Доктори нису веровали
У петак уочи Цвети 1963, Татјана Естрада доживела је тешку саобраћајну несрећу у којој су јој били повређени глава, врат и леђа. Имала је фрактуру лобање, повреду кичме и моторних нерава који покрећу ноге. Морала је да лежи на леђима, потпуно непокретна, у гипсу и са пуно утега. Ситуација је била веома тешка, и Татјана се осећала скрхано. Изненада, у собу је, у пратњи два дечака, ушао мали свештеник. Медицинска сестра је показала Татјанин кревет, и свештеник јој је пришао. Она је била запањена, јер га није познавала, нити је знала ко га је позвао. Свештеник ју је питао како се зове и да ли је доживела саобраћајну несрећу. Татјана је одговорила, и даље се чудећи како он зна за удес. „У реду, хајде да се помолимо!“, рекао је он. Спустио је руку на главу болеснице, а затим ју је помазао светим уљем. Дао јој је да попије мало вина, као и нафору. Покропио ју је светом водицом и дао јој лепо украшено васкршње јаје, а затим посегао руком у свој дубоки џеп тражећи нешто. Извадио је љубичасто-плаво мермерно јаје и ставио јој га у руку рекавши: „Ево, узмите; ово није обично, него златно јаје.” Рекавши то, благословио ју је. Татјана је целивала крст и његову руку, и они су сва тројица отишли.
Она је заспала и кад се пробудила (а јаје је држала у руци), био је већ мрак. Била јој је потребна медицинска сестра, али није могла да је дозове. Изненада, осетила је да може сама да устане, што је и учинила скинувши претходно све утеге. Кад су је видели, остали пацијенти су почели да вичу, јер су знали да је парализована од паса надоле. Сестра која се ту затекла позвала је у помоћ друге две, настојећи да је врати у постељу. Није било потребно: Татјана је сама отишла до купатила и вратила се плачући од радости.
Сутрадан су је снимали на рендгену и испитивали је. Доктор који ју је лечио рекао је да је то што се десило медицински немогуће и позвао је остале лекаре на саветовање шта да чине. Држали су је, сасвим беспотребно, још девет дана у болници, не верујући својим очима: Татјана Естрада је ходала без икакве операције! Тек касније, она је сазнала да је „мали свештеник” био епископ Сан Франциска Јован Максимовић, нови Николај Чудотворац!
Јелеј исцељења
Христос Васкрсе! Поштовани оци, уз молитве захвалности васкрсломе Христу, који чини чуда преко својих светитеља, пишем вам овај исказ: Неколико година сам имао израслину са стране врата. Почело је као бубуљица а порасло је у дужини и ширини док није било око 4 мм у пречнику и 12 мм дугачко. Пре годину и по дана морао сам да скинем крст са врата јер би ланчић повредио израслину, крварило би и пуно би ме болело. Склонио сам крст с ланчићем у фиоку. Сметало ми је што немам Христов крст око врата и понекад сам мислио да операцијом отклоним израслину, али сам се суочио са другим искушењима и мукама па је ово изгледало само као део свега тога.
Кад сам наручивао папирне иконе из једне књижаре у Калифорнији, видео сам нешто и о бесплатном уљу са гробнице архиепископа Јована Максимовића. Тада нисам имао појма ко је тај човек и шта ради, нити сам знао било шта о њему. Моја наруџбина је каснила извесно време, међутим, током тог периода, чуо сам понешто о овом архиепископу Јовану – о његовом побожном животу, његовим делима и чудима, његовим исцелењима и о овом уљу и како га треба користити. Искрено осећање поштовања према овом човеку је расло у мом срцу. Тада сам већ свом љубављу просио од архиепископа да моли за мене, и такође сам се молио за његово блажено упокојење. У молитви сам говорио архиепископу да ћу од самог почетка Часног Поста мазати израслину на врату његовим уљем, и преклињао сам га да умоли Господа да та израслина нестане.
У понедељак увече, 13. марта 1978. пошто сам очитао вечерње молитве испред кућног иконостаса, узео сам уље са полице, ставио на прст и по први пут сам намазао врат тамо где се налазила израслина. Нисам је осетио! Како је то чудно: одмах сам помислио да сам промашио место. Али како сам могао да промашим? На мени је већ тако дуго. Срце ми је брзо лупало. Одјурио сам у купатило, упалио светло и погледао врат. Израслина је нестала! Без крви, без красте, без бола. Са сузама сам се вратио до мог иконостаса и захвалио архиепископу Јовану Максимовићу.
Петар А. Терасович, Милфорд.
Исцељење од слепоће
Евгеније Роуз, потоњи јеромонах Серафим, у септембру 1968. записао је податке о још једном великом чуду Владике Јована:
Живећи у Сан Франциску и радећи као сестра у једној од градских болница, млада жена, Гали Васиљева, изненада је ослепела на једно око. То се десило сасвим неочекивано, на послу; кад је пацијенту хтела да да прописани лек – чита и ништа не види! Лекари су закључили да је, због запаљења оптичког нерва, једно њено око сасвим ослепело, постало мртво и да га треба одстранити да би се спасило друго око. Знала је Владику Јована још од детињства. На Далеком Истоку, и у Европи, од својих родитеља, његових поштовалаца, чула је за његова чудеса.
Сасвим очајна, она је дошла у његову усипалницу, притичући јој као последњој нади и дуго се молила са сузама на његовом гробу. Почела је често да долази у храм, молила се крај свих светиња, и затим се спуштала у усипалницу и дуго се молила крај његове гробнице, тако да су то присутни већ уочили. На послу је скривала своју несрећу, не знајући шта да чини. То је трајало неколико дана. И кад ју је једне ноћи савладало потпуно очајање, она се предала ватреној молитви и, помоливши се, насумце отворила Свето Еванђеље и прочитала следеће: И пролазећи виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему. Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свету, светлост сам свету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слепоме. И рече му: Иди, и умиј се у бањи Силоамској, што значи: послан. Он дакле, оде, и уми се, и дође гледајући. (Јн.9, 1-7).
Прочитавши, без даха, то „случајно“ нађено место до краја, она је ускликнула: „Господе, кад бих само могла да се нађем у Светој Земљи и да се умијем у бањи Силоамској, или да ми је макар кап те воде – поново бих прогледала.” Рано изјутра опет је отишла у гробницу Владике Јована и опет се пламено молила. Ту јој је пришла малена, мршава, непозната старица и рекла јој да је недавно ишла у Свету Земљу и донела свете водице из бање Силоам, као и то да ће сутра донети бочицу с водом у усипалницу, пошто ће сутра бити служена Божанствена Литургија, а служиће сам Митрополит. Од тих речи „Бабушке Јелисавете”, која није имала појма о њеној синоћној молитви, болесница је дошла у усхићеност и изјутра, пре зоре, већ је била у усипалници. На Литургији се причестила, и клечећи на коленима крај гроба Владике Јована, сипала је свету воду на болесно око. Одједном је осетила олакшање. Сутрадан је већ гледала тим оком, које су сматрали мртвим.
Повратак у живот
Валентин Стадницки завршио је Полтавски кадетски корпус заједно са Михаилом Максимовићем, потоњим Владиком Јованом. После Другог светског рата, Валентин је напустио Југославију и настанио се у Бриселу, код своје сестре, госпође Добровољски. Године 1959. у 66-ој години живота, Стадницки је са другог спрата једне зграде пао на бетон. Поломио је толико костију да лекари нису веровали да ће преживети. Владика Јован је стигао у болницу са свештеником Чедомиром Остојићем и почео да се моли крај постеље умирућег. Следећег јутра лекари су запањено утврдили да је умирући – жив! Упркос свим законима медицинске логике, ускоро се опоравио и вратио се кући.
Из успомена владике Василија Роздјанка
Моја покојна попадија (епископ Василије је, пре монашења, био жењен) је изненада занемогла. Десило се нешто нејасно, имала је страшан бол у бедрима, није могла да хода, није могла да се покреће, и једва смо је довезли у школу, у којој смо тада живели у Версају, и одмах смо позвали француског лекара. И лекар ју је дуго, дуго посматрао, климао главом, позвао ме у страну и рекао: „Морате се навићи на мисао да она више никад неће моћи да хода. Мораћете да јој набавите специјална инвалидска колица. И тако ће бити до краја живота. Али ипак ћемо је послати у болницу ради коначног и потпуног прегледа.” Владика Јован је у то време био на путу. Дошао је, сазнао за то, позвао ме одмах, вели: „Не бој се. Сутра ћу доћи и причестићу је. А затим је можете одвести у болницу.” Он је сам служио Литургију, ја сам у то време био са њом. И он је, после Литургије (то је била кућна школска капела) у пуном одјејању дошао са Чашом. Зауставио се на вратима и каже: „Марија, устај! Дођи да се причестиш.” И она је одједном устала и пошла. Он је пита: „Боли ли те?” – „Не.” – „Онда, дођи, причести се. Јеси ли се причестила? А сад, иди поново лези.” Она је легла. Све је било као у сну. Он је отишао да употреби свете дарове, натраг у цркву, а ја сам остао с њом. Она ми вели: „Бол ме је прошао. Ништа не осећам.” Али, ипак, после ручка стигла је хитна помоћ и одвезли су је у болницу. Била је тамо неколико дана, и после тог времена вратише је са цедуљом од лекара: „Што сте нам је послали? Она је сасвим здрава, ни од чега не болује.” Шта је и како је то било, сами Бог зна. Просто говорим о ономе што се десило.
