Максим Првозвански је свештеник при Цркви Светих четрдесет севастијских мученика у Москви и отац деветоро деце.
Дошао си с посла, уморан и гладан, данас су те замало отпустили, кола су те замало прегазила, и уопште – дан је био тежак. Отвараш врата, а жена ти каже: „Иди успавај децу!“ Ти: „А вечера?“ Она: „А вечеру ћеш касније сам да спремиш.“ Шта ће ти бити у глави? Није тешко замислити.
Главна борба коју човек води јесте борба са ким? Апостол Павле каже: „Наша борба није против тела и крви, него против духова злобе из поднебесја.“ Ко су духови злобе из поднебесја? То су демони. Дакле, то је борба са демонима. А ко од нас има јасну представу у чему се та борба састоји?
Наљутио си се на сопствену жену зато што није припремила вечеру, и још те послала да успаваш децу. Одакле се уопште у теби појавила љутња и шта с њом чинити? Десило се следеће: прихватио си помисао. Постоји један веома важан аскетски појам у Православљу који се зове „помисао“. Помисао није мисао, већ, ако се тако може рећи, мисао праћена осећањем. Она је истовремено и у уму и у срцу.
У ствари, већина помисли уопште нису наше. Оне имају везе са нама једино у смислу што су нам понуђене. Поред свакога од нас налази се „другар“ са роговима и репом. Он вреба погодну прилику и чим се у теби појави неко осећање, на пример, осећање увреде (па јасно је: уместо да ти буду задовољене елементарне потребе за храном, одмором и пажњом, теби се још нешто и наређује), нуди ти се читава гомила помисли. Ако им допустиш да се развијају, можеш стићи и до прабаке своје жене.
Мислим да си приметио како се мисли тако надовезују једна на другу, да се човек свега сети. Тридесет година си у браку, а сетио си се како је жена на венчању нешто рекла твојој мајци. И сасвим нормални односи између супружника одједном се претварају у пакао, и теби више није јасно како си уопште могао током свих тих година да живиш с таквом особом.
А у ствари се ништа није догодило. Жена је остала иста каква је и била. Али си прихватио помисли које су веома брзо разрушиле цео твој унутарњи свет. Ако је то нешто тренутно – можда си пет година долазио кући и све је било у реду, а онда си једном дошао и догодило ти се овако нешто – та ће се мисао развијати прилично дуго. Најпре ћеш се сам згрозити: како могу тако да мислим о својој жени? Али, како год било, најпре се прихвата помисао, затим почињеш да је развијаш, потом се она сједињује с тобом у срцу, а затим постаје практично твоје друго „ја“. На крају се може претворити у порок с којим више нећеш бити у стању да се избориш, као што алкохоличар није у стању да се супротстави алкохолу.
Допустивши помисли да у твојој глави изврши анализу у „твоју корист“, а не у корист твог супруга или супруге, ти си већ једном утабао ту стазу, и други пут, када се то догоди, неће ти бити потребно да о томе дуго размишљаш. Мисао праћена осећањем тренутно прелази читав тај пут и ти одмах долазиш у стање крајње огорчености. Дакле, задатак је у томе да се тој помисли не дозволи да у теби делује.
Ја сам, као свештеник, стално у ситуацији да решавам породичне проблеме младих породица. Долазе код мене да се посаветују. Заједно или појединачно. И могу рећи да се у 100% случајева дешава исто. Нагомилавају се увреде: „Он ме не разуме. Ја седим код куће с децом, а он је на послу. Он тамо има свој живот, има бриге и проблеме. Када дође кући, хоћу да разговарам с њим, ја волим свог мужа. А он вечера и оде на спавање, јер у шест ујутру мора да устане. И ја га, наравно, разумем, умара се и све то, али ми смо три године у браку, и за те три године смо разговарали свега неколико пута.“ Или: „Она не воли и не уме да кува. А моја мама је тако укусно кувала, такве пите спремала! Шта ја сада да радим кад сам гладан – да зовем своју маму? Или сваки дан да вечерам у ресторану?“
Сав проблем је у томе што ми прихватамо помисли – увреде, гнева, осуђивања, раздражљивости и читаву гомилу других. А шта треба радити? Једноставно их не треба прихватати. Лако је рећи, тешко је урадити. Иако, у ствари, и није тако тешко. Само треба знати како. По том питању имамо заједничко оружје за борбу и за људе у браку и за монахе, оружје које се зове Исусова молитва. Искрено говорећи, других средстава стварне борбе с помислима ја ни не познајем. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Или „…грешну“. Зашто је то стварно оружје против демона? Прво, зато што призивамо Име Божије, призивамо Бога у помоћ, и буквално се Исусовом молитвом заклањамо од помисли као штитом.
