У српском народу постоји једна узречица коју ћемо често чути, поготово код старијих људи. Она гласи: Здравље је најпрече!
Ова узречица је потпуно тачна уколико је прецизирамо и тачно одредимо о којој врсти здравља је конкретно реч. Наиме, већина људи која помиње ту реченицу мисли искључиво на телесно здравље, које је, сложићемо се, несумњиво веома важно. Та врста здравља нам омогућава квалитетан живот и несметано обављање животних активности, те као таква представља Божји дар који треба пажљиво чувати и неговати. Но спољашње, телесно здравље, колико год да је битно и неопходно, има свој „рок трајања“ – оно ће нас пре или касније напустити. У крајњем случају, сам овоземаљски живот има своја физичка ограничења, која ће једном ставити тачку телесном здрављу чак и најздравијег човека на свету. Постоји, међутим, једно здравље које нема временска ограничења и које је убедљиво најважније. Реч је о духовном здрављу односно здрављу наше душе. Ако се за постизање телесног здравља константно боримо све до гроба, онда за духовно здравље (које треба разликовати од душевног) треба да се боримо још интензивније, будући да оно траје и после гроба јер је душа бесмртна. То значи да је стицање духовног здравља наш приоритени задатак и на тој врсти здравља се у пуноћи испуњава узречица: Здравље је најпрече!
У чему се огледају здравље и болест душе? Најједноставније речено, здрава душа је украшена врлинама и све њене силе дејствују правилно, а болесна душа је наружена грехом и пороцима, а њене силе су извитоперене и дејствују неправилно. Стога је логика достизања духовног здравља сасвим једноставна и своди се на држање природног, врлинског начина живота, а уклањање од противприродног, грешног, порочног. Циљ таквог делања није да постанемо морални људи, већ Божји људи (сетимо се овом приликом антологијских речи нашег светог патријарха Павла: Будимо људи!). Уколико, међутим, одлучимо да идемо супротним путем, односно да нарушавамо заповести Божје и да живимо у греху, онда ћемо само имати име да смо живи, а бићемо мртви (Отк. 3, 1) – јер иако је душа бесмртна (по благодати Божјој), постоји и својеврсна смрт душе, а то је њено помрачење грехом, што је лишава истинске заједнице са Богом ако у том стању остане вечно.
Упутна је на овом месту мисао великог Светитеља Цркве, Светог Григорија Паламе, који у једној беседи на празник Ваведења Пресвете Богородице, у вези са тајном сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу, каже да је „Богу, уистину, немогуће само једно, а то је да се присаједини нечистом пре него што се оно очисти“. У другој беседи на исти празник, Светитељ наводи да „није, међутим, могуће постати уистину близак Богу уколико се не очистимо […]“. Речи упозоравајуће и јасне, које нам дају до знања колико је од суштинске важности да се очистимо од греховне нечистоте и да стекнемо духовно здравље што пре. А то не можемо постићи без Божје помоћи и без нашег сопственог труда.
У свему наведеном кључно питање је наш сусрет са Богом у вечности – они чија је душа здрава тај сусрет ће доживети као вечну светлост, а они чија је душа болесна ће га доживети као вечну таму. Искористимо овом приликом једну природну аналогију да бисмо објаснили како то некоме сусрет са Богом који је Светлост може бити тама. У нашем створеном свету главни симбол светлости је Сунце, које осветљава и греје све људе, без разлике. Ипак, не осећамо сви на исти начин његове зраке, који код здравих очију изазивају угодан осећај, док код нездравих изазивају непријатност и бол.
Духовно здравље, међутим, итекако има важност и у овом свету, а не само у вечности у коју ћемо сви ући једног дана. Наиме, управо је духовно здравље основа за стицање телесног здравља и унутрашњег мира, радости и спокоја, ка коме толико људи тежи у овом животу. Или, речено на други начин, духовна оболелост се директно рефлектује како на појаву телесних обољења, тако и на унутрашњи немир и тескобу. Колико је само случајева да су се људи телесно разболели и страдали од такозваних психосоматских болести зато што им је душа претходно оболела од гордости, самољубља, злопамћења, зависти, славољубља? Колико је случајева директног утицаја духовне оболелости на угрожавање телесног састава, преко грехова какви су опијање, наркоманија и блуд? Колико је случајева да су „оци јели кисело грожђе, а деци трнули зуби“ (Јез. 18, 2), па су се због грехова предака на потомцима до трећег и четвртог колена пројављивале разне телесне бољке? Такви случајеви су колико чести толико и опомињући, и јасно говоре о преимућству духовног здравља над телесним, али и о њиховој међусобној вези.
Чистоћа је пола здравља – друга је узречица коју ћемо овом приликом навести. Њу имамо прилику да чујемо нешто ређе, и то углавном у лекарским круговима. Она је, такође, тачна, и то не само када је тело у питању, него и када је реч о души. Већ смо навели да је духовна прљавштина грех, који је својеврсни паразит који загађује и трује наше унутрашње биће. Уколико се тај паразит не уклони са душе, временом узрокује духовну болест која што дуже траје, теже је излечива. Посебно је тешко излечиво стање када се човек навикне на грех у мери да он постане његова друга природа – тада већ не говоримо само о почињеном греху, већ о страсти која се укоренила у човеку и прилепила му се за душу. Речено медицинским речником, уколико човек неки грех тек повремено учини, онда је у питању акутно стање, а уколико одређени грех чини редовно дуже времена, у питању је хронично стање болести душе. А уколико је човек поробљен грехом, у мери да му је постао друга природа, онда је реч о терминалном стању духовне болести.
Колико год да је потреба за чистоћом очигледна када је тело у питању, тим пре треба да буде изражена када је у питању душа. Ако код тела сигнал за чишћење даје додир са прљавштином, изглед коже, непријатан мирис…, код душе сигнал даје савест, која је нелажни учитељ кога редовно треба слушати. Сваки човек има савест, био он верујући или неверујући – она је први и основни васпитач душе. Уколико глас савести није довољно чујан, то је онда симптом озбиљне духовне болести, а уколико је којим случајем савест спаљена (ср. 1Тим. 4, 2), те уопште не даје сигнал потребе за очишћењем душе од греха, онда је то тешко духовно стање из ког човека може извући само Господ Бог, ванредном интервенцијом. А такве „хируршке“ интервенције свише умеју итекако да буду болне…
Уколико је, како каже узречица, „чистоћа пола здравља“, где је онда друга половина? За тело је то јасно, но где је, фигуративно речено, „друга половина“ здравља када је реч о души? Она се налази у дејству енергије Божје, која се усељава у човека постојано када се он довољно потруди да се очисти од греха и обрати на пут држања заповести Божјих. Заправо, она прва половина, везана за наш труд око очишћења душе, само је предуслов да задобијемо ову другу, главну „половину“, и тако постанемо целовити људи у правом смислу те речи. Ако је „прва половина“ наш труд да се очистимо од греховне прљавштине, „друга половина“ је Божанска благодат која је награда за наш труд и која нас чини људима истински здравим, освећеним и просвећеним, баш онаквим какви и треба да будемо. Постизање таквог благодатног стања је главни циљ човековог живота – човек је заправо и створен са циљем да постојано задобије благодат Божју и да као такав уђе у вечност. Ко то постигне, успешан је, макар у овом свету био бескућник и ништа друго не постигао; ко то не постигне, неуспешан је и духовно гледано је пука сиротиња, макар задобио сва блага и почасти које овај свет даје.
Циљ задобијања благодати Божје се постиже својеврсним „духовним третманом“ који се одиграва у оквиру највећег Лечилишта на свету – Цркве – у којој је могуће исцелити сваку духовну болест, немоћ и рану. У „третману“ тог Лечилишта први корак су покајање и исповест, које треба да прати свест о томе да је наша душа у мањој или већој мери оболела од греха и да греховне ране можемо да излечимо само у окриљу подвижничко-литургијског окриља Цркве.
НАСТАВАК:
