И ево, зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега (Лк. 1, 31-32).
Добивши од Бога сву светлост премудрости ради истраживања тајни природе и сагледавши све што постоји на небу и на земљи, тј. прошлост, садашњост и будућност, цар Соломон је најзад одлучио да у свету, под сунцем, нема ничега новога – ничега новога под сунцем (Књ. Проп. 1, 10). Бог је, међутим, сада извршио дело каквога никада није било у прошлим вековима и каквога никада неће бити у будућности, а то је дело које се извршило у Благовештењу благодатној Марији, Дјеви и Мајци, али Мајци Божијој. Двоструко чудо, највеће дејство Божијег свемогућства, најузвишенија тајна наше православне вере – Дјева и Мајка! Шта то невероватније од овога природа може да види у творевини? Дјева је – Мајка Божија! Шта то чудесније може да изврши божанска благодат? Једно превазилази границе природе, и никада се није догодило ништа томе слично; друго се уздиже на висине божанске благодати, и ништа слично њему не може да буде. Једно је – велико чудо, а друго је – више од чуда; и једно и друго су несхватљиви, и једно и друго су потпуно божанствени. И ево, зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида, оца Његовога (Лк. 1, 31-32).
Када је настало испуњење времена, у којем је Бог Отац одредио да ниспошље на земљу свог Јединородног Сина и Логоса да би се Он оваплотио и постао човек, Гаврило, предстојатељ анђела, био је послат у галилејски град Назарет, код Дјеве Марије, заручене за Јосифа, да би је поздравио речима: Радуј се, Благодатна (Лк. 1, 28), и да би јој говорио о томе да је њу Бог и Отац изабрао да буде Мајка Његовог Сина и да роди Избавитеља света. Арханђео је донео вест: И ево, зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш му име Исус. (Лк. 1, 31). У почетку, Дјева се збунила и пожелела је да дозна начин на који ће се извршити овај чудесни догађај: Како ће то бити, кад ја не знам за мужа (Лк. 1, 34)? Међутим, када јој је било саопштено да ће се то догодити на потпуно натприродан начин, односно, силом свемогуће благодати Светога Духа, Она се приклонила срцем и прихватила заповест са дубоким смирењем: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Тог тренутка, Свети Дух је сишао на њу и богодолично припремио обитавалиште у којем ће боравити Бог. Божански Логос оваплотио се у њеној чистој утроби и њу је осенила сила Свевишњега, „укрепивши је“, како поучава Атанасије Велики (у слову на Благовести) „да би, запечаћена од тог времена, могла да, колико год је то могуће, созерцава невидљивог Бога којег носи у утроби и да уобличава зачетог Младенца“. Управо је то велико чудо које се јавило под сунцем: Дјева и Мајка, али Мајка Божија, и то је, у ствари предмет нашег данашњег празновања.
Све околности су потпуно одговарале овим божанским Благовестима; као прво, одговарала им је личност Благовесника, арханђела Гаврила, будући да ова тајна није ништа друго до натприродно сједињење две природе, божанске и човечије, у једну ипостас божанског Логоса – савршеног Бога и савршеног Човека, а име Гаврило преводи се, пак, као сила Божија. Одговарало је и место – град Назарет, пошто је последица ове тајне било освештавање људског рода његовом причасношћу божанској природи, при чему реч Назарет значи: „освештавање“. Одговарало је и време – месец март (по јулијанском календару напом. уред.), јер се у то време извршило стварање света, а такође – и васпостављање света. Тада је незасејана земља први пут створила биљке, а сада је први пут зачела Дјева која није знала за мужа.
Сви догађаји данашње тајне су чудесни, али је изнад свега чудесног – сама Дјева која је примила благовест, Дјева и Мајка, и то посебно одговара тајни, јер управо таква треба да буде Мајка таквога Сина. Божански Логос је постао оно што није био а остао оно што је био, поставши човек и оставши Бог; Марија је постала оно што није била и остала је каква је била, поставши Мајка и оставши Дјева као и раније. Божански Логос је постао Син родивши се без оца, а Марија је постала Мајка без мужа, јер је без мужа родила Сина.