Када покушаш, открићеш каква се заиста борба води унутар тебе. Мисао покушава да се пробије у твој ум, а ти јој одговараш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Она с друге стране наваљује, а ти: „Не, стани! Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ – мирно изговараш Исусову молитву, не дајући мисли да се развија у уму.
А чим се умириш и будеш у прилици да са стране сагледаш ту помисао која ти није дала да живиш, одмах можеш почети да с њом разговараш. Постоји правило: са сваким грехом, са сваком помисли може се разговарати, осим са блудном. Са блудним помислима се не сме разговарати ни под каквим изговором – од њих се мора одмах уклањати. Са свима осталима – може.
На пример, ако си муж који се потрудио и није дозволио себи да се увреди. Умирио си се и сада можеш да се сетиш да те је жена ујутру звала и рекла да има температуру тридесет девет, а ти си то потпуно заборавио. Или да вам се дете разболело, па се она цео дан врзмала око њега и уопште није имала могућности да ти нешто спреми. Треба да покушаш да нађеш оправдања за њу. У крајњој линији, размишљај о свему томе сутрадан. А данас се једноставно заштити од те помисли молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
Ова тактика неће дозволити да се нагомилавају увреде, да се ђаво пусти унутра. Ствар је у томе што смо ми уопште тако устројени да стално негде журимо, а ђаво уопште не жури. Он је као искусан ловац који је способан да дуго седи и чека повод. И када га дочека, онда га користи. А ти то можеш да превидиш. Једном си превидео, други пут, трећи, прошла је година, две, три – и, као што ми је једна дивна млада жена (венчали су се пре три-четири године) рекла: љубав је ичшезла. Дошли су заједно, и она ми пред њим каже: „Знате, била је љубав – а сада је нема.“ Кажем: „Где је нестала?“ – „Па, не знам, била је, а сад је нема.“ То јест, човек сад већ јасно констатује чињеницу. Кажем: „Како то – нема? Шта се догодило?“ Она: „Не, ми нормално живимо. Он ради, имамо децу, имамо новца, имамо хране, а љубави нема.“ Кажем: „А шта има?“ – „Има увреда, има раздражености, има…“ – „Хајде да почнемо да размотавамо.“
У основи свега леже управо те увредљиве, осуђујуће помисли, које нису биле одбијене, које су биле прихваћене и које су у почетку једноставно квариле расположење. Па, има љубави, све је добро, поред тебе је дивна, вољена особа. Али си прихватила ту увредљиву помисао, или помисао љутње, или нешто треће. Та помисао вам је покварила расположење на један дан, али сте после све заборавили, и опет иста љубав, и разумете једно друго итд. А онда се догодио још неки повод – не одмах, него после месец дана.
Ти си себи допуштала да о томе размишљаш, и да с другарицом расправљаш, и свештенику си се жалила – мора се нешто предузети, не може се трпети такво понашање мужа… А какво понашање? Па, не поклања цвеће (постоје наравно и огромни проблеми у породици где је, нажалост, развод једини излаз напом.). Дакле, у суштини – нека глупост! Али си све то прошла већ неколико пута. Јасно је да се живот не састоји од једне ствари. Није ти поклонио цвеће, заборавио је да честита рођендан твојој мајци, била си тужна јер је муж напустио твоју пријатељицу, а он је почео да ти прилази желећи интимне односе – кап по кап – све се то нагомилавало. Прошло је неколико година – и љубав је ичшезла. Људи долазе и кажу: нема љубави. Та мисао – „нема љубави“ – не сме се чак ни изговорити. Појави ли се – изговарај Исусову молитву.
