Крст Христов! Гледамо Голготу и гледамо Распетога на њој. Жртва, Љубав и Тајна. И наравно победа, али победа кроз нешто неописиво страшно. Да, у призору који нам се открива има и нечег страшног, али и нечег бескрајно утешног. И све се то преображава у духовну, небеску победу. Победу Животворног Крста!

Свако гледа Крст и Распетога на њему по мери своје љубави према Њему. По својој духовној мери. Или га можда гледа онако како му је у том тренутку корисно, онако како му је Бог у датом тренутку открио. Ево примера Преподобног Пимена Великог. У древном Патерику његов ученик, Ава Исаак, приповедао је:

„Једном сам седео код Аве Пимена и видео да је дошао у иступљење (узнесен из уобичајеног стања у духовно созерцање – о. В. Д.). Поклонио сам му се до земље, молећи га да ми каже где је био. Приморан да открије своју тајну, рекао је: ‘Мој ум је био код Крста Спаситељевог у оним тренуцима када је код Крста стајала Богомајка Марија и плакала; желео бих да тако плачем увек.’”

Најближа и Најрођенија стајала је пред Распетим на Крсту, слично као што Херувими и Серафими предстоје на Небесима Престолу Божијем. Она која Га је носила у утроби од Благовести до Божића, примиће Његово бездахно Тело које се скида са Крста. Она гледа страдања свога Сина и кротко плаче. А Преподобни Пимен, созерцавајући тај плач, жели и сам да узиђе ка тој тајни. Созерцање Жртве Љубећег и Љубљеног рађа срдачни плач. Ваљало би да и ми то памтимо. Јер навика да гледамо на Крст и да се махинално осењујемо крсним знамењем често се претвара у нешто сасвим обично.

Прилазећи да целивамо Распеће, сетимо се свештене тајне. Где је тајна Љубави, ту је и тајна Жртве. Другачије не може бити. И то би требало да буде разумљиво онима који су створени по лику Божијем и настоје да тај лик бар мало сачувају. Јер лик Божији јесте лик Бога Љубави. Љубав као жртвеност урезана је у нашу природу.

Преподобни Силуан Атонски је у својим свештеним записима сачувао овакав једноставан случај:

„Један монах ми је испричао да је, када је  (у детињству) био тешко болестан, његова мајка рекла оцу: ‘Како страда наш дечак. Са радошћу бих дала да мене исеку на комаде, када би се тиме могле олакшати његове муке.’”

И Преподобни Силуан, прозирући у том људском нешто надљудско, додао је:

„Таква је љубав Господња према људима. Он се тако силно сажалио на људе да је пожелео да пострада за њих, као рођена мајка, па и више. Али ту велику љубав нико не може разумети без благодати Светога Духа.“

И тиме се објашњавају најдубље тајанствене речи на Литургији:

„Примите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова“ (Мт. 26, 26–28).

То, дакле, уопште није тек неки обредни спомен, него жртвена Божија Љубав, којом се ми тајанствено причешћујемо. Управо тајна Крста објашњава све: зашто је свет створен, због чега је у Христу поново саздан, и ради чега нам је дата Евхаристија. И уопште, ако желиш да разумеш ишта од онога што је Божије, најпре се потруди да проникнеш у тајну Крста Христовог.

Светитељ Филарет Московски сагледавао је ту страшну тајну и у свештеном трепету говорио:

„Гледајте пажљивије на Голготу: и тамо где се види средиште свих невоља, открићете прибежиште.“

И још је додавао, погружавајући се у дубине богословља:

„Уђи у унутрашње Светилиште страдања Исусових, оставивши за собом спољашње двориште, предано незнабошцима на гажење. Шта је тамо? – Ништа друго до света и блажена љубав Оца и Сина и Светога Духа према грешном и јадном роду људском.

Љубав Оца – која распиње.

Љубав Сина – која се распиње.

Љубав Духа – која торжествује силом Крста.

Тако је Бог заволео свет!”

Јер у чему се љубав пројављује, ако не у искреној жртви?

