Пријатељ Димитрија Азовцева, трговца из Шангаја, једне ноћи се зауставио возећи свој ауто, да би узео благослов од Владике Јована (било је то у Шангају, пре Другог светског рата). Владика га је замолио да га повезе и дао му одговарајућу адресу. Стигли су на одредиште. Врата им је отворила једна госпођа. Свети Јован ју је питао где јој је супруг, а она је рекла да је уморан и спава, на шта је Светитељ затражио да га она хитно пробуди. Жена је то и учинила. Светитељ је исповедио и причестио овог човека. При повратку, возач га упита због чега је толико хитао да исповеди и причести сасвим здравог човека. „Он ће ноћас умрети“, рекао је Владика. Тако је и било.

✦ ✦ ✦

Десило се да су Светог Јована позвали да хитно причести човека који је умирао у болници. Узевши Свете Дарове, Владика је, са још једним свештеником, отишао тамо. Ушавши у болницу, уледао је младог и радосног човека који је свирао на хармоничици. Опоравио се и требало је да ускоро напусти болницу. Светитељ га је позвао: „Желео бих да те сада причестим.“ Млади човек је био побожан, па је пришао, исповедио се и причестио. Запрепашћени свештеник је питао Светог Јована зашто није отишао умирућем, него се задржао код очито здравог човека. Светитељ је укратко одговорио: „Он ће умрети ноћас, а онај, који је тешко болестан — живеће још много година.“ Тако се и десило.

✦ ✦ ✦

Ово казивање пишем по речима сада покојног Николаја Војејкова, с којим смо се муж и ја дуго година дружили и контактирали у Буенос Ајресу. Кад нас је Николај посетио у Сан Франциску 90-их година испричао ми је један догађај о Светитељу Јовану који сам записала. Ана Војејков, Николајева мајка, била је ћерка генерала фон Дрентална, који је служио на двору Цара Николаја II. После револуције Ана је с децом живела у Бриселу. Педесетих година је посећивала свог сина Николаја у Буенос Ајресу. Тамо сам се с њом и упознала. Живећи у Бриселу Ана је познавала и веома поштовала архиепископа Јована, пошто је била парохијанка његовог храма. Године 1957. њен син Николај је одлучио да се с породицом пресели у Канаду, у Монтреал. Обавестио је своју мајку којом авио-линијом ће полетети, као и о броју лета. На путу из Брисела у Монтреал авион је требало да слети у Њујорк.

Одједном новине у Бриселу саопштавају да се авион којим је летела породица Војејков срушио између Њујорка и Монтреала и да су сви путници изгинули. Ана је, прочитавши ову вест, ипак одлучила да се одмах обрати авиокомпанији како би се уверила у оно што се десило и у судбину свог сина и његове породице. Авиокомпанија је потврдила да су Николај и његова породица били у овом авиону и да су погинули. Тада је, потресена, Ана одмах отишла код архиепископа Јована, испричала му шта се десило и замолила га да одслужи парастос. Владика ју је саслушао и мирно је рекао: „Не треба служити парастос, већ молебан.” Ана га је у недоумици погледала и са сузама у очима молила да служи парастос тврдећи да је њен син с породицом погинуо и да има потврду авиокомпаније о томе. Владика ју је поново погледао у очи и поновио је: „Не парастос, већ молебан”, и отишао је.

Ани није преостало ништа друго — вратила се кући, помолила се и заспала је. Рано ујутру зазвонио је телефон. Ана је подигла слушалицу и зачула је глас свог сина! Он јој је саопштио да је његова породица срећно стигла возом из Њујорка у Монтреал. Није могуће описати речима оно што је Ана доживела у овим тренуцима. После шока због губитка наврле су јој сузе радоснице. Испоставило се да су Николај и његова породица долетели у Њујорк, па су он и жена одлучили да возом из Њујорка дођу до Монтреала како би деци показали лепоту севера државе Њујорк и покрајине Квебек, при чему никоме у авиокомпанији нису рекли да напуштају авион. Даље је Николај испричао својој мајци да му је за време путовања из Брисела у Њујорк неки унутрашњи глас дошапнуо да у Њујорку треба да изађу из авиона и да наставе пут возом. Тако су се Николај и његова породица спасли од сигурне смрти.

После свега што је доживела, Ана је поново отишла код владике Јована како би му саопштила радосну вест о породици, као и да га замоли за опроштај због неповерења према њему. Светитељ Јован је, као и приликом првог сусрета с Аном, служио благодарствени молебан за спасење њене породице. Прозорљивост владике Јована је била непоновљива. Захваљујући његовој светости ми и сад по његовим молитвама добијамо помоћ и духовну подршку.

Тамара Александровна Гранитов, Сан Франциско, САД.

✦ ✦ ✦

Успомена монахиње Јефимије (пре монаштва Људмиле):

Једном је Људмилин отац видео како је Светом Јовану, приликом целивања крста после службе, пришао неки господин и предао му известан замотуљак. Затим је наишла једна породица којој је Владика предао тај замотуљак не отварајући га. Господин дародавац, коме је Владика већ заблагодарио, пришао му је и помало забринуто саопштио колико новца је било у свежњу (а била је реч о великој суми). Прозорљиви светац је одговорио: „3нам. Толико им је потребно.“