Познати холивудски глумац Џонатан Џексон дао је интервју за грчку новинску агенцију „Пемптусија“ у коме је испричао о томе како је постао православни хришћанин:

Године 2007. снимао сам филм у Румунији и имао сам слободних недељу дана што смо искористили да одемо у Рим, пошто је моја жена Италијанка. Одгајан сам као протестант и нисам ништа знао о Православној Цркви, али сам много волео Бога и тражио сам га од своје дванаесте године читајући Свето Писмо и одржавајући неку врсту молитвеног правила. Док смо били у посети Риму били смо обузети осећањем присуства мученика и светих, што ходамо улицама којима су ходали Свети Петар и Павле. Кад смо ушли у Колосеум унутра је био велики крст и моја жена је упитала: „Шта ће крст ту?“ Приближили смо се и видели да је то споменик мученицима, и нешто нас је преплавило, могли смо то да осетимо у ваздуху. Тада сам схватио да морам да се упознам са историјом Хришћанства. Иако сам читао Свето Писмо много година, нисам знао ништа о историји Хришћанства, нисам ништа знао о ономе што се десило после „Дела апостолских“. Тако сам почео са изучавањем и прочитао сам свете оце: писма Св. Игњатија Антиохијског, Св. Јустина Мученика, Св. Климента Римског, Св. Кипријана Картагинског и других. И мој ум и срце су почели да се отварају, желео сам да сазнам више, јер у Америци имате 20-30.000 хришћанских деноминација што по мени није имало смисла. Тако да сам провео три и по године проучавајући историју Хришћанства још увек не упознавши се са Православном Црквом, јер у Америци је доступна само римокатоличка и протестантска литература. На крају, милошћу Божијом, док сам се молио, јавила ми се мисао – јер био сам очајан, нисам више могао да будем протестант, а нисам могао ни да постанем римокатолик, а хтео сам да будем део праве Цркве, оне о којој сам читао у писмима отаца и коју нисам могао да нађем – и дошла ми је на ум мисао да проучим Велики раскол (из 1054. године) да видим шта се десило. И чим се јавила та мисао све је постало јасно, моје молитве су почеле да бивају услишене. Знао сам да треба да постанем православан, али је прошло још неко време, јер морао сам прво да посетим православни храм.

Било је то интересантно искуство, јер у периоду док сам читао разне књиге о Православној Цркви сањао сам сан у коме сам био у једном православном храму, иако пре тога нисам посетио ниједан, и било је врло карактеристично – без клупа, са иконама свуда около, са људима који пале свеће и крсте се и крећу се по цркви. Било је прелепо, осетило се присуство молитве и пробудио сам се са жељом да то и искусим. Отишао сам у неколико локалних православних храмова у Лос Анђелесу, али они нису били као она црква у сну тако да сам наставио да тражим на интернету и наишао на страницу на којој је била фотографија коју сам видео у сну. То је била црква коју сам тражио. Позвао сам телефоном и диван свештеник о. Џон Стрикланд се јавио. Он је из државе Вашингтон као и ја, обраћеник је у Православље и – то је био почетак.

Интересантно је да када сам ушао у ту цркву – оставио сам породицу код куће јер сам желео да то доживим лично – знао сам да ме је Бог довео овде, али је ипак било неугодно, некако застрашујуће, и кад сам ушао у цркву био сам преплављен неким осећањем које ме је обузело и један врло упоран глас је почео да ми говори: одлази, бежи, не желиш да будеш овде, иди одмах, иди!!! – и био је врло снажан, руке су ми постале вруће, осетио сам немир, и помислио сам – шта је ово? Провео сам године читајући и тражећи и знао сам да ме је Бог довео овде. Било је чудно, помолио сам се и осетио сам други глас, другачије присуство које ми говори: не, остани до краја да видиш како ћеш се онда осећати. У реду, рекао сам, остаћу до краја и било је врло неугодно неких 45 минута. Нисам познавао никога и све ми је још увек било страно. И после проповеди, кад је почела херувимска песма – тада нисам знао која је то песма – прешао сам од осећања потпуне нелагодности и неспокојства до тренутка када се цело место одједном испунило светлошћу. Не знам како то да објасним, све се променило, некако се преобразило. Тада сам почео да плачем и осетио снажно Божије присуство. Никад нисам видео тако дивну скрушеност пред Богом, људи су се крстили тако лепо и говорили: „Господе помилуј!“ И почео сам да се молим Богу, нисам желео да будем било где другде, само ту у Телу Христовом – Цркви. Није ме било брига за светске ствари и дешавања, јурцање за каријером итд. само сам желео да будем ту…