1. Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По завршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици. Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она продужи даље и наиђе на једног официра. Није смела да га заустави него прође поред њега. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божији и захвалио Богу и дародавки.

2. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је Свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, да ће можда он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак – догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонуфије био познат као велики подвижник.

3. Један трговац из централне Русије дође код оца Јована у Кронштат и после Литургије у Андрејевском храму приђе да целива крст у руци оца Јована. Поред оца Јована стајао је тас на који су верни спуштали своје прилоге за сиромахе. Кад је наишао трговац, отац Јован зграби са таса повећу суму новца и пружи трговцу. Овај је одбио да прими, говорећи да је он имућан човек и да може и сам да приложи на тас. Али је отац Јован упорно наваљивао да прими, говорећи: „Узми, требаће ти“. Трговац није смео више да се противи и узео је. Кад се вратио кући, сазнао је страшну вест: његови магацини са робом изгорели су и он је остао без ичега. Помоћ коју је добио од оца Јована добро му је дошла и омогућила му да продужи са радњом.

4. Године 1899. Владимир Евлампијев, заставник, био је сведок следећег догађаја на станици Брест–Литовск. Шестогодишњи синчић његових познаника био је оболео од дифтерије и месни лекари изјавили су да је стање оболелог безнадежно. У то време родитељи овог дечака дознају да ће отац Јован проћи возом кроз ову станицу, и којим возом и у које време.

Мати дечака каже мужу да ће поћи на станицу и замолити оца Јована да се помоли за оздрављење њиховог сина. Муж јој одговори да ће она тешко успети да се пробије кроз масу света до оца Јована и да би маса могла да је пригњечи и удави. Зато је боље да он пође. Жена га је молила да поведе и њу са собом, али он није пристао него је пошао сам, додавши да је и иначе све узалудно и бескорисно.

Кад је воз стигао, заставник је видео како је отац Јован изашао из вагона и упутио се право оцу оболелог дечака и рекао му: „Зашто и жену ниси са собом повео, кад те је она толико молила?“

Отац детињи толико се збунио, да није знао шта да одговори. Али отац Јован га је предухитрио, рекавши: „Нека, ништа не мари, иди, син је твој здрав“. И заиста, син је оздравио.

5. Два питомца Војне академије у Петрограду чувши о прозорљивости оца Јована, реше се да оду у Кронштат и провере. „Ако је он заиста прозорљив, знаће са каквим смо намерама и жељама дошли у Кронштат“.

Како су решили, тако су и учинили. У Кронштат су стигли и ушли у Андрејевски храм за време Свете Литургије. По завршетку Литургије, они, заједно са присутнима, приђу да целивају крст у руци оца Јована. Кад су дошли на ред да целивају свети крст, он им је ускратио, рекавши: „Ви сте дошли да ме искушате, за вас нема благослова“.

Питомци су били пренеражени и дубоко се кајали због своје дрскости. Ово је испричао један од те двојице, потоњи капетан у Севастопољу. То се догодило 1900. године.

6. Једно друштво за карташким столом реши се да искуша оца Јована, па пошаљу по њега да дође ради исповести и причешћа једног „болесника“.

Отац Јован одбије позив, рекавши да се не ради ни о каквом болеснику, него о доконим људима за карташким столом.

7. Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао се о оцу Јовану, па дође у Кронштат и заједно са оцем Јованом одслужи рану Литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време. Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: „Па и ти служиш, као и ми сви, и не разликујеш се много од нас“. На то му је отац Јован одмах гласно одговорио: „А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви“.

8. Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник. Преко неких лица, блиских оцу Јовану, он успе да се састане са њим, изложи му своју жељу да постане свештеник и затражи његов благослов.

Отац Јован му објасни тежину дужности и одговорности духовног пастира у времену које долази, и дајући му благослов, каже му: „Добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим“. То је било 1907. године.

Ипак, Владимир је продужио поштанску службу. Године 1914. учествовао је у рату против Немачке. Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано он се својима јавио писмом из Сибира и известио их да се на њему испунило пророштво оца Јована: од марта 1919. године он је свештеник у селу Спаскову, близу Томска, а рукоположио га је епископ Серафим. Из Сибира касније прешао је у област Урала, а потом северног Кавказа.

9. Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом.

Једног тешког дана неговатељица ме наговори да изађем на чист ваздух и прошетам улицама. Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме се треба обратити молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?

– „Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара“, одговорили су ми.

Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза у кућу месара, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу – није било могуће.

У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацао поглед на масу. Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: „А и ви сте овде!“ Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено кажем: „Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!“

Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао.

Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила биле су његове речи, мени упућене: „А и ви сте овде!“

Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због његове велике слабости, али криза је прошла срећно и он се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опоравак је брзо напредовао. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица.

10. Синчић Михаила Суворина у Петрограду осети јак бол у грлу. Отац позове чувеног дечијег доктора Русова. Овај дође, прегледа болесника и каже оцу: „Ваш син оболео је од дифтерије и нема му спаса, јер је грло поцрвенело.“

Отац упути телеграм оцу Јовану и замоли га да дође. Отац Јован се одазове, дође и помоли се. После молитве он помилује болесника и каже оцу: „Ништа, ништа, не брините, оздравиће“. И стварно, дечак је оздравио.

„То је чудо равно васкрсењу мртваца“, рекао је отац дечаков.

11. Јединица кћи великог московског фабриканта шећера у својој осамнаестој години оболи од туберкулозе и лекари јој прорекну смрт кроз три дана. Галопирајућа туберкулоза брзо је рушила млади живот. Тада је болесница замолила родитеље да позову оца Јована Кронштатског. Позову га, и он дође. Чим га је видела да улази у њену собу, она се брзо спустила са кревета пред његове ноге и очајнички кроз сузе завапила: „Баћушка, ја хоћу да живим, а доктори су рекли да ћу умрети!“

– „И живећеш, зашто плачеш?“ После тога он је почео да се моли, топло и усрдно, да су се грашке зноја појавиле на његовом лицу и челу. По завршетку молитве, он се окренуо сродницима и рекао: „Ја овде немам више посла“.

Мајка, обузета очајањем, пришла му је и крикнула: „Шта, баћушка, она ће да умре!“

– „Ама неће, она је потпуно здрава“, одговорио је он мирно.

Девојка се брзо опоравила и потпуно оздравила. Умрла је у 76. години.

12. Сведочанство генерал-мајора Василија Ивановича Игнатијева: Моја млађа сестра Марија родила се као богаљ. Једна њена рука и нога биле су згрчене и нису се могле исправити. Никакви лекови и лекари нису могли помоћи. Свима нама наметао се закључак: или смрт или богаљ кроз цео живот.

Тада је наша породица донела закључак да затражи помоћ од оца Јована. Он је дошао, ушао у гостинску собу и почео да служи молебан. По завршетку молебна ушао је у собу двогодишње сестрице, пришао дечјем креветићу, погладио је руком по глави, насмешио се и изашао, не рекавши ништа, и отишао.

Сутрадан, кад је мати пришла креветићу, затекла је дете потпуно здраво: рука и нога исправиле су се и покретале, као да никад нису биле укочене. Мајчиној радости није било краја.

13. Отац свештеника Василија Шустина у Петрограду умирао је од туберкулозе грла. Лечио га је професор Симановски и рекао да ће живети још десет дана.

Пошто је породица Шустина била блиска са оцем Јованом, пошаље му телеграм у Кронштат и замоли да дође. Он се одазове и дође. Видевши болесника, узвикнуо је: „Што ми нисте рекли да је он тако озбиљно болестан? Ја бих донео Свете Дарове и причестио бих га.“

Болесник је ћутао и тужно гледао оца Јована. А отац Јован, замисливши се мало, запита га: „Верујеш ли да ти ја силом Божијом могу помоћи?“ Болесник, пошто није могао да говори, потврдно је климнуо главом.

Отац Јован заповеди му да отвори уста, и трипут крстообразно дуну. Затим заповеди да се болесник превезе код њега у Кронштат ради Причешћа. Без обзира на хладноћу и опасност учињено је по његовој заповести.

Кад се болесник вратио кући, професор Симановски дошао је да га посети и веома се зачудио, кад му је прегледао грло: све ране у грлу биле су зарасле.

„Ово је невиђено, ово је право чудо!“ изјавио је он.

14. Године 1894. генерал-лајтнат И. К. фон Бурзи, командант Бобрујске тврђаве, доживи трећи нервни удар и тешко оболи. Лекари су упозоравали породицу да ће трећи удар, ако наиђе, бити смртоносан. Прегледавши болесника, они изјаве да је његово стање безнадежно.

Његова мала кћи, која је у породици слушала разговоре о исцељењима болесника молитвама оца Јована, без знања старијих, шетајући по граду са гувернантом, замоли ову да је сачека пред поштом. Она уђе унутра и новцем од свога џепарца плати телеграм оцу Јовану. У телеграму је написала: „Помолите се за татицу. Ана командантова“. Тако су је у граду сви звали.

Генерал је дотле 11 дана и ноћи био без свести. После послатог телеграма дошао је к свести и убрзо потпуно оздравио. Ово је аутору биографије оца Јована саопштила сама Ана, која је до 1941. године (као руски емигрант) живела у Панчеву, код Београда.

15. У Харкову је живео адвокат, Јеврејин по народности, Михаил Владимирович Михаиловски, чија је осмогодишња кћер оболела од шарлаха. Лечили су је најбољи лекари, али је све било узалуд. Једног дана лекари изјаве да је стање болеснице безнадежно и да се треба припремити за најгоре.

Очајању родитеља није било краја. У таквом душевном стању отац чује да је у Харков допутовао свештеник Јован Кронштатски, о чијим је чудесима раније слушао. Он брзо изађе из куће, узме кола и пође ка улици која од железничке станице води према саборном храму. На углу универзитетске улице он спази гомилу света, која се тискала око оца Јована. Он сиђе с кола, пробије се кроз гомилу и падне пред ноге оца Јована, говорећи кроз сузе: „Свети оче, ја сам, Јеврејин, али те молим – помози ми!“

Отац Јован заустави се и запита шта моли.

– „Моја јединица кћи умире. Помоли се Богу и спаси је!“

Отац Јован положи своју руку на његову главу, подигне очи к небу и почне да се моли. Кроз минут каже му: „Устани и иди с миром кући својој!“

Кад је Михаиловски с колима прилазио кући, на балкону га је чекала радосна жена и довикнула му да је њихова кћи жива и здрава. Ушавши у кућу, он је затекао болесницу како разговара са лекарима, који су јој пре један сат прорицали смрт, а сад не разумеју шта се десило.

Девојка је после тога примила Православље. Хтели су и родитељи, али се томе успротивио деда те девојке, Јеврејин, петроградски адвокат.

(Сведочанство доктора медицине руског емигранта Петра Захаревича Дулина, Београд, Таковска 13).

16. Била сам очевидац кад су три снажна човека, обливени знојем, привели оцу Јовану у храм ђавоиману жену. Отац Јован изашао је из олтара у средњи део храма, а они су му је привели. Она је почела да пљује на њега и на крст. Тада је баћушка рекао: „Помолите се, браћо, за њу!“ и сам је пао на колена и почео да се моли. Тада се из њених уста отео крик: „Нећу да изађем!“ А баћушка му је одговорио: „Изаћи ћеш!“ после тога она се утишала, почела да плаче и целива крст и руку баћушке. Сутрадан се причестила и отишла потпуно здрава. Оваквих исцељења било је много на молитве оца Јована.

(Сведочанство госпође Никитин, Копривница, Краљевина Југославија).

17. Једном су оцу Јовану привели жену, демоном поседнуту, која се при ходу служила и ногама и рукама, као животиња. Отац Јован кропио ју је светом водом и заповедио демону да изаће, али је болесница дуго одговарала: „Нећу да изађем!“

– „Хоћеш, хоћеш, изаћи ћеш!“ упорно је заповедао отац Јован и принео јој крст да целива.

Болесница се одједном умирила, као да је заспала, потом се тргла, дошла к себи и почела да захваљује Богу за исцељење.