У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, два човека су ушла у Јерусалимски храм и обојица су се молила Богу. Један је изашао смирен и оправдан, а други оптерећен новим гресима. Један од њих био је цариник, односно сакупљач пореза. У Јудеји је тај посао сматран срамним и нечасним, слично послу џелата. Други од њих био је фарисеј, припадник секте чији су чланови називали себе чистима, изабранима и светима и тежили да имају власт над народом.
Цариник се зауставио на самом улазу, лио сузе покајања и ударао себе у прса. Уста су његова ћутала, али је срце немо вапило: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ (Лк. 18, 13). Он је видео своје грехе који су били многобројни као песак морски и који су се уздизали попут гора и планина. Ћутке је плакао и његове сузе, које су на земљу падале, стигле су до Престола Божијег и као каква огњена бујица спирале његове грехе.
У храм је ушао фарисеј, али је ушао самоуверено и надмено и почео да се осврће око себе тражећи код народа знаке пажње и поштовања. Цариник је стајао у храму погнуте главе. Он у храму није видео ни фарисеја нити било кога другог. Видео је само своје грехе и пред њим се откривао бездан милосрђа Божијег, као какво огромно море чије су дубине могле да прогутају тешко камење његових сагрешења.
Поглед фарисеја зауставио се на царинику. Био му је тако одвратан да се сав најежио, као да се дотакао некакве нечисте животиње па је рекао: „Боже, хвала ти…“ Свети Андреј Критски каже: „’Боже, хвала ти’, заиста су безумне речи.“ Ове речи су безумне, јер је фарисеј захваљивао Богу за то што су други људи гори од њега, што су други људи грешници. Он је рекао: „Хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник“ (Лк. 18, 11).
Како је страшно лицемерје: фарисеј је с једне стране на све начине покушавао да задобије славу и поштовање народа, а са друге га је у дубини своје душе презирао! Фарисеј је говорио: „Постим два пута у седмици.“ Шта то значи? У Мојсијевом Закону говори се о једнодневном посту очишћења, а фарисеј је постио више него што је то Законом одређено. Он је наставио: „Дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18, 12). У Мојсијевом Закону говори се само о давању десетог дела плодова и стоке. То значи да је фарисеј давао више но што је то Законом прописано и у храму је на неки начин подсећао Бога на то сматрајући га својим дужником.
Цариник је изашао из храма сав обасјан благодаћу Божијом, а фарисеј окружен духовним мраком, и то тако као да је буквално био прекривен црном и непровидном копреном.
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нас опомиње да се пазимо гордости и једне од њених најраширенијих појава – осуђивања ближњег. Осуђивање је изданак дрвета гордости, које је сам Бог проклео и одбацио. Господ је рекао: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7, 1). Многи од нас су и у најсветијим тренуцима Литургије доживели како им неко тихо и улагивачки почне говорити: „Јесте ли чули шта се догодило? Рећи ћу вам, али нека остане међу нама…“ Ти људи се хране смрадом туђих грехова, као што се црви хране прахом и прљавштином. Они замишљају да су борци за истину, а у ствари се потајно наслађују учествовањем у оваквим и сличним разговорима. То је зато што су им срца искварена и развраћена.
Човек који је истински целомудрен не само да неће хтети да говори, него неће хтети ни да слуша ружне приче о свом ближњем. Говорећи о греху клевете и осуђивања Свети Димитрије Ростовски каже: „Онај ко брата свога осуђује антихрист је зато што је Господ Судија живих и мртвих, а он хоће да суди пре Страшног Суда, што значи да хоће да буде на месту Исуса Христа.“
Наш суд је увек неправедан зато што видимо само оно што је споља, док је срце човеково од нас скривено. Наш суд је увек неправедан и зато што не знамо шта ће сутра бити. Најбољи примери за то су покајани разбојник и Јуда. Јуда је био један од најближих Христових ученика, човек који је подносио невоље и тешкоће Спаситељевог земаљског живота. Људе је исцељивао, као и други апостоли, и благодаћу Божијом изгонио демоне. Он је, као и други апостоли, проповедао Јеванђеље. Чинило се да је већ спасен. Али Јуда се из апостола претворио у најстрашнијег издајника. С друге стране, био је разбојник који је целог живота пљачкао, убијао, вршио насиље, скривао се по пећинама Јерихонске пустиње и одатле нападао људе као дивља звер. Но у последњем тренутку свог живота он се покајао, исповедио да је распети Христос – Господ и то његово покајање га је на својим моћним крилима узнело до самога неба.
У неком храму служиле су две девственице, и то веома усрдно. Оне су се од младости посветиле Богу и скоро да нису излазиле изван храмовне ограде. Али обе су имале грех осуђивања. Оне су осуђивале богомољце и свештенике, а њихова дрскост била је толика да су чак осуђивале и епископа. Чинило се као да сам ђаво управља њиховим језиком. Скоро у свакој парохији постоје таква бића, некакви хибриди између човека и змије, ако дозвољавате да тако кажем, бића с телом човека и главом змије. Вероватно сте и сами често наилазили на такве људе који су запоседнути духом оговарања и осуђивања, а који притом себе сматрају борцима за истину.
Епископ те области саветовао је оне две сестре, али ништа није помогло. Тада им је дао епитимију. И док су се налазиле под епитимијом, те девојке су се разболеле и умрле. Пошто су цео живот посветиле служењу у храму, сахранили су их у цркви. Али, кад год би ђакон за време Литургије говорио: „Оглашени изиђите“, многи од оних који су се молили би виђали како две сенке излазе из гробнице. Сенке су тихо излазиле из храма и то се дуго понављало. Свештеник је схватио да за те несрећне душе нема места у Цркви Небеској и да их је зато Господ на видљив начин истеривао из храма. Господ је то чинио из милости према њима да би они који то виде појачали своју молитву за њих.
Свештеник је то саопштио архијереју. Владика је дошао у цркву и замолио присутне вернике да се сви заједно помоле за покој душа те две сестре. Замолио је све вернике да покојним девојкама опросте све што су им згрешиле, јер оне су својим језиком увредиле и повредиле скоро све вернике. Тада је народ рекао: „Нека им Господ опрости!“ Епископ је након тога пришао гробници и прочитао разрешну молитву. После тога сенке се више нису појављивале за време Свете Литургије.
Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље упозорава нас да се чувамо страшног греха гордости. Смирење и гордост су два пута. Први је пут светлости, а други пут вечне таме. Смирење и гордост су два пута, пут живота и пут смрти. Изаберимо пут смирења да бисмо задобили вечни живот. Амин!
