Пре свега, хтео бих да кажем да су сви хришћани благодатни, будући да хришћани имају благодат светог крштења. Благодатни су и монаси, зато што, осим благодати светог крштења, они имају и благодат анђелског лика. Наравно, проблем је у томе што се, због наших страсти, ова благодат скрива, као што се жар крије испод пепела и не може се видети. Међутим, када уз помоћ покајања, нашег труда, нашег духовног подвига и молитве, постепено почнемо да прогонимо страсти, онда се њихов пепео полагано слеже и пламен божанске благодати, који гори у нама, почиње да се види. Тако се и код оних људи, који се подвизавају на тај начин, испољава благодат Божија. Дакле, такви људи су благодатни и то се може видети.
Црква Божија је увек имала благодатне људе. Ови благодатни људи увек су били „со земљи“. Они су благодат откривали свету. Они су у оним временима, у којима су живели, људима подарили смисао и радост. Они, међутим, због благодати која им је својствена, и после свог уснућа настављају да теше људе и да им помажу. Свети Григорије Палама каже да божанска благодат превасходно осењује душе светих и да се из душе преноси и на њихова тела. Када они премину, ова благодат остаје у њиховим моштима и у њиховим гробовима, на њиховим иконама и у храмовима освештаним у њихову част. Ова благодат Божија жива је на ликовима светих и затим бива сачувана на свему што је повезано са њима. Због тога се ми, православни, клањамо светим моштима, светим иконама, светим храмовима, будући да све то у себи носи благодат Божију, какву су имали Мајка Божија и свети.
Током мог боравка на Светој Гори, Бог ме је удостојио да упознам благодатне људе и да од њих задобијем духовну корист. Морам рећи да светогорски монаси, а посебно они који су се подвизавали током много година, имају неке заједничке особине, и оне су на мене оставиле дубок утисак. Њихова прва особина је одсуство било каквог самопоштовања, одсуство поверења у саме себе или самопреузношења због сопственог врлинског живота. Они се усрдно труде и подвизавају се, али сматрају да ништа нису учинили и уздају се да ће их спасти само милост Божија.
Један такав монах био је прилично млад када је, услед неизлечиве болести, отпочинуо у једном од светогорских скитова. Знао је да болује од неизлечиве болести и знао је да ће умрети. Био је то добар подвижник. Непосредно пре његове смрти, један млађи брат га је упитао: „Оче, ти већ одлазиш. Хтео бих да ми кажеш нешто из свог искуства, а што ће бити на корист мојој души“. Умирући монах му је рекао следеће: „Знаш, брате, ја сам се у свом животу подвизавао и у постовима, и у молитвама, и у бдењима, и у послушности, и трудио сам се да, колико год могу, по благодати Божијој очувам монашке завете. Сада се, међутим, не уздам у то. Једино у шта се уздам је Крв Распетога“. Другим речима, имао је у виду милост Божију. Према томе, прво карактеристично обележје свих благодатних монаха на Светој Гори јесте то што се не уздају у себе, у свој труд и подвиге, него у благодат Божију. Познавао сам оце који су на Светој Гори провели 60-70 година, који су се строго подвизавали, али када бисте их упитали о њиховом животу, они су говорили: „Мој живот је прошао, а ја нисам учинио ништа добро, немам ниједну врлину и за све то време нисам донео никакав плод”.
