Одговори архимандрита Рафаила Карелина на питања верника:
Прво дејство Божије благодати јесте буђење човекове савести, што има за последицу да човек постаје свестан грехова које је до тада учинио у животу, а којих пре тога уопште није био свестан. Човек тада почиње да осећа себе као грешника, пред њим се све више отвара понор његове огреховљености, човек осећа да је немоћан да се из својих грехова избави сам. Тада пред њим стоје два пута: или да падне у очајање или да схвати да у свему зависи од Бога, без чије помоћи му је немогуће да победи своје грехе и страсти.
Ми смо немоћни, али Господ је свемоћан. Добро је бити свестан своје немоћи и молити Господа за помоћ – то је пут спасења. Сви ћемо пре или касније умрети, али важно је да нас смрт затекне у стању духовне борбе против греха, а не у стању помирености са њим.
Принуђавајте се на Исусову молитву, јер је она пут духовног узрастања, самопознања и приближавања Богу.
✦ ✦ ✦
Сви ми грешимо и пребивамо у гресима. Светитељи Божији, чијим подвизима се дивимо, себе су сматрали последњим грешницима на земљи и свој живот су проводили у покајању и сузама. То нам изгледа парадоксално: људи који живе удаљени од Бога, обузети страстима, који су успаване савести, себе сматрају готово безгрешнима и у свему исправнима, задовољни су, живе „срећно”, како сте рекли. А они који су, кроз тешку борбу против својих страсти, стекли Божију благодат, напротив, у светлости Божије благодати виде и сагледавају своју душу – као болесну, поражену и измучену гресима, изранављену, пуну ожиљака…
Ако заиста сагледавате своју огреховљеност, не треба због тога да се жалостите и осећате лоше, већ да благодарите Богу, будући да је излечење од неке болести немогуће уколико човек најпре не препозна да је од ње болестан. Но, треба свагда да имате на уму да своје грехе видимо тек делимично, а да нам саму дубину душе, где је корење страсти, Господ не открива пре времена, да не бисмо упали у униније (чамотињу) и очајање. Самопознање се збива постепено, кроз наш подвиг и дејство благодати Божије. Познање својих грехова је знак духовног напредовања. Не остављајте Исусову молитву!
✦ ✦ ✦
Држите се мисли: „Све што је добро – од Бога је, а све што је рђаво – од мене је.” То не значи да човек не може учинити ништа добро, већ да не може чинити добро без Бога, јер чим одступи од Бога, његово делање постаје рђаво.
Уколико човек живи правилним духовним животом, он, исправљајући се, почиње да увиђа нове дубине својих грехова, постаје све свеснији своје моралне раслабљености и непостојаности. Он почиње све више да осећа да га једино Божија благодат чува од пада у грех, а да је он, уколико Божија благодат одступи од њега, кадар да почини, чак, и најтеже грехе и преступе. Зато у молитвама које су саставили Свети често наилазимо на, нама зачуђујуће, речи и изразе којима су њихови аутори говорили о сопственој огреховљености, (духовној) нечистоти и ништавности пред Богом.
Што је човек ближи Богу, што је светијег живота он све дубље сагледава своје несавршенство и потребу за Божијом милошћу, опроштајем и помоћи. Ако, пак, човек види да се у нечему исправио, да је духовно узнапредовао и због тога буде задовољан сам собом и својим духовним стањем, онда то значи да се још увек налази далеко од истинског хришћанског самопознања.
На дару молитве, дару победе над раздражљивошћу и свим другим Божијим даровима, усрдно благодарите Богу.
