Монах Нифонт Ватопедски
Ово се догодило у манастиру Ватопеду, у време док је тамо још увек живео старац Јосиф Млађи. Био је крај новембра. Ја сам тада обављао послушање гостопримца. Током тих дана, на Политехничком факултету у Атини дошло је до сукоба студената са полицијом. Да би се сакрили од власти, неколико студената — анархиста допутовало је на Свету Гору. Један од њих — анархиста са зеленом крестом као фризуром — имао је ујака који се подвизавао на Атосу, у манастиру Есфигмену. Управо је овај младић и предложио осталима да на неко време дођу овамо.
Они, наравно, нису имали дозволу да посете Свету Гору. Нису знали чак ни како да дођу на Свету Гору. Покушали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. Због тога су одлучили да дођу пешице. На крају су стигли до Есфигмена. Требало би напоменути да је овај манастир прилично строг и зато су их, видевши их са обријаним главама и минђушама у ушима, отерали одатле. Једва подижући ноге од умора, предвече су стигли до Ватопеда. Вратар се већ припремао да затвори манастирску капију, када је угледао ову децу. Наравно, и он се уплашио због њиховог дивљег изгледа: на Атосу не можеш често видети нешто слично! Био је приморан да о њиховом доласку обавести старца:
„Оче, шта с њима да учиним, да их отерам? Али, где да крену вечерас, где ће преноћити? Већ је пало вече и сви манастири се затварају!”
Старац му је одговорио: „Мајка Божја их је довела код нас. Само, сместите их све заједно у једну собу, и то тако да их не виде остали поклоници. Мотрите на њих”.
Ја сам био гостопримац и побринуо сам се за њихов смештај. Чинило ми се да су преплашени, веома зачуђени окружењем и веома уморни од вишечасовног пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се мало окрепе. Мало су поразговарали са њима, а онда им саопштили да сутра морају напустити манастир, будући да овде поклонике примају на само једну ноћ. Старац је овим младићима рекао да је Бог љубав и да за њих, ма шта да су чинили у животу, још увек постоји покајање.
Сутрадан ми је онај, са зеленим мохавком, рекао: „Оче, ја бих желео да останем још један дан. Да ли је то могуће?” Остали младићи нису желели да остану. Затражио сам благослов од старца и он је допустио овом младићу да остане још један дан, али је овај студент морао да стави капу, како се оци и поклоници не би саблажњавали због његовог изгледа. Петар је – тако се звао овај студент – остао два дана, а трећега дана је отишао.
Једном сам, у време вечерње службе, у црквеној припрати зачуо гласан плач – и то не само плач, него јецаје. Пошао сам да видим шта се догађа и видео Петра како у припрати клечи на коленима и јеца. Пришао сам и упитао га, шта се догодило. Помислио сам да га је, можда, неко увредио.
„Не, ништа се није догодило”, одговорио је он. „Оче, хтео бих да поразговарам с тобом”. По завршетку вечерње, изашли смо из храма.
„Оче, да ли је могуће да се ја спасем?” Петре, сви могу да се спасу. Разбојник се покајао када је већ био на крсту и Христос га је спасао”.
Петар се тада отворио. Причао ми је да се његова породица распала: отац је тукао мајку и Петар је силно патио, јер је морао то да гледа. Имао је 12 година када је отишао од куће; живео је на улицама округа Егзархија и ту се повезао с анархистима, почео је да се дрогира и да упада у све могуће невоље. Његов живот био је један непрекидни стрес.
Упркос свему томе, овај младић имао је прекрасну душу. Браћо! Говорим вам ово зато, да не бисмо одбацили ни највећег грешника! Зато што Господ „сабира” око себе оне, које ми одбацимо. Сматрајући себе бољима од њих, ми правимо велику грешку. Старац Пајсије је говорио да ћемо се приликом Другог доласка сви ми силно изненадити, јер у Царству небеском нећемо видети оне, за које смо очекивали да ћемо их тамо видети, него оне, за које уопште нисмо рачунали да ће се ту наћи!
После овакве Петрове промене, која се догодила Богородичиним молитвама, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умилење да се, на поду испод њега, од његових суза направила бара. Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да мора ошишати панкерску кресту. Петар му је на то одговорио: „Не, нeћу је сада ошишати да, када се вратим у град, момци не би причали како су ме монаси обријали. Када одем у свет, сам ћу се ошишати”. Тако је и даље носио капу.
Петар је отишао из манастира и почео је да води духовни живот. Поново је долазио овде, и тада је већ нормално изгледао. Након тога је нестао. Знали смо да мајку није видео од оног дана, када је отишао од куће и да је ниједном није посетио, због чега смо се потрудили да поправимо Петрове односе са мајком. Пронашли смо број њеног телефона, позвали је и све јој испричали. Мајка више није очекивала да ће га видети живог и била је дубоко дирнута нашом причом. За нас је то био један веома радостан догађај.
Две године након ових дешавања, ја сам, са још неколико отаца, поводом празника пошао у другу атонску обитељ. Са нама је био блажени митрополит Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не кажемо да је он епископ – није желео да му указују неке посебне почасти, нити је желео да ствара проблеме манастирским оцима.
Дошли смо у обитељ и изнели су нам уобичајено атонско послужење. Када смо се већ припремали за повратак, пришао ми је један монах и упитао ме: „Оче Нифонте, зар ме не препознајеш?” Ја сам га погледао: „Не, не препознајем те”. „Погледај пажљивије” И шта сам видео? Посматрале су ме крупне зелене очи! Био је то Петар.
Петар је постао послушник овог атонског манастира. Наравно, чврсто смо загрлили један другога. Обојица смо били до суза потресени, Заблагодарио сам Пресветој Богородици на њеним благословима и чудима, која су нам послата! Ја сам вам приповедао о само једном од њих. За нас је његова промена начина живота била истинско чудо.
