Како је необичан и многољудан празник данашњег лучезарног и радосног дана! И који нас то благи анђео подстиче на ово весеље душе и на песмопојање уста? На шта се односи ова огромна радост, исписана на вашим лицима? Посматрам, и у погледу свакога од вас видим израз велике радости, која је изазвана великом вешћу. Ослушкујем, и зидине овог божанственог и светог храма потресају се од усклика и аплауза; на звукове слатких песмопојања и у радосној светлости видим како се црква преображава у друго, надземаљско небо и у небеску војску. Чиме је изазвано ово радосно и светло славље? Ја разумем узрок ваше праведне радости, усрдни моји слушаоци. Она, наравно, нема други узрок, осим рођења Пресвете Кћери, ради чијег је јављања наш искварени људски род вапио небу својим молитвама током педесет векова и, ако ми дозволите да се тако изразим, непрестане сузе наше природе која је јецала показале су своје дејство, и Дјева се зачела у Аниној неплодној утроби. И ја се радујем заједно са вама. Данас је, најзад, заблистао онај жељени дан, тако давно од Бога предодређен, толико плодоносан за земљу и тако страшан за ад; дан, када слово слаби а када јача дух, када пролази клетва и настаје благодат. Овај дан, који показује Мајку Светлости, наговештава нам долазак Сунца које ће својим лучезарним јављањем развејати душегубну таму безбожништва и у нашим помраченим помислима запалити животворну лучу благочешћа и вере. Ја потпуно разумем што је због такве радости ваш поглед праведно испуњен радошћу, али омогућите и мени, неискусном, да вам објашњењем узрока који су подстакли радост у вашим благочестивим срцима, понудим још угоднију насладу.

Тек што је из бездана небића изашао у сферу постојања, човек је, или стидећи се своје потчињености, или не знајући своје порекло, одступио од свог Творца. Наш праотац Адам није се задовољио тиме што му је, као живом и одухотвореном образу Божијем, припадала царска власт над васцелим земаљским светом – он је пожелео да му припадне и познање постојећег, које припада једино Богу. Поставши плен ђаволске обмане и нарушилац прве и једине Божије заповести, он је, окусивши плод, окусио и смрт, а као плату за преступ у рају сладости (може ли се то и поверовати) добио је пакао казне. Праочев пад повукао је и нас у то наслеђе и са нечувеном суровошћу у много већој мери предао смрти, него што нам је подарио живот. Погубно и суза достојно разрушење људске среће! Овај човек, који је по мало чему био мањи од анђела, пао је у такво безумље да се изједначи са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48, 21). Истог тренутка су се све расцветале красоте раја претвориле у земаљско трње и чичак, блаженство се претворило у недаће, а благодат у проклетство. Прва дела, која су људи извршили после тако жалосног догађаја који је изопачио свет, били су завист и убиство. Изгубљена је благодат, а истовремено и невиност, и земља се у тој мери оскрнавила гресима да јој је био потребан општесветски водени потоп, али не знам да ли ради очишћења или ради тога да би се сакрила од очију Творца. Никада се ђаво није тако спокојно наслађивао својим царством и његова владавина у људским срцима никада није била толико јака; чинило се да је он на земљи утврдио своју власт које није могао да се домогне на небу. Безбожништво је свуда махнитало: оно свето стално је скрнављено, храмови су се испунили ништавним идолима, ад је био настањен људским душама, у свету је царовало поштовање ђавола, тако да се могло рећи да је ад постао место где бораве људи, а да се земља претворила у царство демона. Мислим да су се чак и звезде и остале небеске планете, које су тада поштовали као „богове“, ако можемо тако да кажемо, стиделе овог незаслуженог поштовања и кудиле безумље оних што су творевини указивали оно поклоњење, какво доликује једино Творцу. Врлине су протеране из света, свуда је царовало зло; са тргова је протерана истина – тамо је тријумфовала лаж; у судовима није било праведности – тамо је судила неправда; из пријатељства се удаљило јединомислије – тамо је завладала свађа и расправа. Где је простодушност, где благочешће, где смерност, где страх пред законом Божијим? Самовоља сваког човека постала је закон, а утроба – бог; свет је изгубио своју пређашњу лепоту и после суза достојне промене постао је тужан призор, призор чији је режисер био ђаво, посматрач – Бог, а предмет срама – људски род. У овакву мрачну ноћ греха били су погружени људи, толико удаљени од светла, и толико лишени божанствене благодати да су, понављам, у тој ноћи видели све звезде које су поштовали као лажне богове; тама је била дубока као и безумље, а мрак исти онакав, као и незнање.

Међутим, нека је прослављено бесконачно промишљање и крајње снисхођење Божије које је најзад устројило да заблиста светлоносна и најлучезарнија зора, свечиста Дјева и Богоотроковица Марија која, изашавши из освештане утробе прамајке Божије Ане, будући украшена свим небеским врлинама, просветљује, освежава и радује васељену. И заиста, Дјева је заблистала као зора, и пред њеном светлом појавом разбежало се богопротивно демонско многобоштво, ишчезле су сенке древног закона, развејала се гомила неверних који, не подносећи блиставу светлост истине која се далеко распростире, скривају своја безбожна лица; уста светих учитеља почињу да певају непрестана славословља; људски род, погружен у греховни сан, буди се за хришћански живот и православну веру. Зора, пред којом се развејава тама незнања, представља светлост благодати, лаж бива уништена и наступа истина, открива се почетак нашег спасења, долази крај наших страдања. Зора је својим блиставим зрацима допрла и тамо, доле, у место подземне таме ада и подстакла душе ожалошћених праотаца на изненадно весеље, тако да сви, озарени силним блистањем, гласом радости и усхићења певају тријумфалну Соломонову песму: Ко је Она што се види као зора (Песма 6, 9)? Посебно данас, у знак успомене на тај радосни дан, све душе блажених а заједно са њима и сви небески чинови, са доличном радошћу умножавају ове чудесне усклике: Ко је Она што се види као зора? Као одговор на њих, овде, на земљи, Света Црква у хиљадама песама изражава своју радост и весеље, тако да истовремено и небо и земља, и олтари и хорови, једногласно ускликују: Ко је Она што се види као зора? И ако нам се, са појавом зоре, чини да се читав свет препорађа са новим блистањем, ко онда у рођењу Дјеве неће видети препород читаве васељене? Погледајте тамо и овамо, погледајте по свим деловима света. Где ћете видети лажно поштовање идола, где нечисто жртвоприношење безбожника? Где општесветско господарење ђавола? Старо прође, радује се с нама Свети Григорије, и гле, све ново постаде (2. Кор. 5, 17). Прошла је ноћ и наступио је дан, ишчезла је лаж и појавила се истина, скинуто је проклетство и спустила се благодат. Света и светлоносна Зоро, блистава Претходнице Сунца славе, прохладни Дашку пред божанственом Светлошћу, благодатна Благовеснице најсрећнијег дана, рођена у свету ради препорођења света, ти за исток свог рођења имаш исток васељене, уместо светлог хоризонта – чисте пелене, уместо раних зрака – мудрост што нам се ближи, уместо нежних цветова – божанствену силу, уместо пријатног поветарца пред свитање – небеско озарење, уместо слаткогласних птица – анђелске хорове. Ко је Она што се види као зора?

Шта бисмо више могли да очекујемо од безграничног промишљања Божијег? Који је то већи дар могло да нам пошаље највеће милосрђе? Шта смо ми, који смо седели у тами, могли да прижељкујемо, ако не светлост? Шта смо, залутали, могли да очекујемо, ако не руковођење? Шта смо, грешни, могли да чекамо, ако не спасење? Приђите ближе, молим вас, и мислима присаједините се са овом новорођеном Дјевом чуда божанске величине, знамења нашег блаженства. Погледајте како је облагодаћена ова Дјева, и заклећете се да је Она од Бога саздано изображење небеске красоте и најизабранија творевина сведржитељске деснице Божије! О, како је величанствена њена глава! О њој Дух Свети каже: Глава је твоја на теби као (гора) Кармил (Песма 7, 5). Гора Кармил, која је ближа небу, него земљи, указује да Марија стоји изнад сваке људске таштине. Погледајте на њен светлоносни лик. Зар се не види да је небо у те очи унело сву чистоту и красоту звезда? Очи су ти као језера у Есевону (Песма 7, 4). Замислите њене гримизне усне, из којих истиче небески мед и млеко: Усне су ти као конац скерлета, (Песма 4, 3), с усана твојих капље мед, невесто, под језиком ти је мед и млеко (Песма 4, 11). Из тих уста, са којих извире мед, изаћи ће оно слатко „нека ми буде“ и оно ће божанског Логоса са неба привући на земљу. Утроба ти је као стог пшенице, ограђен криновима (Песма 7, 2). Страшна тајна! Утроба ти је као стог пшенице – ето плодоносног семена! Ограђен криновима – ето сталноцветајуће и непропадљиве девствености! Непојмљиво је чудо да плод буде сједињен са цветом, да рађање буде сједињено са девственошћу! Шта се више може замислити! На овом девственом и богоствореном телу нема ниједног дела који не би одисао чистотом, освећењем и красотом. Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма 4, 7). У ово нежно Детенце божански промисао је, као што се види, чудесно усадио све дарове и у њему је пројавио одухотворено сједињење свих врлина. Све праведнике красио је неки дар, али ову Дјеву је, као Царицу, овенчало све мноштво божанствених дарова Духа, тако да Га Она, без преувеличавања, носи у Себи.