Сећам се старца Авксентија, који се упокојио када му је било 90 година, пре неких десетак година. Био је то врлински и свети монах. Једном приликом (на Васкрс), у манастир су дошли, у великом броју, оци и мирјани — поклоници да би се причестили Пречистим Тајнама. Пред Божанско Причешће, стојећи код царских двери, обратио сам се нашој браћи – мирјанима: „Замолићу вас да приступе они који су се исповедили и припремили. Они, који се нису припремили, нека се исповеде пре Причешћа.“ Отац Авксентије, који је био слеп, помислио је да то говорим монасима. Он је стајао први у реду за монахе (био је најстарији и у манастир је дошао 1917. године) и чекао је свој ред да би се причестио. Закључио је, дакле, да сам затражио да се и оци исповеде. И почео је да се исповеда јавно, пред свима. А каква је била његова исповест? „Ја пливам у мору сујете. Ништа у свом животу нисам учинио. Не знам ни где се налазим, ни куда идем“, говорио је он и просио милост Божију. Овакво смирење свагда је било својствено оцу Авксентију. Зато је сваки пут, када би од њега затражили савет, говорио само: „Молитва, молитва. Изговарајте: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног… читајте Евергетинос[1]“. Он је скривао своје врлине, као и велико духовно знање и мудрост које је поседовао. Свој живот је уистину проживео скривено од очију других отаца који, иако су живели у суседним келијама, нису ни подозревали како су велики труд и подвизи оца Авксентија. Имамо поуздану информацију о томе да је отац Авксентије био удостојен свакодневног виђења нестворене светлости. То је заиста нешто задивљујуће и ми смо убеђени да се то догађало због тога што је отац Авксентије имао све предуслове да достигне боговиђење. И то је управо оно чему се дивим: смирење светогорских отаца који себе сматрају за ништа, за „нулу“, како каже Свети Никодим Светогорац.
У нашем манастиру живи и други монах, којем је 97 година. Он је у манастир дошао 1924. године и био је послушник незаборавног, прозорљивог и светог игумана Григоријата, оца Атанасија. И он сам је веома врлински старац, али нећу поменути његово име, јер је он још жив[2]. Сећам се да сам му једном приликом рекао да је он извршио тако много подвига, а он ми је одговорио: „Ништа ја нисам учинио. Читав мој живот је протекао у празнословљу“. Сматрао је да није достојан чак ни да му скувамо шољицу кафе. Ако кувамо кафу за некога другог, можемо скувати и њему, али да је кувамо само за њега — то није допуштао. Никада ништа није тражио. За све ове године, колико већ боравим у овом манастиру, никада за себе није тражио ни расу, ни подрасник, ни било шта друго. Све што носи од одеће је старо и он је тиме задовољан. Једино због чега жали је то што „не може да изврши послушање“ и што, према његовим речима, „џабе једе хлеб“. Овај старчић, обдарен тако дубоким смирењем, има велику благодат и велики мир у души. Када хришћани — мирјани дођу да га виде — а чини се да га Бог о томе обавести — не успеју чак ни да му нешто кажу или да поставе конкретно питање, а он каже сваком тачно оно што му је потребно.
Други монах који је живео у нашем манастиру и који се упокојио пре неколико година, отац Јефрем, такође је поседовао дубоко смирење. Једном је, болестан, био у болници „Феагенио“ у Солуну, и ја сам га тамо посетио. Када сам се приближио његовој постељи, подигао је руке и рекао: „Ходи овамо, старче, хоћу да се исповедим!“ Почео је да се исповеда отворено, пред свима. Сви болесници су слушали његову исповест, а старчић је то чинио у простоти срца и ни на памет му није падало да га други слушају. „Хтео бих да ми опростиш, старче“, рекао је он, „јер сам те ражалостио“. „Ниси ме ражалостио“, одговорио сам ја, „пре ће бити да сам ја ражалостио тебе, јер знам да будем помало строг“. Он је на то додао: „Ти си то чинио због мог спасења, а ја сам те секирао због мојих страсти. Управо је тако и требало да поступаш са мном“. Ја сам се тада окренуо и обратио мирјанима, који су све слушали: „Видите ли какво смирење има отац Јефрем и шта он говори?“ Отац Јефрем се тада окренуо и рекао им: „Браћо моја, ја вам исповедам да немам никаквих врлина. За толико година на Светој Гори, ништа нисам учинио. Молим вас, помолите се за моје спасење!“ Сви мирјани су тада били дубоко ганути и почели су да плачу, видевши смирење монаха који се налазио поред њих, јер су видели колико врлина има и колико је трпељив. Један младић, који је радио у болници и присуствовао је овом догађају, прекрстио се и рекао: „Хвала Богу што постоји Света Гора!“
Према томе, она особина о којој сведочим на основу мог личног искуства на Светој Гори, јесте дубоко смирење свих отаца који себе сматрају ништавнима. То, наравно, није лицемерно, привидно смирење. То је истинско смирење, то је њихово стварно мишљење о самима себи — мишљење да заправо немају никакву врлину и да у монаштву нису донели никакав духовни плод. Они при том имају мир у души и не плаше се смрти, јер их, без обзира на осећање сопственог духовног сиромаштва, савест уверава да имају благодат и милост Божију.
Говорићу о још нечему што је на мене оставило утисак на Светој Гори (а вероватно и на све вас који сте боравили на Атосу). То је чињеница да ови оци нису безлични, да не личе сви један на другога – сваки од њих има своја сопствена обележја, своју непоновљиву личност. И врлине свакога од њих, и њихово понашање, и васцели њихов подвиг, носе на себи печат њихове личности. Они никада не желе да покажу да имају неку врлину. Напротив, они отворено указују на своје случајне пропусте и чак иду до тога да се мирјани саблазне видевши недостатке монаха. Њих то, међутим, не забрињава, јер желе да покажу оно што јесте и не желе да показују оно што у ствари не постоји. Другим речима, постоји такав, веродостојан и истинит дух код светогорских отаца.
Недавно су ми причали о једном монаху, великом испоснику и великом подвижнику: он је у стању да данима ништа не једе, али да затим, када оде у Кареју, у крчми попије пиво. Он то чини због тога да би изгледало, да би људи стекли утисак, да је он лењ и неуздржан монах који се не подвизава. Он на тај начин баца људима прашину у очи, да би на тај начин сакрио од њих своје вишедневне постове и свој велики подвиг. Наравно, слушали сте и о Христа ради јуродивима. И на Светој Гори се неки монаси одликују оваквом јуродивошћу. Због тога не би требало преурањено закључивати о монасима који пред нама чине помало чудне ствари или нам, на први поглед, остављају утисак људи лишених врлина: ово се може догађати и зато, што на тај начин ови монаси желе да сакрију своју врлину и велике подвиге.
Разуме се да благодатни оци Свете Горе нису само они које свет познаје захваљујући њиховој великој врлини, њиховом расуђивању или дару прозорљивости, него и други оци који нису тако широко познати. И они су благодатни, и они се подвизавају, плачу, непрестано се кају због својих грехова, због грехова целога света. Они постепено добијају благодат од Бога, и од Бога бивају удостојени уистину хришћанског краја. За оно време, које сам провео на Светој Гори, видео сам уснуће петнаесторице отаца. На мене је оставила утисак чињеница да су сви ти оци имали веома благу смрт иако, као људи, можда и нису били лишени неких слабости. Господ их је удостојио да из живота оду у потпуном миру, уз исповедање грехова и покајање. Неки од њих су чак и предвидели своју смрт. То теши и нас, нешто млађе, јер онима који се подвизавају Бог уистину дарује своју благодат и удостојава их да с миром оду из овог живота, да тако пређу у вечни живот, тамо где нас очекују Христос, Мајка Божија и свети.
Благодатни оци Светогорци своја тела остављају на гробљима Свете Горе. Од њихових костију често се шири миомирис. Тако се догађало и у нашем манастиру у време поправки у манастирској костурници. Ова костурница налази се испод гробљанског храма Свих светих, у којем служимо суботом. Сваког петка увече служи се парастос, на којем се помињу имена свих упокојених стараца. Испод ове капеле почивају њихове кости. Када је у костурници рађена рестаурација, кости су пренете у капелу. У том периоду је свако, ко је ушао у гробљански храм, могао осетити како га испуњава снажан миомирис.
[1] Зборник душекорисног штива, који је у 11. веку саставио монах из цариградског Евергетидског манастира, а који је у 18. веку прерадио и допунио Преподобни Никодим Светогорац.
[2] Реч је о оцу Исихију који је у време када је вођен овај разговор још увек био жив.