Крст Христов обухвата све, јер љубав Живоначалне Тројице обухвата све. Ми се осењујемо крсним знамењем у име Свете Тројице, у име Бога Љубави, који је кроз Крст излио љубав на сав свет. И зато је Крст, а самим тим и крсно знамење, сведочанство о љубави Божијој према нама. Али у неком смислу оно (крсно знамење) треба да буде и сведочанство наше љубави према Њему, жеђи за сапричасношћу Крсту Христовом.

А сада је, пак, дан празновања и победе!
„Запљескајмо данас у победничкој песми, и светлим лицем и језиком јасно ускликнимо… Ти нам и сада даруј Твој Крст Часни, чувара и заштитника и прогонитеља демона“ (стихира на литији на празник Воздвижења).

Плач Богоматере претворио се у радост. Стала је Царица с десне стране Васкрслога. А Његов Крст узнео се изнад Небеса.

Код људи се смрт завршава гробном тамом. А код Бога се смрт овенчава Васкрсењем. И зато су за нас Крст Христов и Његово Васкрсење нераздељиви, иако несливени.

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо!“

Господ нас кроз Крст васкрсава, јер Крст више није оруђе смрти, него празновање Живота. Горке воде Мере претвориле су се у сладост од дрвета баченог у њих (Изл. 15, 22-25). А они, које су уједале змије, гледали су на праобраз Распетога и исцељивали се (Број. 21, 4-9).[1] Тако се и горчина нашег живота претвара у сладост, јер је са нама дрво Крста. И они које уједају змије искушења наћи ће исцељење код Христовог Распећа. У стихирама празника пева се о Крсту: „јер је на њему убио онога који је нас убијао“, то јест, умртвивши грех који нас је убијао, Христос нас удостојава „да живимо на Небесима“.

Крст Христов – у њему је пресек свих судбина света. Прошлости, садашњости и будућности. Неба, земље и преисподње. Својим врхом Крст Христов достиже Небеса, а подножјем силази до самог ада, јер је одатле, из ада, Распети Господ извео оне који су били спремни да Га приме и узвео их ка Небесима. И сада се силом Крста, окропљеног Крвљу Господњом, из чељусти адове истржу заблудела чеда Божија. Да, вертикала Крста простире се од преисподње до самих Небеса. А својим средишњим краком Крст обухвата сав видљиви свет. Јер сакрио се ти у пећину, заронио у дубине океана, попео се на гору, или чак напустио орбиту Земље на космичком броду – свуда те Искупитељ твој види, свуда је с тобом сила Христовог Крста.

Крст Господњи обухвата прошлост, садашњост и будућност, јер Крв Распетога искупљује грех свих. Од Адама и Еве, који су горко плакали изван врата раја сладости, па све до Општег Васкрсења, до тријумфалног сабора оних који се уводе у вечно Царство Божије – за све и за свакога Господ је пролио своју пречисту Крв. Као што је речено у једној од свештеничких молитава Литургије: „Царство Твоје даровао си будуће.“ Оно се још није јавило, а већ је припремљено – али припремљено кроз Крст Христов.

Тако је Крст Господњи у средишту свега. У средишту свих времена и простора и свих смислова. Али, заиста, како то разумети ако се не стекне Свети Дух Божији?

Ми не разумемо све, али ипак сви идемо ка Крсту Христовом. Идемо да му се поклонимо и да га целивамо, а сам Крст уздижемо над својим главама као оружје непобедиве победе.

Спаси, Господе, људе своје, и благослови наслеђе своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом својим народ твој!

[1] Горке воде Мере

После преласка преко Црвеног мора Израиљци долазе у Меру, али је вода горка и не могу да је пију. Господ показује Мојсију дрво, он га баца у воду, и вода постаје слатка.

Бронзана змија

Народ ропће, Бог допушта да их уједу отровне змије, а потом заповеда Мојсију да начини бронзану змију и подигне је на мотку; ко погледа у њу, остаје жив.

Оба догађаја представљају праобраз Христовог Крста:

дрво бачено у горке воде → праобраз Крста који горчину живота претвара у сладост;

подигнута змија → праобраз Распећа Христовог.

И сам Господ Исус Христос повезује други догађај са собом у Јеванђељу по Јовану 3, 14–15:

И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији…