Оваплотивши се, Бог Логос је дошао да потражи и спасе изгубљено. Дошао је осећајући се моћним, послушан вољи Оца Свог Небеског, да спасе свет. Дођох да извршим вољу Божију.

Потврда сведржитељске моћи Његове је то што Он долази и живи као немоћан, кротак и смирен срцем.

Потврда истинитости Његове истине — Ја сам истина — јесте то што је проповеда љубављу, Својом крсном жртвом.

Као што се у личности Господњој Божанска природа не раздваја од Човечанске, тако се ни јеванђелска истина не раздваја од љубави.

Истина без љубави је лаж о животу. Љубав која се не радује истини, превара је за човека. Љубав је метод и начин учења истине, која ослобађа човека. Познајте истину, и истина ће вас ослободити.

Овде налазимо истину оваплоћавану као Љубав, која се жртвује за живот и спасење света. Богословље и проповед истине не могу да постоје без делатног присуства Божанске љубави, нити може да постоји спасавајућа љубав, уколико се не заснива на истини Тројичног Бога, Који је Љубав.

Господ је дошао, не да би поучавао истинама теоретске и законске природе, или да би пружио овоземаљско задовољење правде. Он говори као Онај ко има власт Љубави, а не као књижевници. Неће се свађати ни викати (Мт. 12, 19). Слаби се свађају и вичу.

Он долази као обиље дуготрпљења и љубави; као танани поветарац, у коме је Бог (3. Цар. 19, 12). Он познаје човека и потребе његове. Зна патње и жеље његове. Ослобађа га „од таме и сенке смрти“. Опрашта му грехе водећи га у покајање и преображење.

Он ослобађа опседнуте нечистим дусима. Опседнутог из Гадаринске земље не засипа поукама о преступу, или претњама. Њега који је, не само одећу своју цепао, него је и ланце кидао и ходио по гробовима и пустињи, као страшило света, њега Христос ослобађа од демона, тако да он седи крај Христа одевен и присебан (в. Лк. 8, 26-39; Мк. 5, 1-21).

Христос љуби, опрашта и даје снагу ономе ко се бори. Не осуђује блудницу ухваћену на делу. Ни ја те не осуђујем. Само јој поручује: Иди, и више не греши (Јн. 8, 11). Исто саветује и исцељеном узетом: Ето, постао си здрав; више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).

Они могу да се боре у уразумљењу (=покајању), да не би пали у исти грех, јер их покрива старање и љубав Богочовека.

Он не осуђује слабог, нити изобличава грешника. Он помаже болеснику да излечи болест. Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити (Мт. 12, 20).

Он се дотиче људског бола. Дотиче се губавог, и он се очисти. Дотиче се глувонемог, и он се исцели, поче да говори и чује. Дохвати се мртвачког ковчега, и васкрсе сина Наинске удовице. И сав народ тражаше да Га се дотакне, јер из Њега излажаше сила и исцељиваше их све (Лк. 6, 19). Показује се као благотворно зрачење силе, утехе и здравља.

Док је према свима кротак и снисходљив, Он лицемерима и лажним пророцима, који са великом дрскошћу изопачују истину спасења и клеветају Бога, говори строго. Чине од дома Оца Његовог, дом трговине (в. Јн. 2, 16), и муче човека.

Он строго удара на лицемере и законике, који товаре на народ терет тежак и неподношљив, а сами не помажу ни прстом својим.

Он ненаметљиво куца на врата сваког усамљеног, и ако му отвори, ући ће и вечераће са њим (в. Откр. 3, 20).

Он удара на лажне христосе, лажне пророке и учитеље, који изопачују јеванђелску истину спасења; као и на „чудотворце“, који смућују човека издајући се за божанство. Ако вам кажу, ево га у пустињи, не идите; ево га у собама, не верујте (Мт. 24, 26).

Царство Божије не долази на видљив начин, нити ће се рећи: ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 20-21). Царство Божије је у нама. Уразумљењем (=покајањем), скрушавањем и чистотом срца, умирићете се изнутра. Тај унутрашњи мир учиниће вас достојним да видите Бога и да се осетите децом Његовом. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 8-9).

Присуство Господње не одређује се на овоземаљски начин. Не поима се човечански. Не приступа му се магијски, кроз чуда, немир и страх. Ако вам кажу да се налази овде или онде, не верујте. Присуство Господње је муња која осветљава све што је под небом (Мт. 24, 27). То је Божанско јављање. Благодат божанска, која отвара очи душе, просвећује човека, те он постаје свестан јединог чуда. „Једино ново под сунцем“ (Свети Јован Дамаскин): да Син Божији постане Син Човечији. Да Друго Лице Свете Тројице буде савршени Бог и савршени Човек.

