У причи о блудном сину говори се о љубави Бога, нашег Оца, према човеку. Њој би више одговарао наслов „Прича о милосрдном Оцу“, јер овде много већи значај има милосрђе Оца него блуд сина. Један мудар духовни човек је рекао да, ако би се икада изгубило Јеванђеље и остао само текст ове приче, он би био довољан да нам покаже, с једне стране, љубав Бога Оца према човеку, а с друге – могућност човека да се врати своме Оцу. И не само то, него и сву величину везе између Бога и човека и Његов очински однос према човеку, који је чедо Божије.

У овој причи човек може да види себе у различитим фазама свога живота. Наравно, било би потребно много времена да се ова прича подробно размотри. У њој је тако много дубоког смисла који је скривен, и свака реч садржи неизмерну дубину. Али мислим да је сада најважније да размотримо однос Бога (оца у причи), а тек потом – блуд сина. Јер блуд сина нам је познат, ми сами чинимо нешто слично томе. Тај блуд не мора бити телесни и спољашњи, већ душевни, духовни и интелектуални. У својој гордости, егоизму и самохвалисавости протраћили смо богатство које нам је дато од Бога. Наравно, они који су нашли пут и вратили се назад, поново су наишли на отворен очински загрљај. А они који нису нашли пут, и даље се муче, пасући свиње по разним њивама и пашњацима.

Ви видите однос Бога, Оца нашег, који нам не само показује какав је Он, колико је то уопште могуће описати, него нам, по мом мишљењу, показује и пример какви треба да буду отац и мајка. Када је млађи син пасао свиње и био достојан плача, био је толико гладан да је желео да једе заједно са свињама. Желео је да једе оно што су јеле свиње – рошчиће, али му ни њих нико није давао. То јест, нашао се у још горем положају него свиње. Налазећи се у том тескобном стању и мукама, дошао је себи, јер се сетио свога дома, оца и рекао: „Код слугу мога оца у изобиљу је хлеба, а ја овде умирем од глади. Устаћу, отићи ћу оцу и рећи ћу му: оче, сагреших небу и теби и више нисам достојан да се назовем сином твојим; прими ме као једног од најамника твојих“ (Лк. 15, 18–19).

Зашто је то рекао? Зато што је познавао свога оца. Знао је да, када оде оцу, он ће га примити, неће га одбацити, него ће га прихватити. Он је знао како треба да се обрати оцу, имао је добра сећања на дом. И то је изузетно важно. Они који још нису родитељи, али ће то постати, као и они који већ имају децу, морају да разумеју да је изузетно важно дати деци добра и светла сећања и представе о дому, да би знали: шта год да ураде, шта год да им се догоди, у какво год зло да се уплету – отац и мајка ће их примити.

Исто важи и за Цркву и духовне оце: човек мора знати да, шта год да је учинио, у какво год зло да се уплео, макар и милион зала учинио у једној секунди, Црква ће га примити назад, у било ком тренутку да се врати. Црква, то јест Бог у лику Цркве и њених пастира, примиће га назад, побринуће се за њега, окружиће га пажњом и помоћи ће му.

Знате ли колико се деце свакога дана суочава са мноштвом проблема? Изузетно много. Али они се не усуђују да о томе говоре својим родитељима. Зашто? Зато што је родитељ веома строг, и дете се плаши: „Ако му кажем, убиће ме! Настaће страшна ствар!“ – и зато му не говори. А уз то је родитељ и веома осетљив: „Ако кажем оцу или мајци, они ће умрети! Подићи ће руку на себе, разболеће се, неће издржати!“ – и опет им ништа не говори. А последица је трагична за дете, јер у том случају није могло да разговара са својим родитељима.

Ми морамо деци давати осећај да, шта год да нам кажу, шта год да чујемо, нећемо остати равнодушни и нећемо се према њима понашати грубо. Деца морају да знају да су њихов отац, мајка, или духовни отац и духовна браћа спремни да их саслушају и да правилно оцене оно што кажу, и да на адекватан начин траже пут њиховог исцељења; не равнодушно и не претерано строго, него тражећи оно што је најбоље за њихово исцељење.

По нашој логици, оно што нам други говори може изгледати смешно и апсурдно, али за њега то може бити веома озбиљно. И онај ко га слуша – супруг, супруга, отац, мајка, учитељ, духовни отац – не сме да га мери сопственим мерилима. Једном, када смо на Светој Гори пловили бродићем ка Новом Скиту, с нама је био један човек, чини ми се Енглез грчког порекла. Он је слушао проблеме другог човека, и чим би овај почео да говори о неком свом проблему, он би одговарао:„Forget! Forget! Forget!“ [„Заборави.“]

На једно – forget, на друго – forget! Ја сам био недалеко, слушао сам, слушао, и рекао себи: зар се тако решавају проблеми? На једно – заборави, на друго – заборави, и на треће – заборави!

Једном се у нашем братству појавила тешкоћа и отишли смо код архимандрита Емилијана Симонопетријског, јер га је наш старац веома поштовао и сматрао озбиљним и мудрим човеком; изнео му је наш проблем. И ја сам био тамо. Отац Емилијан га је саслушао и рекао нам следеће:

– Ви сте заиста у веома тешком положају!

Уместо да каже: „Ништа страшно, не бојте се, све ће проћи!“ У први мах сам се збунио, као да ми је кнедла застала у грлу, али сам онда схватио да нам је тиме показао да у потпуности разуме оно што смо рекли. Ствар је можда била безначајна, али за нас, који смо били узнемирени, то је било веома важно.

Изузетно је важно да човек зна да, када дође код другог човека – а то, понављам, може бити родитељ, отац, мајка, супруг, супруга, духовник, пријатељ или било ко – да ће га тај човек разумети и неће му се подсмехнути, неће га одбити, неће га увредити, неће га изгрдити, неће учинити ништа слично.

У „Руководству за духовни живот“ Свети Никодим Светогорац каже: „Будите веома пажљиви, духовниче, када вам људи долазе, исповедају се и говоре о својим гресима!“ Знате, има људи који о својим гресима говоре врло сликовито и са строгим изразом лица. „Ни најмањи покрет не чини ако си се изненадио или згадио на оно што си чуо или што те је збунило.“ Замислите да одете код духовника и кажете: „Оче, украо сам!“ – а он узвикне: „Украо си???“ Како ћеш наставити даље? Како?“ Треба човеку дати могућност да осети да си спреман мирно и спокојно да саслушаш све. То јест, нити потцењивати, нити преувеличавати.

И још нешто је важно – показати да си спреман да помогнеш другом човеку, да он не осећа несигурност. То је нарочито важно за мушкарце, који треба да уливају својим женама осећај сигурности, као што отац улива деци. Мислим да човек може и речима да улије тај осећај, али пре свега то мора да се чини целокупним понашањем и односом. Видите да је у причи отац уливао то осећање своме чеду: мој отац је тамо, он ме чека, и ја знам да ћу, када одем и вратим се њему, моћи да разговарам с њим; он ми неће залупити врата пред лицем, неће ме избацити. Али, с друге стране, неће ме ни примити ако му не кажем: „Оче, сагреших небу и теби!“ И ја морам да схватим да сам погрешио, да покажем да сам то схватио, да се кајем за учињено, а не да се вратим мрзећи оца, па сутра узмем другу половину и опет одем тамо одакле сам дошао.

Управо зато је овај блудни син имао смелости да оде своме оцу, јер га је веома добро познавао. Деца морају да нас познају. Да нас познају и да се на нас ослањају – и деца, и супруга, и људи око нас, и они који раде с нама – нека сви знају и буду уверени да могу да се осећају сигурно и да имају поверење, пре свега у Бога, а затим и у човека који је поред њих: у свога оца, жену, мужа, дете…

Он се вратио своме оцу. Када се вратио? Када је упао у тешкоће. Понекад сви то видимо у свом животу: нажалост, мора нас нешто снажно ударити по глави да бисмо се уразумили. Зато неки кажу: „Остави га, нека прави своје грешке!“ Добро, али то је опасно: може се добити јак ударац по глави, а може се и остати без главе! Када је блудни син огладнео, смирио се, понизио, тада се и сетио оца. Упркос томе, Бог га није одбацио. Многи долазе и кажу:

– Нешто им се догодило, па зато иду у цркву!

Чак и да јесте тако, и да су многи од нас дошли у Цркву зато што им се нешто догодило у животу, то за Оца није важно. Важно је да сам се ја – овако или онако – вратио кући. Нашао сам очинске загрљаје, нашао сам очинска врата.

Једном је у цркву ушао електричар да замени прегорелу сијалицу. Покуцао је на врата – тада је то била канцеларија, још није било капеле. Ја сам исповедао. Отворио је врата, ушао и рекао:

– Извините, шта се овде дешава?

