Жеђ за обновљењем [препородом] је неисцрпна. И у свакодневним ситницама, као у капи воде, огледа се нешто велико. Иза спољашњег сјаја припрема за Нову годину, украшавања јелке, веселог жамора деце у ишчекивању поклона и радосне ужурбаности домаћице око празничне трпезе назире се нешто дубинско – жеђ да се одрекнемо старог и задобијемо ново, оно што преображава самога човека. Зато се Нова година тако жељно ишчекује – као да правимо искорак у нову епоху, остављајући иза себе све грешке, жалости, неприлике, болове и унутрашње потресе, започињући живот изнова, чему као да и први лист календара иде у прилог.
Дечја игра, сусрети у кругу породице или са пријатељима – све је то дивно у оквирима земаљских радости које су нам дате. Али, дочекавши Нову годину, немојмо се зауставити на призорима свакодневице. Јер онај ко се заглави у свакодневици, тиме ће се и ограничити, срушивши наде срца заједно са испражњеним чашама и изгужваним омотима. Јасно је да обновљење не дарују ни шале, ни смех, ни ватромет, ни добра храна. Ни календар сам по себи нас не обнавља. Обновљење је у рукама Онога који обнавља.
Како каже пророк Исаија: „Он даје снагу уморноме и умножава крепост изнемогломе. Младићи се умарају и малаксавају, и момци посрћу и падају; а који се уздају у Господа обновљају снагу своју: подижу крила као орлови, трче и не умарају се, ходе и не клону“ (Ис. 40, 29–31).
Сусрет са Богом увек се претвара у препород. Тако је било одувек, кроз сву историју Хришћанства. Петар, који је надахнуто узвикнуо: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мт. 16, 16), и Савле, који је најпре ослепео, а потом прогледао дејством исте те нестворене Светлости – они су у зору хришћанске ере сведочили о обновљењу. Зато је Павле, откривајући своје најдубље искуство и делећи га са својим учеником Титом, знао о чему говори: „Јер и ми смо некад били неразумни, непослушни, заварани, робови разних пожуда и сласти, живећи у злоби и зависти, мрски и мрзећи једни друге. А кад се јави доброта и човекољубље Спаситеља нашега Бога, Он нас спасе, не по делима праведности која смо ми учинили, него по својој милости, кроз купељ поновног рођења и обновљења Духом Светим, кога је излио на нас изообилно кроз Исуса Христа, Спаситеља нашега“ (Тит. 3, 3–6).
И све је исто тако и данас. Свет изгледа безнадежно пропао. Али тамо где се врши тајна исповести, тамо царује и друга тајна – тајна обновљења. О њој не вичу они који су јој причасни, али је доживљавају – са радошћу у Христу и благодарењем Богу. Покајани блудници и разбојници, безбожници који су задобили веру и циници који су постали побожни, грешници обузети сваковрсним страстима који су у Христу нашли исцељење – све су то реалности наших дана, мада је пут обновљења понекад мучан. Понекад чудесну промену видимо тек после неколико деценија, као да је требало проћи све кругове пакла да би се схватила вредност Раја, а понекад изненада, као у огњеном преображају; али у оба случаја чудимо се: како је то уопште могуће? Али Богу је све могуће.
Шта је обновљење? То је кад те више не притиска терет некадашњих рана и грешака, када је садашњост испуњена радошћу, а будућност се очекује без страха. Ми смо срећни људи, јер имамо Онога пред ким је огољена наша прошлост, који зна тајне нашег срца у садашњости и који ће уредити нашу будућност на најбољи начин. Јер „нема створења сакривеног пред Њим, него је све откривено и обнажено пред очима Његовим“ (Јевр. 4, 13). Главно сведочанство Откривења јесте: Бог је свеобухватна, свеисцељујућа Љубав! Зато оголимо пред Њим своје срце. Најједноставнија молитва, али изговорена као дубок и искрен уздах срца, може постати почетак обновљења. Зато се и молимо речима: „Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“ (Па. 50, 12). И најобичнија исповест, једноставна али до краја искрена, немилосрдна према себи, може се одједном претворити у чудо обновљења.
Ево још једне задивљујуће истине: грех изузетно умара. Ум и срце, као сунђер натопљени прљавштином, постају тешки и крути; мисли и осећања – лепљива и приземна, као птице ухваћене у мрежу. Тако умара свака болест, јер је грех болест, а човек је чедо Божије, чедо Раја. Зато наше срце чезне. Жеђ за обновљењем јесте несвесна чежња за Богом и за изгубљеним Рајем.
Живот у греху увек је досадан и мучан, тежак и безизлазан, као Сизифов труд – гурати камен узбрдо који ће се неизбежно сурвати надоле. И јавља се огорченост на самога себе, безнађе, јер се сопственим снагама не може изаћи на крај. Али Бог скида са покајника камен греха. И брда се померају тамо где постоје вера, покајање и смирење. Они који имају такво искуство знају како душа узлеће, као окрилaћена, после ослобођења. Оно што је изгледало нерешиво – решава се, непоправљиво – поправља се, криво – исправља.
Ево животне истине: са грехом је досадно и тешко, а са Богом је радосно и лако. Он је Сам то рекао: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити; узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим; јер је јарам Мој благ и бреме Моје лако“ (Мт. 11, 28–30).
А још и искуство светих људи сведочи: у Богу увек постоји нешто ново, непоновљиво, неистражено. У нашем свету све има границу – и космос има своје међе, и најзанимљивија књига пре или касније досади – али код Творца анђела, људи и света – границе нема, и зато је пут богопознања и општења са Богом неисцрпан. То је веома важна истина. Преподобни Серафим Саровски, изашавши из затворништва, сијао је радошћу и свима говорио: „Христос воскресе!“ Обнављајући се сам у Духу Светом, ту радост је преносио другима. Тако су и у древна времена Преподобног Антонија Великог виђали радосног у безмолвној пустињи. И у средњем веку Светог Сергија Радоњешког, и у наше дане Светог Пајсија Светогорца и оца Иполита Халина красили су светлост и радост.
У Богу увек постоји нешто ново и непознато. Са Богом не бива досадно ни тужно. Као што се сусрет вољеног са вољеним увек испуњава незаборавним садржајем који храни срце, и дан пролети као трен, јер времена као да и нема у присуству вољеног – тако и рајски живот, као причасност вољенога Љубећем, односно човека Богу, никада неће досадити.
Жеђ за обновљењем, која се пробија кроз световне празнике (не само за Нову годину, него и на рођендан), јесте несвесна чежња за Богом. А свако искуство жеђи сведочи да предмет жеђи постоји. Тако жеђ за водом значи да се вода може наћи. Немогуће је жудети за оним чега нема. Жеђ за љубављу значи да љубав постоји, макар ми сами били туђи њој. Тако и жеђ за обновљењем, преображењем, васкрсењем претпоставља њихово постојање.
Обновљење је немогуће без Онога који обнавља. Зато се Он и родио од Дјеве Марије, зато је звезда водила мудраце, зато се пастирима јавио Анђео, а потом и Небеска војска – да би нам даровао обновљење. Он је постао као ми, родио се као мало Дете, да би нам даровао оно што је Он сам имао од вечности. У Њему је и оно толико жељено обновљење. Похитајмо и ми к Њему!