Ту није реч о учењу и делу људском — о проповеди Господњој — већ о делатном присуству Божанске благодати. Ако је Закон дат преко Мојсија, Благодат и Истина постадоше преко Исуса. Он је дошао да нас ослободи од проклетства закона (в. Гал. 3, 13). Закон Божији су толико били изопачили, да су преко њега доспели до богоубиства: Ми имамо закон, и по закону нашем он мора да умре, јер начини себе сином Божијим (Јн. 19, 7).

Он није дошао да би само телу дао здравље, нити да би нам решио питања метафизичких недоумица. Дошао је да ослободи човека од власти лукавога, да га учини богом по благодати, да га учини способним да на невидљив начин види светлост Божанства, да не затвара Несхватљивог у мисли људске, нити спасење у калупе закона.

Дошао је да му подари могућност да богодолично упозна Бога, да види и осећа присуство Његово као светлост која просвећује и даје утеху сваком човеку који долази на свет. Да постане свестан духовног благородства и достојанства људског; да му отвори очи; да га освети душом и телом; да му подари древну красоту и усиновљење; да га учини дететом Божијим, личношћу слободном, свештеником творевине.

Одмах после исцељења слепог од рођења и противљења фарисеја, којима је стало до суботе, а не до човека, Господ је јавно рекао: За суд ја дођох у овај свет, да виде они који не виде, а који виде да постану слепи (Јн. 9, 39). Ради тога одмах следи прича о добром Пастиру (Јн. 10, 1-16), која просвећује и помрачује: књижевнике и фарисеје изводи из такта и смућује, док уморне и натоварене одмара и спасава.

Пастир добри своје овце зове по имену и изводи их.

Муња божанства, која усмрћује ад, у вези је са позивањем сваке словесне овце по имену.

Познавање по имену је мистична муња, која осветљава непознате дубине и ширине људског бића.

Када чујеш да те по имену зове Онај Који те љуби и Који је љубав и кроз Кога је све постало, видиш да те самим призивом ипостазира (=оличношћује, чини личношћу), дарује ти биће, постојање; поштује те, даје ти личност са јединственим именом и изводи те на простор живота.

Постајеш свестан ко си, и шта си призван да будеш. Излазиш из тамнице затвореног тора, вештаственог поимања. Постојиш. Видиш Ослободитеља Који иде пред тобом. Ти Га следиш. Одлазиш непрестано. Одмараш се у ходу. Дишеш у слободи. Разрастање нема краја. Пред тобом непрестано блиста изненађујућа светлост. Познајеш глас Пастира, који одјекује у твом слуху, заслађује срце и улази у тебе као божанска киша када напаја жедну земљу.

Препознајеш глас Пастира доброг, који се на безброј начина чује. Он почива и просвећује у теби хиљаде предела. Буди те, да би могао да видиш, чујеш, да идеш даље и да лично говориш. Васкрсава оно што је у теби постојало, што је било осуђено на сан и смрт.

Познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце. Божанска љубав, као веза доброг Пастира са овцама, за образац има Светотројичан „начин“, који одређује везу између Три Личности Једнога Божанства.

Пастир добри жртвује душу Своју за овце. Позивање по имену стаје Га крсне жртве, то јест ослобођења човека. Ослобођење од проклетства закона, лажних учитеља, лажних пророка, који су лопови и разбојници.

Човек сада може да се креће слободно, лично, из љубави; може да пронађе иступајући из себе (=екстатичну) љубав Бога који га је саздао, да своју слободу добровољно покори Њему, да душу своју да, да би је нашао и спасио. Нема другог начина спасења душе, осим њеним губљењем ради Господа и Еванђеља Његовог, да би видео свој живот и радост како се бескрајно распрострањују, као благослов за све.

Иде пред њима – изводећи их из тора, Он их не напушта. Стара се о њима и води их „даље“ (Лк. 24, 28), непрестано се жртвујући за ослобођење, стално напредовање и освећење оваца. „Једном за свагда приневши себе… непрестано се приноси на заклање, освећујући оне који се причешћују.“ (в. Велики Часослов, Молитве пре Светог Причешћа, 9. песма Канона).

Уколико Га неке овце напусте, одрекну Га се, Он их се не одриче и трага за изгубљеном, јер се не може самог себе одрећи (2. Тим. 2, 13).

За туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца. Стран им је. Не желе га. Не подносе га. Не одговара им глас туђинаца. Ако некада на кратко и пођу за њима, убрзо схватају да се нешто сумњиво дешава, да је то опасна замка. Напуштају их и одлазе, јер они не жртвују душу своју за овце, већ жртвују овце за себе, као лопови и разбојници. Лопов долази да украде и закоље и упропасти.

