СВЕТИ ДОСИТЕЈ ВАСИЋ – ХРИСТУ ВЕРАН ДО СМРТИ

Митрополит Доситеј Васић рођен је у Београду 5. децембра 1878. године. Гимназију и богословију учио је у свом родном граду, а потом одлази на Кијевску духовну академију коју је успешно завршио 1904. године. Замонашио се још као ученик богословије. Наставник богословије Светог Саве у Београду постао је 1907. године, а две године касније наставио је студије на Сорбони, а потом и у Женеви. Свети архијерејски сабор га је изабрао за нишког епископа 1913. године.

Када је српска војска почела да се повлачи у Првом светском рату, сви су очекивали да ће владика Доситеј избећи од окупатора, али он је остао са својим свештенством и народом. Убрзо је интерниран у Бугарску, а убијено је око 150 свештеника. По завршетку рата враћа се у своју епархију. Из тог времена сачуван је његов запис: „Моја душа је препуна бола, моје су руке сувише слабе и моје очи пуне суза… Ја осећам да ми је потребан утешитељ. Но, јесам ли ја једини кога треба тешити? Хиљаде најбољих синова мога народа и са њима један велики број свештенства – слугу Божијих – послани су били у ропство, мучени и убијани. Ви ћете ме запитати: ‘Зашто? За који злочин?’ Просто зато што су били Срби… О, кад бих овог момента уместо што сам говорим, могао пустити да говоре уста неког од мојих свештеника, који су тако разбојнички били убијени, кад би могли од њих да чујете њихове невоље и беде, њихово гладовање и голотињу – ја мислим да би се ваша срца испунила са болом и сажаљењем, ужасом и чуђењем.“

Након Првог светског рата велик број Чеха и Словака прелазио је у Православље, па је епископ Доситеј послат у Чехословачку да помогне ову иницијативу и тамо је провео пет година. Садашња Православна Црква у Чешкој и Словачкој, редовно се сећа владике Доситеја и онога што је он из хришћанске љубави учинио за тамошњи народ. Владика Доситеј је представљао Српску Цркву на многим међународним сусретима. Одлично је говорио руски, француски, чешки и немачки језик. Када се бирао патријарх обновљене Патријаршије, Свети владика Николај предлагао је њега за патријарха. Мало је познато да је био и у Индији. Тамо је боравио током зиме 1936/37. године, у руској мисији међу Индијцима. Он је проповедајући обишао цело Малабарско приморје. На молбу Светог архијерејског сабора прихватио је да постане загребачки митрополит. Устоличен је 1933. године. Много је постигао на духовном уређењу загребачке митрополије, а посебно је био посвећен хуманитарној делатности.

Други светски рат га је затекао у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Одведен је у затвор загребачке полиције заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем и послужитељем Радомиром Станковићем. Зграда загребачке митрополије је претресена и потпуно опљачкана. Један очевидац је рекао: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. Међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Очевици су причали да је митрополит Доситеј рекао онима који су га мучили: „Децо, зашто то радите?“. Тешко изранављен премештен је у болницу. Уместо лечења римокатоличке монахиње су наставиле да га муче и малтретирају тако да му је на крају сва брада била почупана. Тек на интервенцију власти у Београду код Немаца допуштено је да се митрополит Доситеј превезе у Београд. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“.

У Београд је стигао 9. маја 1941. године. Доктори су констатовали тешке повреде по целом телу. Његово здравствено стање је било толико лоше да више није био у стању да брине сам о себи. Од последица злостављања упокојио се 13. јануара 1945. године и сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов наше Цркве као исповедник. Његов празник је 13. јануара.

Свети исповедниче Доситеју моли Бога за нас!

Ако вам је овај садржај духовно користио, можете подржати наш мисионарски рад донацијом путем Пејпала:

Дозвољено је дељење садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Подели ову објаву са другима:

Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени...

Оваплотивши се, Бог Логос је дошао да потражи и спасе изгубљено. Дошао је осећајући се моћним, послушан вољи Оца Свог Небеског, да спасе свет. Дођох да извршим вољу Божију. Потврда сведржитељске моћи Његове је то што Он долази и живи као немоћан, кротак и смирен срцем. Потврда истинитости Његове истине — Ја сам истина —...

Полуноћница, јутарње молитве, часови, повечерје и молитве пред спавање, врше се по овом правилу. Ако је свештеник, говори: Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Ако није свештеник, почиње овако: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова. (трипут) Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме...