О Светом Василију Великом и његовој „Василијади“, Светом Јовану Златоустом и Светом Луки Војно-Јасенецком
Данас, на дан спомена Светитеља Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, рећи ћемо нешто о једном од његових најпознатијих дела – првом болничком комплексу на свету – „Василијади“.
Широм света постоје болнице и оне служе за збрињавање болесних. Али није увек било тако! Лекари – да, постојали су, али болнице – не. Ни у старини, код незнабожаца, ни код Римљана. Мало ко зна да су болнице – изум Цркве. И може се са сигурношћу рећи да је овај изум Цркве реализација хришћанске љубави према човеку. Црква, видећи потребе људи и њихова страдања, није могла да остане равнодушна. Љубав ће увек наћи начин да послужи ближњем.
У историји Хришћанства IV век био је прекретница. Престали су прогони и Црква је могла слободно да одахне. Задржаћу се само на два велика примера из тог времена: Светом Василију Великом и Светом Јовану Златоустом. Ови Светитељи су, говорећи савременим језиком, обављали огромну социјалну делатност. Њен обим је задивљујућ. И један и други били су дубоко свесни друштвених проблема свога времена и нису само давали савете за њихово решавање – они су их решавали сопственим пожртвованим служењем људима.
Ко је био Василије Велики? Са чисто физичке тачке гледишта – слаб човек, оптерећен многим болестима, које су и биле узрок његове ране смрти (умро је у 49. години). Али тај човек је иза себе оставио наслеђе од огромног друштвеног значаја.
Средином IV века избила је глад. Свети Василије је тада већ био свештеник. Он је одмах организовао бесплатне народне кухиње и лечилишта за пострадале од глади. Да би то остварио, морао је да се бори, да доказује, да упорно захтева и чак да се свађа са богатима, како би их убедио да отворе своје житнице и поделе храну са гладнима. Управо тада, у страшној зими 367. године, отац Василије је схватио да је потребно створити сопствено дело – установу која ће служити страдалницима. Тај снажни човек могао је стрпљиво да подноси своје немоћи, али није могао да гледа страдање других.
Поставши архиепископ Кесарије, Василије Велики наставио је започето дело помагања страдалницима. Али и ту је наишао на отпор јеретика, злонамерних и завидљивих. И сам цар био је против његове идеје. Чинило се да је то ћорсокак, а уз све то мучиле су га и његове сопствене болести. Али у души Светитеља пламтео је огањ Светога Духа. Непријатељи су хтели да га угасе, не знајући да се Дух не може угасити!
Године 372. коначно је подигнут чувени комплекс, који је касније добио назив „Василијада“. Светитељ је убедио богате да уложе своја средства у то дело, а убедио је и сиромашне да учествују у остварењу његове замисли.
У средишту болничког комплекса налазио се величанствен храм, а око њега – зграде, пансиони-гостионице, школе, домови за сирочад, домови за сиромашне и сама болница. Таквог нечега није било нигде! Свети Василије је лично руководио радовима, саветовао градитеље и сам градио. Када је изградња овог величанственог града, у којем је главна била љубав према човеку, завршена, Василије Велики је преузео руководство над једним од болничких одељења.
Мало ко зна да је овај Светитељ имао седам диплома, од којих је једна била и диплома медицинског образовања. Он је одлучио да једно од својих световних знања примени у животу. Изабрао је најтеже одељење – за губавце. Ти несрећни људи били су одбачени од свих, људи су их избегавали. Живели су у страшним мукама – то је буквално било споро умирање. Управо је бригу о њима преузео Василије Велики. Он је лично превијао те болеснике и прао их. И не само то. Он је непосредно разговарао са њима, грлио их, у свакоме видећи лик Божији. Невероватно! Када је Свети Василије умро, цела Кесарија га је оплакивала. На сахрани Светитеља било је толико народа да су многи у маси падали у несвест.
Сада неколико речи о другом великом Светитељу – Јовану Златоустом. Строги аскета, он је као пастир показивао дирљиву бригу за страдалне људе и непосредно се бавио решавањем социјалних проблема. У Антиохији је Јован Златоусти свакодневно хранио више од 3.000 људи, а када је већ био у Константинопољу, делио је храну за 7.000 људи дневно. Ове бројке задивљују ако се узме у обзир време у којем су се ти догађаји одиграли.
Јован Златоусти је непрестано помагао својој пастви – и духовно и материјално. Ево шта је о њему писао његов ученик Теодорит, епископ Кирски: „Он се труди без престанка. Један га моли да помогне у једном, други – у другом: гладни моли да буде нахрањен, сиромах моли за одећу, често добијајући личне ствари Јована Златоустог; ожалошћени моли за утеху, дужник моли за помоћ да отплати дуг, завађени моле да их помири, слуга моли за заштиту од суровог господара, сироче моли за утеху, удовица моли за милостињу. И тако – свакодневно! Светитељ се бавио решавањем безбројних туђих проблема. Болеснима је био лекар, ожалошћенима – утешитељ. Свима је био све.“
Ова два Светитеља, о којима сам вам говорио, и јеванђелске истине, несумњиво су били оријентир и на животном путу Светог Луке Војно-Јасенецког. Многи детаљи из његовог житија су ме дубоко потресли: крст исповедништва, трпљење страдања, жртвена љубав према болеснима и сиромашнима. Уморан и прогоњен, са болесним срцем и отеченим ногама, Свети Лука је сатима стајао за операционим столом како би спасао живот болесника.
О Светом Луки доктор Касирски је сведочио: „Читав живот Светог Луке протекао је у малим градовима Русије, Туркменије, Сибира и Далеког Истока. Он је добро познавао сиромаштво, глад, високу смртност од тифуса, дифтерије, маларије, колере и других болести. Преживео је два светска рата, у којима су погинули милиони људи. Видео је, а и сам је трпео мучења, видео разорне последице немачке најезде, видео разрушене градове, знао је за убиства и страдања, за то како је народ немилосрдно пљачкан. И никада се није дистанцирао од догађаја који су се дешавали око њега. Дао је огроман допринос делу спасења људи.“
Ове речи Касирског подсетиле су ме на два догађаја из мог живота. Први се збио 1976. године на острву Крфу, где сам служио као ђакон. Возим се редовним аутобусом, места нема – стојим. То је било време после пада диктатуре „црних пуковника“. Многи су тада заносно говорили о левичарским идеалима и прогресу. Два младића седе и расправљају о Марксовој теорији револуције која ће донети људима „бољи живот“. На једној станици у аутобус улази слеп човек. Помислио сам: сада ће ови борци за срећу људи уступити место инвалиду. Али уместо тога чуо сам следеће: „Кад бисмо у нашој земљи имали социјализам, држава би организовала уредан превоз. Људи би се кретали удобно, и за овог слепца би било места.“ И… младићи су мирно наставили да седе и дискутују о марксистичкој теорији.
Други случај је из данашње Грчке, у време кризе (у питању је економски колапс који се догодио 2008. године). Многи наши грађани су пропали, многи заиста немају шта да једу. Грчка Православна Црква је од првих дана кризе почела да храни гладне. Свакодневно се дели 25.000 порција топлог оброка. Сви су поздравили ову иницијативу. Али појавили су се и радикални левичари, жељни светске револуције, који су се успротивили: „Став Цркве је погрешан. Ако људи буду сити, неће се борити, неће се супротстављати режиму!“ Дакле, наши противници сасвим озбиљно сматрају да треба кренути путем насиља, крви и злобе, а не путем хришћанске љубави. Закључке изведите сами.
Свети Лука је мислио другачије. Поново ћу навести Касирског: „Он је веровао у хришћанску љубав и веровао је да се трагедија у историји његове земље може излечити једино хришћанском љубављу. И тих својих погледа архиепископ Лука никада се није одрекао.“
Често у наш манастир долазе људи и говоре о чудесном учешћу Светог Луке у њиховим животима. Многа од тих сведочанстава потресају до дубине душе. Питао сам се: зашто је Свети Лука добио од Бога такву благодат и тако је прослављен? Одговор сам нашао код Светог Максима Исповедника, који је рекао: „Човек у коме живи љубав добија од Бога дар чудотворства.“ Љубав је главна врлина и она нас приближава Богу, јер је Он сам Љубав. Љубав нису лепе речи – љубав су дела.
Дозволите да завршим речима мог пријатеља, који је недавно објавио малу, али веома добру књигу. Он пише: „Ако посећујеш сва богослужења, изнуриш себе постовима, научиш напамет целу Библију, а у животу не испуниш оно што је Христос рекао: ‘Гладан бејах и нахранисте ме; жедан бејах и напојисте ме; наг бејах и оденусте ме; без дома бејах и примисте ме; у тамници бејах и посетисте ме’ – ако то никада ниси учинио, ти си звоно које јечи. Онај ко тражи Бога у овом свету неће Га наћи нигде осим у лицу болесних, гладних, затворених, убогих. Ако човек не чује крик гладног и унесрећеног, он не чује ни глас Божији.“
У животу сам познавао многе велике људе – писце, философе, научнике. Неки су ми били блиски, са њима је било занимљиво разговарати. Могу их оценити, похвалити када то заслужују. Али моралну оцену дајем само онда када видим да су људи били уз тешко болесне и помагали им без икакве користи, пожртвовано и са љубављу. Само такве људе сматрам ученицима Христовим.