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

Иста отворена врата која воде слободи, воде и јединству. Ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. Наћи ће, налазиће слободу и јединство. Слободу неспутавану, која је постала топло гнездо; и јединство љубави, које има ширину и чистину отвореног простора.

Свака овца која улази и излази кроз врата и храни се храном љубави у слободи, постаје пастир по благодати. Онај ко улази на врата, пастир је овцама. Напаса и води друге овце тиме што зрачи истом благодаћу, има глас и силу Пастира доброг, и све управља ка вратима спасења, која су сам велики Пастир оваца (в. Јевр. 13, 20). Овца, којој се изненада даје привилегија да буде пастир, увиђа да је сам велики Пастир Јагње Божије, које узима на Себе грех света (Јн. 1, 29), од постанка света заклано Јагње из Откривења. Отац ме љуби, јер ја полажем душу своју…

Другачија логика. Нова заповест љубави. Самоиспражњење (κένωσις), смирење, да би била указана част нејаком и сиромашном. „Онај ко богати, осиромашује; осиромашује мојим телом, да бих се ја обогатио божанством Његовим.“ (Свети Григорије Богослов)

✦ ✦ ✦

Када су се, после Распећа, Господњи ученици разбежали, као што је Он предсказао, двојица њих кренуше на пут, желећи да оду из Јерусалима (в. Лк. 24, 13-35), да се удаље од места страшних догађаја, да разговарају, да размене мишљења, да сагледају све са дистанце, не би ли боље видели; не би ли се у њих улила утеха која доноси наду.

Настављајући пут даље, и разговор се настављао. У једном тренутку прилази им неки непознат Човек и заједно са њима корача. Он не жели да их прекине, нити да их поучава, већ да их чује. Ради тога их изазива, претварајући се да не зна, и пита их учтиво: „О чему разговарате, па сте невесели?“

Пошто се родио осећај поверења, Он им даје могућност да наставе разговор, да изразе свој бол и недоумицу. Изгледа да Незнанац има разумевања. Не спречава их, не смета им, него их подстиче да говоре. Помаже им да се изразе, да опишу све што осећају… и иду даље.

Када се испоставило да Он не зна шта се догодило и ко је Исус, тада њих двојица заједно у даху почеше да говоре читаву причу: шта се догодило, ко је био Исус, силан у делу и речи, шта су учинили првосвештеници и остале старешине; док све није стигло до безнађа: Јер смо се ми надали да ће Он избавити Израиљ. Сада се више не надамо. Не можемо да се надамо. Он је три дана у гробу мртав. Иако су нас неке жене из нашег друштва изненадиле, јер су отишле на гроб и нису Га нашле.

Пошто су Му све испричали, олакшали се и успокојили, Странац, који је ходао поред њих са разумевањем и стрпљењем, слушао је све што су му говорили, и изгледало је као да се слаже. Оправдавао је њихову недоумицу. Желео је да их пусти да јасно исповеде своје крајње безнађе. Они су Га заволели, прихватили као пријатеља и саговорника који је доносио утеху. Он не беше стран, већ близак. Зато, када је узео реч, Он говори слободно, користећи изразе које само обострана љубав и пријатељство чини прихватљивима, пројављујући истинску блискост која се развила између њих. У супротном, за странце ти изрази били би недопустиви и неприхватљиви: О безумни и спорога срца, то јест, ви споро схватате и уског сте срца. Немате ум ни срце љубави, да бисте могли да схватите све што су Пророци казали. Није ли требало да Христос претрпи то, да би ушао у славу Своју? И поче да им тумачи све што су казали Мојсије и Пророци о Њему.

Како се тумачење настављало, настављао се и ход. Приближивши се месту у које су ишли, Христос се претвара да хоће да иде даље. Он, Који их ни најмање није „заустављао“, даје им право, уколико желе, да Га „зауставе“: А они Га устављаху, говорећи: остани са нама, јер је вече близу и дан се завршава. Не остављај нас саме, овакве какви смо. Довде, докле си нас довео протумачио си нам све. Умирио си нам срце. Куда ћеш сада? Не пуштамо Те да одеш. Ми не можемо сами. Дан се завршава. Вече је близу. Долази тама. Спушта се ноћ. Без Тебе све је ноћ. Ти си светлост, незалазни дан, или ћемо ми поћи с Тобом, или ћеш Ти остати са нама.

И уђе да остане са њима. При ломљењу хлеба њима се отворише очи. Препознаше Га, а Њега нестаде.

Дошао је час, после толико труда и бола душе и тела, да се истински открије, постајући невидљив. Постајући невидљив чулно, открива се божански. Заувек пребива у њима, запечаћујући биће њихово. Он просвећује и испуњава све. Они одлазе. Не могу да остану. Треба да објаве догађај (то је богословље). Сада је васељена њихов дом. Нема више безнађа. Нема више умора од пешачења. Није вече. Дан се не гаси. „Све се испуни светлошћу“ (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 3. песма Канона). Дан осми, невечерњи, сунце незалазно. Израз „невидљив“ поистовећује се са муњом нестворене светлости. Они се сећају прошлости. Задобијају снагу за будућност. Они тада одлазе у Јерусалим. Нови ход. Нови полазак на другачије Литургијско сабрање. Пре но што су стигли да проговоре, једанаесторица хитају и кличу: Ваистину васкрсе Господ и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу…

Сви дају и сви примају. Непрестано напредују из славе у славу; из Литургијског сабрања у ново Литургијско сабрање. Све је постало Литургија.

Завршетак пута у Емаус био је улазак у Свету Литургију — уђе да остане са њима. Чудо богојављења — при ломљењу хлеба — повод је новог изласка, новог пута и уласка у ново Литургијско сабрање. Господ се јавља свима (једанаесторици и двојици) (в. Лк. 24, 36-53). Даје им мир. Следи нови излазак. Изведе их напоље до Витаније. Благосиља их. Вазноси се на небеса. Нестаје (постаје невидљив) и истински пребива са свима, „до скончања века“ (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 9. песма Канона).

Живети живот, следити пут васцелог човечанства, од Мојсија и свих Пророка. Ходиш у агонији разговарајући о страдању Господњем, о страдањима човечанства (о сопственим мукама), и у једном тренутку, после свег напора путовања и разговора, да угледаш Господа пред собом.

Он одмах, чим Га препознаш, постаје невидљив. Твоје очи се, међутим, отварају да би могао, око себе и у себи, да видиш оно невидљиво. Сапутништво се наставља. Он је са тобом, где год се ти нашао. Препознајеш Га и љубиш као Пасху велику, најсвештенију и вечну (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 9. песма Канона). Одмараш се у благодарењу и славословљу Њему. Познајеш и доживљаваш тајну — до тада за тебе несхватљиву — да је требало да Господ све то претрпи и уђе у славу Своју. Требало је и ти да претрпиш, да пострадаш, да дођеш често до агоније крста, да се спустиш у гроб безнађа, да би васкрсао на светлост присуства Његовог, да би постао причасник славе Његове, да би непрестано ходио са Њим, одмарајући се, да би Га видео како ходи у другом обличју, да би Га препознао у обличју напаћеног, сиромаха, намученог, странца и затвореника (истинског), да би Га видео свуда и свагда невидљиво (и онда када Га не видиш), да би Он био благослов и разумевање за све; да би осетио, сећајући се прошлости, да је Он увек био уз тебе; да би био сигуран да је Он уз све оне који су у агонији, који иду и трагају за часним стварима, независно од тога што често то ни не знају.

Ученици су препознали Господа при ломљењу хлеба. Препознали су Га самим поступком ломљења и давања хлеба њима.

После много бола, који га доводи до посрнућа и безнађа, човек постаје чиста осетљивост. Тада ти и ништа, пружа много; и незнатан покрет благоречито говори.

Тада ти неке безначајне ситнице (покрети, гласови, звуци и подударности), бескрајно говоре, иако некада теби ништа нису значиле, јер си био у илузији самодовољности, равнодушности и безосећајности. Сада све чујеш, видиш и прихваташ сједињено и на другачији начин саслужујуће у словесној служби спасења васионог света. Осећаш да се налазиш у Великом Петку и Васкрсу непрестано.

Додир да постане муња вечности.

Да се увериш да је додир (ψηλάφησις) сарастварање.

Да у једном тренутку видиш Господа и да светлост лица Његовог заувек остане у теби.

Да те се у једном трену дотакне и да се читав спасеш.

Дотаче се Господ мртваца, и мртвац васкрсе. Дотаче се крвоточива Господа и спасе се, дотаче се Тома и поверова.

Да се теби сједини једанпут за свагда и свагда.

Да као Тома исповедиш: Господ мој и Бог мој.

Да из дубине кажеш: Слава Богу за све.

Да примиш у себе благодат уверења.

Да благодарно примаш све.

Да у најмањем пролазиш највеће, у тренутном вечно, хранећи се топлином превечне љубави, која обесмрћује оно што је пролазно.

Да све то буду дарови Онога Који је рекао: Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу.

Са јелинског превео Дејан Ристић

Преузето из књиге „Светлост од светлости“

Издавач Епархија рашко-призренска