Данас ћемо попричати о највећој међу страстима, која порађа све остале – о гордости. Шта је то гордост? Сваки пут када хоћемо нешто да кажемо о њој, окрећемо се оцима који су описали њена обележја. Они гордост посматрају као узрок свих падова, корен и пород сваког зла.
Свето Писмо каже да се Бог противи гордима. Бог је противник гордељиваца. Он стоји пред њима и не даје им да иду напред. Зашто? Узрок је у томе што се наша гордост, то јест наш егоизам, нажалост, не може исцелити ако се не порази. Треба да се сломи. Попут камена који неће омекшати шта год с њим радио — једино да се разбије. Да се распрсне на ситне делиће. И горд човек се не може исцелити – може се само разбити. Бог стаје пред њега и супротставља му се, како би разбио његов надмени дух, да би се пренуо, дошао к себи и схватио шта му се догађа.
Пре но што проучимо страст гордости, најпре погледајмо како је она деловала пре него што се претворила у страст. Другим речима, какви смо били када смо створени. Да, заиста, ми смо по природи поносна бића, горди у позитивном смислу те речи, јер Бог нас је створио као господаре. Створио је сав овај свет и дао нам га у руке, учинио је човека царем творевине. Ми смо створени да будемо цареви, створени смо да будемо слободни, да не представљамо ничије слуге. Сходно томе, у слободи коју поседујемо, и према месту које заузимамо у природи, ми имамо то господство и тај комфор који нам је дао наш Творац. Али са Адамовим падом у грех све се променило. То дивно првобитно стање сасвим је изопачено и претворило се у гордост и егоизам, који дословно убијају човека.
Горд човек је — најнесрећнији човек на свету. Он никога не може ни да обрадује, ни да заволи, ни да прихвати. Он је најподјармљенији од свих, јер је роб ове страшне страсти. Он се никада не каје, увек је у праву, за све има изговор, никада не прави грешке. Може да превали преко уста „погрешио сам“, али дубоко у својој души то не признаје. Заточен је у тамницу свог егоизма и осуђен на усамљеност. Не општи ни са ким, јер живи у аду самоизолације.
Да би се говорило о гордости потребна је велика мудрост. Зато се окренимо речима Светог Јована Лествичника из његове „Лествице“, дивне књиге која представља водич за духовни живот у Христу. Ова књига носи назив „Лествица“ зато што на сваком степену говори о једној конкретној теми. Тако је двадесет трећа поука, тј. степен лествице, посвећена гордости.
Свети је много рекао о гордости, која је толико вишедимензионална и разнолика да се не може тачно дефинисати. Он каже: „Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча безумља, виновник падова, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле”.
Одриче ли гордељивац Бога? Да, одриче, јер нема другог бога осим себе самог. Он је самоме себи бог. Може да то не прихвата у теорији, али у пракси обожава себе. Обожавање нашег сопственог „ја”, то је можда и понајбоља дефиниција гордости. Обожавање нашег мишљења, тачке гледишта, личности, имена, друштвеног положаја, утицаја, духовне снаге, духовних погледа… Горд човек нема поверења у Бога, зато што верује себи. Дакле, гордост је одбацивање Бога, јер те лишава наде у Бога и везе са Њим. Ти себе стављаш на Његово место.
Гордост је проналазак демона[1]. Она је ниподаштавање људи. Горд човек презире другога и врло лако га приказује у лошем светлу својим речима, поступцима, погледом. Смирени човек живи тихо, лепо, никада не мисли да је изнад других и никога не презире. Кад видиш да презиреш друге, значи да у себи носиш болест гордости. Даље, Свети Јован говори о гордости као о мајци осуђивања. Гордост рађа осуђивање, јер непрестано процењује другог човека, и не само да му суди, него га осуђује, представља га у лошем светлу. Онај ко осуђује не осећа да је и сам исти такав човек какви су и други, а да је други — исти као ти, мада и погреши, и учини нешто лоше. Зашто му судити? Зар ти ниси погрешио у животу? Ниси нанео бол другим људима? Ниси учинио лоше ствари?
Смирен човек није глуп, он зна шта је добро, а шта лоше. Одлично то зна, али ипак не осуђује, јер је схватио да смо пред Богом сви нечисти. А како бих ја, који сам такође крив и осуђен пред Богом, могао да судим другоме, због тога што греши? Расуђивати је једно, а осуђивати друго. Сви ми расуђујемо, јер смо разумна бића. Ако не бисмо расуђивали, како бисмо изабрали добро у овом животу? Расуђивати – то значи казати: „Ово је добро, а ово – зло”, и изабрати добро. „Ови људи ми помажу, добри су, бићемо пријатељи; а ови не, они ме вређају, али их не осуђујем, јер су слаби људи, и ја сам, можда, гори од њих“. Ето шта је расуђивање. Како сазнати да је једно истина, а друго лаж? Како изабрати истину и одбацити лаж? Расуђивањем. Оно је неопходно. Али осуђивање је грех.