Овде је веома важно разумети да љубав нигде није отишла, него смо ми, прихватајући помисли, дозволили ђаволу да разара, не толико односе с мужем или женом, колико пре свега наше односе с Богом. Да ли ђавола уопште занимају наши односи с мужем или женом? Па, то му је врло споредно. Јасно је да му је увек добро кад је нама лоше, али шта је његов главни задатак? Наши односи с Богом. Зашто су наши брачни односи Богу драгоцени? Зашто Он није просто рекао: „Рађајте се и множите се“, и није нам уредио партеногенезу (да се сами од себе размножавамо). Него је рекао: нека буде љубав. Нека то буде брак. Нека то буде породица. Нека човек „остави оца и мајку и прилепи се жени својој, и биће двоје једно тело“. Богу је то, испоставља се, важно. Зато што кроз брачну љубав човек узлази ка љубави према Творцу. Он тек тада учи (овде намерно изостављам монаштво, јер говоримо о породици) да воли Бога – када воли своју жену. Или када она воли свога мужа. Ето зашто ђаво толико жели да разруши љубав.
Зашто Црква сматра брак светим, а развод недопустивим? Шта, жао јој је? Па, живео си с једном или једним, није испало како треба, људи су се допадали једно другом, било им је лепо, а онда је прошло десет година и схватили су да су странци, и лепо су се разишли. А зашто је Црква против? Била је једна љубав – појавила се друга. Испоставља се да је овде у питању веома важна ствар: управо кроз љубав према мужу и жени, пробијајући се кроз сва та искушења, помисли и све остало – тек тада долазимо до истинске Љубави.
Код већине људи овакве негативне помисли опстају годинама. Они их чак ни не региструју као туђе. Када мисао тек дође у ум, у православној аскетици то се назива речју „прилог“ – када нам се та мисао нуди, али још увек није наша. Штавише, ако смо ту мисао, макар и врло грешну, одмах одсекли чим се појавила, нашег греха ту уопште нема. За то се чак и не мора кајати. Али, по правилу, у фази прилога ми помисли и не региструјемо. Примећујемо их тек у фази резултата. А док те помисао обрађује – ништа не примећујеш.
Али постоји златно правило: борити се с помислима у оном тренутку када си их приметио. Нека су оне и обавиле своју разорну делатност готово сто посто. Али си их приметио – и, седећи на рушевинама, започни борбу. Почни да изговараш Исусову молитву и не пуштај више те помисли у свој ум. Ако то почнеш марљиво да чиниш, следећи пут ћеш помисао приметити мало раније. Ако то не почнеш да чиниш, следећи пут ће бити горе и касније.
Исусова молитва има такво својство – она чини да демону буде лоше. Име Божије демона буквално пече. Замисли: он те тако давио, давио, и одједном ти је грло постало толико врело да су му се његове јадне длакаве шапе задимиле. Биће му болно, али ће наставити да те дави, надајући се да ћеш престати и да ћеш се поново вратити у утабану колотечину њему угодних помисли. Зато у почетку та борба може изгледати апсолутно безнадежно. Ти изговараш Исусову молитву, а он се и даље пробија с те стране, ти покушаваш да га не пустиш, а он опет навире, навире, навире.
Борба ће трајати дуго док ђаво не схвати да си озбиљан, а не да си само одлучио: „Дај да данас пробам, а ако не успе – значи готово, нећу се тиме бавити, то је све за монахе.“ Он се нада да ћеш тако поступити. Њему је важно да те убеди да неће одустати. Али ако види да ћеш ићи до краја, следећи пут ће све бити лакше. То јест, ако си први пут морао да потрошиш на помисао увреде цело вече, следећи пут ће бити довољно пола сата. А затим, када Исусову молитву већ усвојиш, можда ће бити довољно да је изговориш једном – и ђаво ће побећи. Овде је важно само показати истрајност.