Зашто људи на различите начине реагују на призив Божије благодати? Зашто су неки спремни да сав живот посвете Богу, други су равнодушни према религији, а трећи је презиру, па чак и мрзе? Зашто неки од атеиста мрзе Христа као свог личног непријатеља, уместо да једноставно одбаце религију као њима неприхватљив философски систем? То је тајна, и то тајна човековог срца.
Ништа од онога што човек ради или о чему мисли, ниједна његова жеља, унутарње тежње и пориви, ниједно његово дело или реч никад не пролазе без трага. Постоји духовна законитост која каже „Ништа не пролази без трага“. Ми имамо две врсте памћења: памћење ума и памћење срца. Човеков ум или разумско памћење не може да задржи информацију коју прима, ни унутарњу ни спољашњу. Зато разумско памћење има спасоносну способност да заборавља. Кад човек не би заборављао, он просто не би могао да функционише и угушио би се у мору информација. Но зато он има другу врсту памћења, а то је памћење срца, памћење које у шифрованом виду садржи цео његов живот, како спољашњи тако и унутрашњи. Тамо се све осликава. Сви призори, осећања, жеље, намере и поступци у шифрованом, кодираном виду остају у дубини човековог срца.
Свети Оци називају срце књигом савести. Човек ће на Страшном суду видети цео свој живот управо захваљујући томе што ће књига памћења срцем бити отворена и дешифрована. Тада ће видети цео свој живот, видеће себе од рођења па све до смрти, и то у свој својој духовној наготи. Срце је тачка у којој се сумира све што је човек успео да уради, каже, помисли или само осети током овоземаљског живота. Оно може постати оно тајанствено поље на којем се човек сусреће са Богом или пак може својим унутарњим гласом да каже Богу да не жели ни да зна за Њега.
Христос у Откривењу пореди себе с путником који стоји испред затворених врата. Путник куца на врата, а као одговор на то тајанствено куцање самога Бога домаћин може да их отвори или пак да их не отвори. Христос каже: Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, то јест „Својом благодаћу ћу ући у његову душу“, и вечераћу с њим, и он са мном, то јест „поделићу с њим радост“ (Отк. З, 20). Та радост је у ствари сусрет и сједињење човека са Христом и испуњавање човека Духом Светим. Свако од нас има право да каже Богу да то жели или не жели. Господ је дао човеку слободну вољу и то је велики и страшни дар, човекова узвишеност али уједно и одговорност, одговорност које већина људи није свесна.
Често се питамо зашто људске душе одговарају Богу на различите начине. То се догађа зато што се у срцима људи налазе различити садржаји. Духовна гордост је највећа препрека за то да човек чује Христов глас и крене за Њим. Она је гора од свих човекових страсти. Кад код човека постоји духовна гордост, онда то значи да он сву наду полаже на себе самога, на своје унутарње силе. Духовна гордост је у ствари одбацивање Божије помоћи. Такав човек као да говори: „Ја немам потребу ни за ким и ја сам извор својих сопствених сила и свог спасења.“ Зато духовна гордост и присиљава човека да себе види као центар свог постојања. Таквоме Бог није потребан. Чак и ако горд човек исповеда неку религију, она је за њега ипак само спољашња форма, јер он у ствари има другу религију, а то је егоизам – он је себи самом постао бог.
Показало се да су многи неверујући, споља гледано, веома честити и поштени људи који уз то, чини се, нису лишени врлина. И поново се питамо зашто је то тако? Кад би живот тих људи био испуњен најгрубљим страстима, онда би им религија сметала при задовољавању страсних жеља. Но често срећемо људе који су наизглед морални и истовремено равнодушни према религији. Како то објаснити? Ради се о томе да они дубоко у души немају оно најважније, а то је реално виђење себе самога, своје тварне ограничености и свог унутарњег пада. Они своју (духовну) оболелост просто не осећају и не виде и зато немају потребе за неком другом, узвишеном силом, силом која је способна да их преобрази и спаси. Зато је таквим људима Бог неко потпуно туђ и далек.
Дакле, духовна гордост је прва препрека због које човек не може да чује глас Божији. Она попут каквог зида стоји између душе и Бога. Али патње и разни животни ломови често руше тај зид. Тако се у периодима трагедија и катастрофа код многих људи буди религиозно осећање. Тада падају и разбијају се идоли које су створили и којима су хтели да замене Бога. Но то се ипак не догађа увек и са свима. Патње и животни ломови неке људе чине још злобнијима и окрутнијима.
Друга препрека која стоји између душе и Бога јесте преданост световном животу и апсолутизовање тог живота, то јест потпуно предавање световној култури и заокупљеност њеним најсложенијим проблемима. Човек је или стално у некој журби, попут мрава, или се пак у потпуности задовољава оним видовима душевног уживања које му омогућавају уметност и наука, па стога као да нема времена да баци поглед ка Небу. Другим речима, човек је до те мере окренут ка душевним вредностима овог света да и не слути да постоје и духовне вредности. То одушевљење световном уметношћу и потпуна укљученост у световну проблематику одваја и на неки начин одсеца човека од вечности. Он од те земаљске буке више и не чује тихи глас свог духа.
Код људи чије срце није слободно и који су постали заробљеници овога света постепено слаби, на неки начин атрофира способност да примају таласе који долазе из вечности. У Библији постоје речи: Отпочините, и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11). То значи да човек треба да зна да се искључи из свега што је световно, да се мислима уздигне изнад онога што је земно и да изван граница материјалног и душевног света тражи другачији начин постојања. Он је дужан да отпочине од овоземаљских призора и од страсти како би могао да осети дах Божији.
Трећа препрека која стоји између душе и Бога јесу страсти којих човек не жели да се ослободи. Вера од човека захтева да буде аскета и да се промени. Онај који је постао заробљеник својих страсти мора себе психолошки да убеди да не постоје ни вечни живот, ни одговорност за оно што је учинио, нити пак казна за учињено. Зато такав човек стално себе убеђује да не постоји вечност. Она му у ствари уопште не одговара, па себе убеђује у њено непостојање како би мирно могао да се преда својим страстима. Дакле, то је трећи разлог због којег човеково срце одбацује Бога.
Осим свесног одбацивања Бога постоји и оно до којег долази из незнања. То се обично догађа човеку код кога су створени одређени атеистички комплекси. Он у ствари нема посла с религијом, већ с карикираним представама о њој, што значи да он не одбацује Бога, већ карикатуру коју му још од детињства приказују као модел религије. Такав вид неверовања најлакше се елиминише озбиљним упознавањем са Хришћанством као одређеним погледом на свет и с вером као метафизичким феноменом.
Но и поред свега тога поставља се питање шта је вера и зашто човек верује. Човек верује зато што је лик (икона) и обличје Божије. Између Прволика и лика постоји веза. Он верује кад се његова воља потчињава Божијој благодати, кад тражи Бога (па чак и кад је то подсвесно) и кад се у дубини човековог срца догоди тај дивни сусрет, а не верује кад се његово срце затвори пред благодаћу. Постоје биљке које се затворе при најмањем додиру. Тако се и срце неверујућег човека затвара чим осети додир благодати. За њега је благодат нешто страно и њему туђе и он је просто не жели.
Овде, на земљи, у дубинама људског срца се решава судбинско питање: „Са Богом или без Бога?“. Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, и зато је Хришћанство – искуство борбе са собом.