Такође, обележје гордости је када се код нас појави стид у лошем смислу те речи, стид од тога да негде пођемо, да нешто учинимо, јер ће „сви гледати” у нас. На пример, улазиш у цркву и имаш утисак да ће се сви окренути како би те погледали. Зар је могуће да би баш сви тебе гледали? Како високо мишљење о себи треба да имаш, да би тако нешто помислио! А смирени човек живи лако. Врло лако. Иде свуда, не устручава се, и не помишља на то да ће га неко приметити. Не можете да замислите како једноставно живи такав човек! Морам да признам да сам се и ја мучио са овом пројавом гордости. Страшно сам се устручавао и зазирао од људи. Када сам завршио студије и стигао на Свету Гору, стидео сам се многих ствари. Старији монаси на Светој Гори немају такав проблем. Они иду свуда без устезања.
Навешћу пример. Једанпут у Солуну пљуштала је силна киша. Чекао сам свог старца како бисмо заједно пошли да обавимо неке послове. И тако, издалека угледам црвени кишобран са белим туфнама, а испод њега човека у раси. Кажем другом монаху који је био са мном: „Устај, то је наш старац!“ Заиста, то је био он. „Оче, какав вам је то кишобран?” „Што? Шта му фали?” „Па, женски је!” „И шта онда? Био сам у некој посети, дали су ми га. Је ли можда требало да покиснем?” „А црни нису имали?“ „Црни, бели важно је да заштити од кише! Ево, узми га и иди у продавницу с друге стране улице!“ Шта? Да узмем женски кишобран и с њим идем у продавницу да нешто купим? О томе не може бити ни речи! Како бих могао да учиним тако нешто? А да сам имао смирење, пошао бих без таквих глупавих питања. И шта бих изгубио? Ауторитет? А ко ме је тамо познавао? И ко би уопште на мене обратио пажњу? Када се будеш ослободио болесног устручавања – не постајући, наравно, при томе безобзиран – лако ћеш моћи да комуницираш са сваким човеком, и нећеш осећати да зависиш од мишљења другога.
Гордост је одбијање Божије помоћи. Зашто? Зато што горд човек никада не призива Бога у помоћ, никада не осећа да му је потребна Божија помоћ. Увек oceћa да је сам себи довољан. Он све зна и све може, нико му не треба. Гордост је – претеча безумља. Горд човек силази с ума. Он има тако високу представу о себи, и такву веру у то што говори и проповеда, да заиста постаје безуман. Ништа не схвата. Битно је само оно у шта он верује, значајно је само то што он ради.
Гордост је извор гнева у свима нама. Немогуће је гордом човеку да се не гневи, и обратно – онај ко се гневи увек је горд. Смирен човек, независно од тога да ли га вређају, понижавају, противрече му – не гневи се, јер није страшћу везан за оно у шта верује и што говори. Он има мир у себи, и не губи тај мир због тога што му се неко наругао, што га је неко оптужио или оклеветао. Све је то за њега само некаква измаглица која ишчезава не дотичући његово срце. Гордељивац је сушта супротност. Чак и најмање подозрење да га неко омаловажава довољно је да плане. Виђао сам познате људе, истакнуте јавне личности, који су љутито напуштали званичне пријеме зато што је неко сео пре њих. „Зашто је овај сео пре мене? Зашто је онај пре мене устао?“ Неко је негде сео, а они се због тога претварају у карикатуре, праве сцене и, излажући се јавном подсмеху, увређено одлазе. У безумљу гнева не схватају шта говоре и шта чине. Видиш то и кажеш себи – ето шта гнев чини с нама! Опијамо се њиме и не знамо шта радимо. Виђао сам људе који су уображавали да је колега или пријатељ рекао нешто о њима – и то нешто што би објективно било сасвим на месту – па их је обузимао такав гнев да су се буквално претварали у звери! А радило се само о производу њихове уобразиље!
Горд човек неће да буде онакав какав јесте, него се вештачки улепшава. Интересује га мишљење других: шта ће о њему рећи? Хоће да други имају добро мишљење о њему. Скрива свој гнев иза осмеха. Знате те осмехе, кад би хтео да поједеш другога, али покушаваш да му се осмехнеш. У теби све кључа, али се трудиш да не поквариш добру слику о себи, или, како данас кажу, свој имиџ.
Гордост храни наше грехе, јер се горд никада не каје. Он нема потребу да се каје, јер сматра да све ради добро, да је код њега све у реду, да је све добро и лепо. Зашто би се кајао? И пошто је код њега све у реду, он своје грехе чува као испеглано и уредно сложено рубље. С том разликом што их носи у себи.
Гордост као узрочник немилосрђа не допушта ти да саосећаш са другим у његовој невољи, и ти постајеш груб, веома груб. Сажалити се на другога – на пострадалог, намученог и огорченог човека — то је људски, али још је узвишеније и духовније радовати се радости другог.
Гордост је – нечовечни судија. Горд човек поступа наизглед као да је праведан и да правично узвраћа, али он узима нож и расеца те на две половине. Њега ништа не занима: у име правичности другога може и да убије.
Смирен човек је истински слободан, љубазан, тих и миран. Он нема никакве проблеме ни са собом, ни са другима. Хајде да узрок гордости тражимо у себи, а не у другима, јер је она – корен свих зала.
[1] Анђели који су отпали од Бога су због гордости постали демони.