Колико су међусобно различити Бог и човек! Бог, међутим, поставши човек и примајући тело, није напустио природу Божанства. И колико су различите Дјева и Мајка! Дјева, међутим, поставши Мајка, у материнском ношењу чеда у утроби, није изгубила славу девствености. Како је чудна заједница ове две природе – божанске и човечије, које су се несливено сјединиле у једну ипостас! Божанска природа је усвојила особености човечије и Бог је постао савршени човек; човечија природа је, пак, постала причасна божанским својствима, и човек је постао савршени Бог. Исто тако, неуобичајене су и сједињење девствене чистоте и материнске бременитости, које су се на чудан начин спојиле у једној Жени! Девственост је Мајци дала чистоту коју је морала да има Мајка Божија, сва чиста и сва непорочна, прекрасна као Сунце и преукрашена као Месец, како о њој говори Дух Свети (в. Песма 6, 9). Бременитост је девствености дала благослов који је морала да има Дјева, а сагласно начину на који ју је поздравио арханђео: Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Ту се родило ово чудесно сједињење – Богочовек; овде се догађа још једно сједињење, које није ништа мање чудесно – Дјева Мајка. „Чудно је и чудесно, и у великој мери одступа од уобичајене природе – једна иста Дјева је и Мајка, пребивајући у освештавању девствености и, истовремено, наслеђујући благослов рађања детета“, оглашава небогласни Василије. Такав Син, понављам, мора да има такву Мајку; Син, који се родио као човек не престајући да буде Бог – има Мајку која је родила Сина а није престала да буде Дјева.
Ова тајна другачије није могла ни да се изврши; један је исти Богочовек, онај Син који се вечно рађа од свагдапостојећег Оца и који се у времену рађа од Жене. Један исти Син на небу зна Оца а на земљи Мајку, али на небу, где Он има Оца, нема места за мајку, као што ни на земљи, где Он има Мајку, нема места за оца. Мајци нема места на небу – и Син се рађа бестрасно; нема места оцу на земљи – и Син се рађа бесемено; на тај начин, однос међу Лицима остаје савршен. Један је Син, и један Син има једног Оца и једну Мајку, и Она је по природи Дјева која није познала мужа.
Сада, хришћанине, ја говорим теби, као што је некад Господ говорио цару Ахазу: Ишти знак од Господа Бога свога, ишти одоздо из дубине, или одозго са висине (Ис. 7, 11). Погледај доле, на земљу, погледај горе, на небо, истражи садашњи и прошле векове, и нећеш наћи други, такав знак као овај, који је много векова раније од Бога откривен посредством речи пророка Исаије: Ето, Девојка ће затруднети, и родиће Сина (Иса. 7, 14) и који је, као сенка, био описан у многим прасликама: у неопалимој купини, у процветалом штапу, у камену који није сечен руком, у закључаним дверима окренутим на исток, кроз која је једино Господ изашао и прошао. Како онда Соломон каже да, наводно, нема ничега новог под сунцем? Ево новога чуда, и сличнога њему никада није било. Дјева и Мајка, али Мајка Божија. Ово ново чудо је такво, да неко друго, слично њему, не може да се догоди.
Мајка Божија! Исповедам истину да не могу нити да замислим, нити да објасним узвишеност тог достојанства. Обраћам се Светим Оцима, да бих бар на неки начин разумео, али откривам да су Свети Оци такође у недоумици и да ћутањем заобилазе ово питање. И сами би анђели, када би хтели да нам то објасне, остали без гласа; чак нам је и Дјева, чији је ум ради созерцања био просветљен неупоредиво више него ум свих анђела, Дјева, испуњена Светим Духом, која је у својој утроби носила божанског Логоса, ово објаснила божанственим речима: Учини ми величину Силни (Лк. 1, 49) и ничим више.
Када би Она била Мајка Месије (онако, како су у Њега веровали Јевреји), тј. само Мајка човека, али не и Бога, и да је родила очекивање векова, Сина благослова, човека, а не Бога, чак би и тада, као мајка тако славног цара, услед такве части и среће, превазишла све мајке на свету, и само због тога би блаженом морали да је називају сви нараштаји. Међутим, то што је Она Мајка Бога, што је родила Спаситеља целога света, што је у времену родила управо Оног Јединородног Сина кога Бог и Отац рађа ван времена – то је част која је чини богоподобном. Видевши ту част када је на почетку векова анђелима била откривена велика тајна домостроја о оваплоћењу, Деница је истог тренутка био погођен завишћу, испунио се сујетом, отпао од Бога и, као муња, пао са неба. Такво је мишљење Светог Максима Исповедника, а засновано је на познатој изреци Апостола Павла: И опет, када уводи Првороднога у васељену, говори: нека му се поклоне сви анђели Божији (Јевр. 1, 6).[1]
Мајка Божија! Што дубље размишљам, све више се уверавам да је то несхватљиво, да је то – безгранична величина која је узноси до најузвишенијег престола Тросунчаног Божанства и приближава је Богу и Оцу. Узнесите се созерцањем на висину, о хришћани, и замислите с једне стране превечног Оца, са друге – благодатну Марију, а у средини – Јединородног Сина, оваплоћеног Богочовека. Он има две природе: божанску и човечију; божанска је – рађање (од) Оца, а човечија – Маријино рађање; Син Божији, као Бог, Син Маријин, као богочовечанско Чедо. Овај Син, међутим, има само једну ипостас, која несливено садржи две природе. Ипостас је нераздељива, и зато овде немамо два Сина, једног – Сина Бога и Оца, а другога – Сина Дјеве Марије. То је – једно Лице, у којем се, будући да нису сливене, разликују особености две природе, али се у тој различитости очувала нераздељивост, а у двојности – јединство. Исус Христос је само један: Бог и човек. Отац је Отац Христа и Отац Бога и човека; Марија је – Мајка Христа и Мајка човека и Бога; однос, какав према Јединородном Сину има Бог Отац, такав однос према том истом Сину има и Дјева Марија, која услед тога у рађању Богочовека Сина има славу, сличну слави Бога Оца (колико је то човеку могуће). То Гаврило хоће да изрази речима: И ево, зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега (Лк. 1, 31-32). Он ће спасти народ Свој (Мт. 1, 21).
Може ли ум да замисли узвишенију величину?! Пренесите сада ваш поглед са такве висине у доњи свет, на сва остала разумна створења, која су толико далеко од ње колико је небо удаљено од земље, и погледајте, како мала и недовољна изгледа сва благодат, сва слава и пророка, и апостола и мученика, у поређењу са благодаћу и славом Богомајке! Што то говори Соломон, као да, наводно, нема ничега новог под сунцем? Ево, међутим, новога чуда – Дјева и Мајка; ево чуда, каквоме још никада није било сличног. Дјева – Мајка Божија – ново чудо, којем не може бити сличног чуда. Дјева и Мајка – чудо, које је за Дјеву највећа благодат. Мајка Божија – то је чудо, које је за Мајку најузвишенија част. То је – чудо над чудима, каквим не може да се похвали ниједна друга вера, осим хришћанске, у којој је ова тајна почетак и крај тајни.
Владичици и Богоневести, која је примила благодат да буде Дјева и Мајка, као и част да буде Мајка Божија, потпуно је својствено да буде и Мајка хришћана. Са десне стране божанске величине седи Царица неба и земље, како ју је видео пророк: Предста Царица с десне стране Теби, у одећи позлаћеној огрнута, украшена (Пс. 44, 10). Она је – Мајка Бога, који је природно, по рођењу, њен Син, и Мајка хришћана, који су такође њена чеда по усиновљењу. Посредујући пред Богом за хришћане, Она пред својим Сином посредује за оне који су такође њена чеда; Она, дакле, моли Бога са оном одважношћу каква је својствена Мајци у односу на Сина, и моли за хришћане с оном љубављу какву Мајка гаји према својим чедима. Одважност и љубав такве Мајке су безгранични: шта би Она могла да затражи а да не добије од таквога Сина? Шта можемо да тражимо, а да не добијемо од такве Мајке? Убоги, туђини, заробљени, болесни, унесрећени, грешни, не тугујте, ви имате Мајку – Мајку Божију!
Оно што је Александар Велики рекао Антипатеру, говорећи о својој мајци Олимпијади, односно да „једна мајчинска суза чисти од многих клевета“, са великим правом можемо да кажемо и ми о благодатној Марији, нашој Мајци и Мајци Божијој. Многобројни су наши грехови пред Богом, велики је гнев Божији који се подиже на нас; међутим, једна суза, једна реч, једно посредовање Богомајке очишћује наше грехове и удаљује гнев Божији.
Такву веру у тебе, такву наду имамо у тебе, Свесвета Дјево; ми те исповедамо као Дјеву и Мајку, проповедамо о теби, као о Мајци Бога, признајемо те за Мајку хришћана, као почетак и посредницу нашег спасења.
О, Мајко Божија и Мајко нас хришћана! Умилостиви твога Сина ради нас, твојих чеда, и удостој своја чеда благодати и Царства твога Сина. Амин.
[1] Свети Максим Исповедник „42. питање и одговор на посланицу Јеврејима“
