Исповедање православне вере изложено од свештеног митрополита солунског Светог Григорија Паламе:
1. Један је Бог који је пре свих [и свега] и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац [је] беспочетан, не само као безвремен, него и на сваки начин безузрочан, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовитељни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини Једнога Сина Отац и Једнога Духа Светога Производитељ. Свагда Сушти и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино тиме што је узрочник [Јн. 14, 28], а у свему осталоме исти је Њима и равночастан.
2. Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из Којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно рађањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства поиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало [Кол 1, 16]. Који „будући у обличју Божијем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу [Фил. 2, 6], али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и Човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био – Бог Истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воље и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као Човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио [Мт. 28, 19; Мк. 16, 15]; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим.
3. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, Који од Оца исходи [Јн. 15, 26], Који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем, него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење [по природи] и недељиво раздељивање [по Ипостаси], Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети [Јн. 14, 16-17], самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља [свету], узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан [у свему] Оцу и Сину, осим нерођености [Очеве] и рођења [Синовог]. Послан је пак од Сина ученицима Његовим, то јест јавио је се; јер како би иначе био послан од Њега Онај који се не раздваја од Њега? И како би иначе дошао негде Онај који је свуда присутан? Зато се не само од Сина, него и од Оца, и кроз Сина шаље, и од Себе самога долази јављајући се. Јер је заједничко дело послање, то јест јављање Оца, Сина и Духа.
4. А јавља се [Бог] не по суштини – јер нико никада нити је видео нити исказао природу Божију –, него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка [им] је не само надсуштаствена суштина, – која је сасвим безимена и непројављива и непричасна пошто је изнад сваког именовања и пројављивања и партиципирања –, него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и бесмртност и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи [притом Своју] простоту нити због дељивости и разликовања Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако је нама Један Свемогући Бог у Једном Божанству, јер нити од савршених Ипостаси бива нека сложеност, нити се оно што је моћно, само зато што има и поседује моћ, може икада због те своје моћи стварно назвати сложеним.
5. Уз то још, поклањамо се почасно светој икони описанога, јер за нас оваплоћенога, Сина Божијег, побожно преносећи поклоњење на прволик; и Часном Дрвету Крста и свима символима Његових страдања као божанским победним знацима против заједничког непријатеља рода нашег [ђавола]. Уз то [поштујемо] и знамење Часнога Крста као спасоносно оружје, и божанске Храмове и места и свештене сасуде и богопредане речи, ради Бога који у њима обитава. Такође се клањамо и иконама свих Светитеља из љубави према њима и ради Бога Кога су они истински и савршено заволели и служили, узносећи при клањању ум ка њиховим ликовима. Клањамо се и њиховим светим моштима, јер се освећујућа благодат није удаљила од њихових најсветијих костију, као што се ни од Господњега тела није одвојило Божанство у време тродневне смрти,
6. Знамо да нема ништа по суштини зло, нити да постоји неко друго начело зла осим [само] скретање разумних бића, која злоупотребљавају дану им од Бога слободну вољу.
7. Примамо сва црквена предања писана и неписана, и пре свих најтајанственију и свесвештену Службу [=Литургију] и Причешће и Сабрање [литургијско], од којег и свим осталим службама долази савршенство, у којој [тајни] у спомен Онога који је Себе неунижујуће понизио и тело узео и ради нас пострадао, по Његовој богореченој заповести и самодејству, бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији дарови, Хлеб и Чаша [=Вино], и свршава се оно само живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају.
Све пак оне који не исповедају и не верују онако како је Дух Свети кроз Пророке најавио, како је Господ јавивши нам се у телу одредио, како су Апостоли послани од Њега проповедали, како су нас Свети Оци наши и њихови наследници [=Епископи] учили, него су или били зачетници своје јереси или су злим зачетницима до краја последовали, [такве] одбацујемо и подвргавамо анатеми.
8. Примамо и усвајамо Свете и Васељенске Саборе: Сабор у Никеји [325] тристотинеосамнаест богоносних Отаца против Арија богоборца, који је нечестиво низводио Сина Божијег на створење, и који је расецао на тварно и нетварно Једно Божанство коме се поклањамо у Оцу и Сину и Светоме Духу; Сабор после овога у Цариграду [381] стопедесет Отаца против Македонија Цариградског, који је нечестиво низводио на створење Духа Светога и ништа мање од онога [=Арија] расецао Једно Божанство на тварно и нетварно; Сабор после овога у Ефесу [431] двестотине Отаца против Несторија патријарха Цариградског, који је у Христу порицао сједињење по Ипостаси Његовог Божанства и човечанства и никако није хтео да Дјеву која је заиста родила Бога назива Богородицом; и Четврти Сабор у Халкидону [451] шестстотинатридесет Отаца против Евтиха и Диоскора, који су зло учили да је једна природа у Христу; Сабор после овога у Цариграду [553] стошездесетпет Отаца против неког Теодора и Диодора, који су мислили исто што и Несторије и [својим] списима његово учење подржавали, и [против] Оригена и Дидима и неког Евагрија, који су у давнини живели а покушавали су да неке митове уведу у Цркву Божију; и Сабор после овога у истоме граду [Цариграду, 681] стоседамдесет Отаца против Сергија, Пира и Павла Цариградских поглавара, који су у Христу одрицали одговарајуће двема природама две енергије и две воље; и Сабор опет у Никеји [787] тристотинешездесетседам Отаца против иконобораца.
9. Примамо и све оне по благодати Божијој у разна времена и места сабране свете [помесне] Саборе ради утврђења побожности [=Православља] и јеванђелског живота, од којих су и ови [недавно] одржани Сабори у овом Великом граду [Цариграду, 1341. и 1351.] у славном храму Свете Софије [=Мудрости] Божије против Варлаама Калабријског и Акиндина који је после њега исто с њим мислио и лукаво настојао да то спроведе, који уче да је заједничка благодат Оца, Сина и Духа, и светлост будућег века, у којој ће „праведници засијати као сунце” [Мт. 13, 43], као што је и Христос то претходно показао заблиставши на гори [Тавору, Мт. 17, 1-2], и уопште свака сила и енергија Триипостасног Божанства и све што се на неки начин разликује од Божанске природе, – да је [све] то тварно (=створено), те и они нечестиво расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, а оне који благочестиво исповедају да је она најбожанственија Светлост и свака божанска Сила и Енергија нетварна (=несаздана) – јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало –, они називају двобошцима и многобошцима, као што нас називају и Јудеји, Савелијанци и Аријанци. Али, ми и ове и оне, као заиста безбожне и многобошце, одбацујемо и сасвим их одсецамо од пуноће благочестиво верујућих (=православних), као што то чини и Света Христова Католичанска [=Православна] и Апостолска Црква својим Саборским и Светогорским Томосом [1341], верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, које никако не губи јединственост и простоту због сила и Ипостаси [својих].
10. Уз све то [још] чекамо васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!
Превео Владика Атанасије Јевтић
