Када смо 90-тих година почели са обновом манастира, мештани су нам говорили: „Та икона Светог Пантелејмона је целебна“. У цркви је постојала једна икона Светог Пантелејмона величине престоних икона која је имала на месту руке једну аплицирану металну руку. Икону је манастиру поклонила Софка Влаинка, како пише на њој. У почетку ништа необично нисмо примећивали. Али за Божић 1999. године, тачније после бдења уочи Божића, та рука Светог Пантелејмона је почела снажно да мирише. Сви смо то примећивали, али научени да не верујемо (олако) таквим утисцима, нико ништа није коментарисао. Дошли су, међутим, неки Руси поклоници у манастир који су почели наглас да коментаришу како се благоухање са те иконе осећа у целој цркви. Решимо да на то скренемо пажњу нашем покојном оцу, духовнику архимандриту Пајсију Танасијевићу кад је први пут дошао. Кажемо ми то њему, а он ће рећи: „Јесте, осећа се благоухање, и ја то примећујем. Али немојте ви томе много да се радујете. Такве пројаве чуда Божијих бивају обично пред неку невољу“. Убрзо је отпочело НАТО бомбрадовање. Тоне осиромашеног уранијума сручиле су се и на овај крај. Све време бомбардовања са иконе се осећало силно благоухање. Мирисала је цела црква. Када је рат завршен и мирис је утихнуо. После тога се осећао повремено, више или мање. Обично на бдењима или за празнике.
Ми који смо овде живели нагледали смо се бројних исцељења и помоћи Божије преко иконе Светог Пантелејмона. Неколикомесечну девојчицу М. родитељи су донели у манастир Св. Пантелејмона да јој се прочитају молитве за оздрављење. Беба је рођена са озбиљном срчаном маном. Њено срце није имало преградицу која дели срце на коморе и преткоморе, тако да се мешала венска и артеријска крв. Лекари нису много обећавали. А операције те врсте проблема се не раде код нас. Једном речју, неке велике наде није било. М. је прво и једино дете М. Р. и Н. Р. из Врања. Шта рећи несрећним родитељима који су у наручју донели једну модроцрвену грудвицу од детета? При сваком додатном напору кад заплаче, дете је постајало додатно модро. Њени родитељи су озбиљно схватили ствар да једино Бог може да помогне и почели су редовно да посте и да се причешћују. Често су долазили у манастир Св. Пантелејмона где би свештеник прочитао молитве пред његовом чудотворном иконом.
Девојчица је напунила годину и по дана. Било је лето и тек видиш М. како трчкара по порти. Да ли је то оно дете које нема снаге да заплаче? Њена мајка каже: „Одједном, као да је добила неку снагу. Требало је да иде на операцију која би делом поправила стање (транспозицију крвних судова), али то се одлагало јер је стално била прехлађена. У међувремену, као да је одједном добила неку снагу, и види је, хода и трчкара“.
Тако је време пролазило и девојчица је напунила три године. Отишла је на контролу пред операцију. Доктор у дечијој болници у Тиршовој после прегледа је прокоментарисао: „Ако постоје чуда, ово је чудо!“ У међувремену се формирала преградица и срце је добило коморе и преткоморе. Родитељи су питали доктора да ли се то догађа, на шта је он одговорио: „Можда један у милион случајева. Ја нисам чуо ни за један такав случај“. Сада је остало још само да се уради транспозиција крвних судова и дете ће бити ван животне опасности.
Девојчица М. је у болници у Тиршовој. Зове ме телефоном и каже: „Мати, у болници сам. Моли се за мене! Моли се и за бату“, дечака из Републике Српске који такође чека на операцију. Операција на отвореном срцу је трајала шест сати. Доктор је изашао из сале са лошим вестима: операција је урађена, али притисак у плућима је велики, што показује да нешто није у реду. Мали су изгледи да ће преживети. Доктор хирург се вратио у салу и поново је отворио. Испод срчаног мишића, са доње стране, тек тада је приметио рупу коју први пут није видео. Још једна шесточасовна операција и тек увече око 19 часова је доктор изашао из сале и рекао: „Е, сада има шансе да ће бити у реду“. Сестре у манастиру 24 часа нису излазиле из цркве. Наизменично по сат времена су читале Псалтир. Дете се лепо пробудило из анестезије, провело још неколико дана у болници и убрзо је пуштена кући.
„Понекад ноћу“, каже њен тата, „чујем нешто се гомила по кревету. Питам је: шта то радиш, М.? А она ми одговара: Ћути, тата, молим се Светом Пантелејмону“. Испод јастука је држала његову икону и није га заборављала, као што није ни он њу.
Његовим молитвама да се спасемо!
Из књиге: „Монографија манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу“
Запис игуманије манастира Св. Ђорђа у Брњаку мон. Стефаниде
