На дан Светог Пантелејмона, на храмовном улазу (Капеле Свете Петке на Калемегдану) појавила се једна жена, ближе седамдесетим годинама. Пребирао сам по глави да се сетим њенога имена. Као за инат, није ми се дало. Нисам приметио када је та жена обишла полукругом црквени простор доле до извора, а потом се вратила назад, али с друге стране унутрашњости храма, и пришла ми са жељом да ме нешто приупита:
– Оче, може ли једна молитва да ми се прочита?
– Разуме се. Зато сам ту – одговорих јој. Нисам вас одавно видео. Мора да нисте били у Београду?
– Да, неколико месеци – рече ми поклоница. – Али ја бих молитву благодарности Богу за све што ми је учинио.
– Баш лепо – одговорих кратко.
Прошла су времена када је долазило много света и када су многи тражили да им се читају молитве благодарности Богу за оно што им је Господ испунио у животу. Некако у последње време ретко се сећам да сам по књизи, у њеном садржају, тражио странице ове молитве. Одавно је верницима нисам читао.
– Баш ми је драго да ту молитву тражите да вам се чита, јер верујем да постоји и леп разлог! А камо среће да многи долазимо са вером и осећајем благодарности, тражећи ову молитву да се њоме обраћамо Богу. Сагните мало главу да пребацим епитрахиљ преко ње, а ви се прекрстите и покушајте да пратите речи молитве као да их ви сами изговарате.
Истовремено, кроз главу ми је пролазио, без посебног удубљивања, један библијски моменат. Сетих се оне приче из Христовог Еванђеља када су дошла десеторица губаваца да их Христос исцели. И када се то догодило, исцељени отидоше. Не прође много времена, а један се од њих вратио да каже Христу: „Хвала што си ме исцелио!“ А потом га Христос упита: „Не беше ли вас десеторица? Где су дакле оних девет што су били с тобом и који су се исцелили?“ Тај догађај ми се стално окреће у глави када доживим нешто лично или у свом окружењу; када осетим да се не захвалисмо довољно за испуњену радост која нам се послала одозго.
– Добро. Али ја сам мислила да вам пре тога кажем зашто сам дошла да ми прочитате ту молитву – одговори ова жена.
– Баш лепо. Онда реците, волео бих да чујем – рекох јој. Није било никога до нас, тако да смо могли на миру да поразговарамо.
– Ви мене знате овде са вечерњих молитава и акатиста, посебно петком, је ли тако? – као да ме је проверавала ова поклоница.
– Да – одговорих јој. И осетих неку радост што се сетих њеног имена.
– Да, ја ћу ипак да вас подсетим. Зовем се Невенка. Овде сам из комшилука, са Дорћола. Муж ми се упокојио пре дванаест година. Сама живим у доста пространом стану. Супруг и ја смо радили на високим друштвеним положајима и прилично смо били ситуирани. Године пристигле. Сада ми је тешко све то и да одржавам. Имам кћерку јединицу у Чикагу, па она када са мужем дође из Америке, где годинама живе, хоће да буду комотнији. Због њих не могу да променим овај стан за неки мањи. Али морам рећи да је на лепом месту и није ми далеко од моје светиње, у коју, ево, долазим. Моја кћерка је овде завршила факултет и отиснула се на постдипломске студије. Предосетила сам материнским осећањима да се више неће вратити у Београд да живи. Упознала је тамо дивног момка, нашег човека и узели су се. Помешале су се срећа и туга. Срећа, јер сам сведок да је нашла по мери свог животног човека, а туга, јер сам схватила да ћу без ње дочекати старост, ако је уопште дочекам.
Прошле су прве године брака, али ја нисам смела да питам шта чекају, што не рађају децу. Бојала сам се и предосећала сам шта ће ми одговорити, па сам се уздржавала колико сам год могла, тако да сам своју нестрпљивост мерила мером храбрости. Сећам се, прошло је више од пет година или тако некако, када су једном приликом дошли у Београд, и у нашем једном спонтаном разговору кћерка је разбила моје смутне снове рекавши да они не могу имати деце. Неки грч ми је стегао срце, али тако неправилно, оштро и широко, да ми је поткочио целе груди, па нисам могла доћи до ваздуха. Нисам хтела да кћерка види баш све на мени. Отишла сам у своју собу кријући се од њих двоје и цело поподне сам преплакала.
Био је петак и ближило се време вечерње молитве у Капели Свете Петке. Изашла сам из куће, а да се њима нисам ни јавила. После вечерње службе, служен је акатист Светој Петки. Моје сузе су навирале. Нисам ни знала до тада колико молитва може бити силна и јака. Никада ми није била усрднија! Осетила сам се јачом него када сам имала двадесет година. Чредни свештеник је био један од ваших колега. Помињао је сва записана имена на молитви, а потом је обавио и помен за упокојене. Одржао је дивну проповед. Сећам се да је допунио моју душу речима да молитва мора да буде искрена и отворена за Господа. И да је ономе који верује све могуће што затражи од Господа. И онда сам донела чврсту одлуку да неће ниједан петак проћи, а да не дођем на вечерњу молитву и акатист Светитељки, сем да ме нека невоља не спречи.
Пролазили су месеци и године. Не знам шта бих без ове свете навике. Било лето, била зима, киша, лед, као и дужи или краћи годишњи дани, моје се знало. Када дођем до врата цркве, потпуно ме је обузимао нови осећај који се рађао; помешан са мирисом тамјана и светиње пред коју сам ступала. Да бих своју одговорност око уредног доласка у капелу утврдила, ја сам се заветовала и Господу и Светој Петки. Знам да сам прекорачила меру и границу и да сам нешто теже изговорила у својој молитви Господу, не знајући откуда ми толико храбрости. А она је изгледала отприлике овако: „Боже, нећеш ме се тако лако ослободити. Долазићу овде редовно на молитву, а Ти ми немој испунити молитву, па ћемо видети ко ће коме пре и више досадити! Опрости, мој мили и премили Господе, што у својој неспремности и на свом немуштом језику не знам да Ти кажем то све на један лепши и покајни, али и промишљенији начин. И на мојој претераној слободи…“
Тај моменат, који је био јачи од мене и мога разума, личио ми је на неку врсту побожног ината, ако га уопште има и може се тако назвати. Па нека сам му рекла. Он је мој Бог, мој родитељ, моја утеха, моја нада… Сведобро моје. „Зато те молим, Најсветији мој, да ми даш само једно: да ми даш унуче – срцу ми радост, а потомству моме наду и пунији смисао земаљског живота.“
Неочекивано, прошле године после Јовањдана, када сам прославила своју славу, додуше скромно спремљену, јер сам угошћавала само неколико својих пријатељица још из младих дана, догоди се једно. Те ноћи, у правом сну или полусну, не бих знала тачно рећи, јави ми се Света Петка и рече ми: „Невенка, твоје молитве су услишене. Родиће ти кћерка унуку. Теби и дому твоме да буде на радост.“ Потпуно сам се расанила и подигла главу са јастука. Нисам знала да ли је то моја уобразиља, или сам доживела истински тај тренутак. Не, не! Биће то само моја пуста жеља. Али црв сумње се увукао у мене. А откуда онда толика топлина која ме је изненада испунила? Као да сам горела у некој благој температури. „Ћути, Невенка, и никоме ништа не говори“, рекох сама себи. Боже, како си ме ставио на клацкалицу. Послао си Свету Петку да ми то каже, да ми то јави! То нико не може сем Тебе. Ипак, умешао си се Ти у моје молитве, у то сам сигурна. И све сам из дана у дан била сигурнија. Иста она Светитељка која је на икони поред извора. И облик лица, и оне очи, плашт којим се огрнула. Све, али баш све исто! И опет пролазе дани и дани…
Дође и Мала Госпојина. Слава окућнице, најсветијег дела Калемегдана, Цркве Ружице и Капеле Свете Петке. Дошла сам кући необјашњиво радосна и истовремено уморнија него раније. У дубоко послеподне зазвонио је телефон. Била је то моја кћерка Славица. „Мама, мама! Знам да си дошла из цркве. Ево да ти јавим једну велику, велику вест!“ Сва ван себе, позвала ме је кћерка да ми нешто важно саопшти. „Знам већ, кћери моја, чула сам је“, оте ми се из уста. „А шта си чула?“, као да се љутну Славица што је до краја не саслушах, па да заједно завриштимо од среће. Шта могу? Било је јаче од мене. „Добићеш кћерку.“ „А откуда ти то знаш када сам јуче дошла од лекара који ми је потврдио трудноћу и никоме нисам ништа причала?“ „Света Петка ми је јавила“ Ништа јој није било јасно, али је схватила да се ипак нешто чудно десило, чим сам јој као из гласа то рекла: да знам за радост која нам је пошла у сусрет.
Завршиле смо разговор, и тек кад сам спустила слушалицу, почела сам да схватам шта се то догодило. Моја кћерка, већ у позним годинама за порођај и после осамнаест година брака, постаће мајка. Боже, каква радост! Каква срећа! Па још кад те на најдиректнији начин додирне прст Светитељке, све ти се учини испуњеним. Нова четири месеца су прошла. Често смо се чуле, много чешће него раније. Опет ће кћерка мени: „Кад ти је оно јавила Света Петка да ћу се породити?“ Рекох јој: „Двадесет трећег марта. И не заборави име: Марија!“ „Е, то ниси добро чула“, узвратиће кћерка. „Биће мушко дете и видећемо неко српско име да буде, али да баш и не парамо уши овим Американцима, нека мало личи и на њихово овде.“ „Не, не! Добро сам чула. Кћерка ће бити!“ „Мама, али најсавременија апаратура све нам је рекла. Хоћеш ли да знаш и које ће му боје бити очи, коса, све, али све…“ Нисам је више слушала.
Дошао је тај дан. Нисам мислила на унуку или унука, само да буде живо и здраво. Славица се породила неки сат после поноћи, када је настао двадесет четврти март. Неколико сати касније него што сам од топлог јављајућег гласа Светитељке чула да ће се моја Славица породити. И та се дилемица расветлила. Временска разлика је била осам сати. Ипак је то био тај дан! Извињавали су се лекари мојој кћерки, јер су у завршним прегледима пред сами порођај боље видели. Пупчана врпца се спустила између ногу и унела је малу пометњу око препознавања пола. Родиће женско дете. И заиста је родила Марију.
Отишла сам да јој помогнем око бабиња неколико месеци. Не знам колико сам јој била од помоћи, поготову првих дана након порођаја. Нисам била нешто посебно вешта, јер су године давно прошле од мог порођаја, а посебно са овим савременим средствима преповијања теже сам се сналазила. Лакше јесте, али ја сам старомодна жена. Много тога нисам ни знала да постоји. Касније је све било боље и боље. Љубав према новорођенчету све је надокнађивала. Вратила сам се данас из Америке, оставила ствари нераспаковане у стану и одмах дошла до цркве. Године чине своје, али сам морала после дугог пута прво овде да дођем. Ово је било јаче од мог скоро осамнаесточасовног путовања. Хоћу велику молитву благодарности да упутимо Господу и Светој Петки.
Тако је и било! Невенка је редовно наставила да долази у Светитељкину капелу. И сваки пут је са собом доносила ону исту радост какву је имала по повратку од кћерке и унуке и када смо благодарили Богу и његовим Светима. Касније, непрестана нам је била тема Марија када смо се год сретали у том светом простору. Много сам пута у својим беседама помињао овај догађај. Можда сте га и ви чули раније, али мислим да није било сувишно да га поменем и у овом тренутку, а ви да га поново чујете.