– Код нас је исповест.

– Ја сам дошао да променим сијалицу!

Док се пео на мердевине и мењао сијалицу, бацио би поглед надоле да види шта се ту ради. Мало смо сачекали, он је сишао и изашао, а ја сам му рекао да затвори врата. Он их је затворио, па поново отворио и рекао:

– А могу ли и ја да се исповедим?

Рекао сам му:

– Јеси ли видео шта је сијалица урадила?!

Дошао је да промени сијалицу – и исповедио се.

Човек може достићи светост захваљујући „случајним“ догађајима. Бог никога не одбацује. Иако је овај Његов блудни син отишао, огладнео, измучио се, Он га је примио. И како лепо у Јеванђељу пише: „Устаћу, отићи ћу оцу своме и рећи му: оче, сагреших небу и теби и више нисам достојан да се назовем сином твојим; прими ме као једног од најамника твојих“ (Лк. 15: 18–19).

Тада није било телефона да му се јави, да пошаље поруку: „Тата, враћам се у толико и толико сати!“ Отац ништа није знао. „И када је још био далеко, угледа га отац и сажали се“. Свети Јован Златоусти каже: „Како је отац могао да га види када је био далеко?“ – и одговара: „Отац увек гледа и све види. Отац, ма колико далеко било његово чедо, он га је разумео, осетио га је, препознао је своје дете, јер га је волео: он је био његов отац, а син је био његово чедо. И када је био далеко, отац није рекао: ‘Нека се само појави, па ћу му онда показати! Све ћу му рећи: ах ти, битанго! Све си појео, пропио цело имање, и сада долазиш? Само уђи у кућу, видећеш шта ћу ти урадити!’“ – па још неколико дана да му прави свакакве гримасе. Ништа од тога се није догодило. Он га је видео и онда када га није могао телесним очима видети – то јест, видео га је очима очинске љубави – и сажалио се на њега.

Сажалио се, што значи да је био покренут најобухватнијом љубављу, коју људско срце може да осети, „и, потрчавши, загрли га и пољуби.(Лк. 15, 20). Отац је потрчао, нашао своје чедо, загрлио га, изљубио и приредио му сав онај дочек о коме се даље говори. Такав је Небески Отац, и Он је образац за земаљског оца, за супруга, за сваког човека. И ако желимо да имамо здраве односе у својој породици, са својом децом, са колегама, са сваким човеком који је поред нас – као узор треба да имамо Небеског Оца.

Ова сцена нам показује како да поступамо када правимо грешке у васпитању деце. У речи Божијој можемо видети како треба правилно да делујемо, шта је човеку потребно; он у том тренутку може и да се буни, али је свима изузетно важно да имају осећај сигурности, безбедности, љубави, чистоте, поузданости дома, поверења у оца, брата, супруга – да знају да ће их они прихватити.

Кад бисмо имали времена, задржали бисмо се и на другом сину, који се разгневио и није хтео да слуша оца. Ко је од њих двојице личио на свога оца? Блудни, иако је чинио безакоња; док „добром сину“ до оца није било стало. Зашто? Старији син се љутио:

– Вратио се тај син твој, који је проћердао имање твоје са блудницама, и ти си му приредио толико тога, а мени – ништа!

Он није рекао: „Вратио се мој брат“, него: тај твој син! (Лк. 15, 30) И ви тако говорите кад се посвађате једно с другим. Зар не? Муж каже жени: твој син!

– Ти си га таквим направила!

– Ја сам га таквим направила? Ти си га сам таквим направио!

А ако у том тренутку приђе свекрва:

– Иди, види шта је урадио твој син!

Један оптужује другог. Не говоре „наше дете“, него „твој син“, „мој син“, „његов син“ – и тако редом!

Дакле, старијем сину, „добром“, који никада није напустио дом и увек је радио, до оца није било стало. Док је други, упркос положају у који је запао, мислио о оцу: беше мртав, али оживе; беше изгубљен, али се нађе.

То даје наду свима нама, мртвима и изгубљенима, јер ма колико мртви били, имамо наду на Живот. Не можемо умрети у Цркви, јер је Христос Животодавац. Он Сам је Живот, и не можемо пропасти, јер је Он дошао да потражи изгубљену овцу – а то је свако од нас када смисао живота тражимо у обмањујућим стварима.