежи и од греха самоубиства, јер самоубица води у погибао само себе, а расколник и себе и друге и зато је његова судбина страшнија од судбине самоубице.