Свакоме од изабраних благодат је дата делимично, док је Марији дата сва пуноћа благодати, каже блажени Јероним. И зато је, сагласно божанској одлуци, њој дато и тајанствено благодатно име Марија. Свако слово овог имена (ако га читамо према јеврејском изворнику, Мариа) указује на познатих пет жена Старог Завета – на Миријам, Мојсејеву и Аронову сестру; на Авигеју – Навалову жену, на Рахиљу – Јаковљеву жену, на Јудиту (Иудиту, према јеврејском изговору) – свету удовицу, и на Ану – Елканову жену. Ово име својим тајанственим својствима указује на то да је све дарове и врлине, које су, појединачно узете, имале ове жене, Богоотроковица Марија примила у њиховој свеукупности. У Миријам, Мојсејевој сестри, блистала су два достојанства: пророштво и девственост; и ова, благодатна Марија, остаје Приснодјева и сматра се пророчицом, као што можете да чујете у пророчкој песми, изговореној као одговор на Јелисаветино целивање: Гле, од сада ће ме звати Блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Авигеја је била прослављена због свог смирења, али ју је ова Кћер превазишла својим смирењем: Погледа на смерност Слушкиње своје (Лк. 1, 48). Рахиља је била позната по својој лепоти, док је ову Дјеву и сам украс небески, арханђео, морао да поздрави као најблагодатнију и најлепшу, речима: Радуј се, Благодатна (Лк. 1, 28). Јудита се прославила тиме што је била у стању да порази Холоферна, док је ова Дјева, духовно умртвљујући Холоферна, ђавола, од раног детињства огласила: Учини ми величину Силни (Лк. 1, 49). Ана је тријумфовала стога, што је раније била неплодна, а затим је родила великог пророка Самуила; Марија, пак, посебно тријумфује, јер није требало да буде неплодна, него Дјева и истовремено Мајка највећег Емануила, Сина и Логоса. Међутим, зашто уопште поредим ове праведне жене са Дјевом, неупоредивом по благодати? Марија по својој светости превазилази чак и невештаствене и бестелесне анђелске зборове (опростите ми што овако говорим, огњевидни чинови небеског украса!). Она, Невеста, Кћер и Мајка Божија, налази се изнад анђелске природе исто као што је и изнад служитеља Божијих. „Радуј се, Благодатна“, поздравља је Епифаније Кипарски, „Светија од херувима, серафима и сваког чина анђелског!“

Марија је закључани врт, у који злоначалник, сатанска змија, не може да продре. Ти си врт затворени, сестро моја, невесто (Песма 4, 2). Она је лаки облак, који никада није искусио бреме греха: Видех Господа где седи на облаку лаком (Иса. 6, 1; 19, 1). Она је – крин међу трњем: Што је крин међу трњем, то је драга моја међу девојкама (Песма 2, 2). Услед тога, красота њене чистоте која златом блиста није претрпела никакву штету, иако је поникла међу трњем свеопште несреће: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма 4, 7). Таква је требало да буде Она која ће постати обитавалиште Божанства и као сунце чисти престо Цара славе.

Срећан је, дакле, и преблажен људски род, из чијег је корена потекао тако свети и благодатни плод. Од нас се, посредством обмане, родио отров греха који је изазвао пропадљивост – од нас је, посредством благодати, требало да се роди и његова животворна супротност. Од нас су свој почетак добили проклетство и смрт – и зато је требало да и нас најпре дотакне благодат и живот. Сагледајте чудесна дела свемогућег Божијег промисла, погледајте како он мудро проналази лек и у ономе, из чега се родила болест. Каква је радост што данас видимо рођење Дјеве – промену нашег несрећног положаја! Што видимо како се отварају врата која је закључала наша непослушност! Што нам се дарује благодат за достизање оног блаженства којега нас је лишило ђавоље лукавство! Каква је слава за нас да се узвисимо у тој мери, да се приближимо самој надсуштаственој Тројици, дајући Оцу Кћер, Сину Мајку, а Духу Светоме – Невесту! Уистину, усудићу се да кажем да смо приморали Бога да буде милостив, јер у лику Маријином сада имамо прекрасну ограду која ће стреле претећег гнева одвратити далеко од нас. На нама је да обележимо овај светли дан, који је на нас спустио само небеске милости, али не да га обележимо на белом камењу, као што је био обичај у старини, него на својим срцима. Поздрављајући рађање царске деце, стари су говорили: „Радуј се, младо чедо!“ Сакупимо се и ми данас, кад се рађа ово царско Дете, Владичица и Богоотроковица Марија и, сабравши све наше радосне гласове, поздравимо је речима: „Радуј се, нови цвете човечијег спасења, јутро благодати, сутону греха; радуј се, прво блистање духовног Сунца, проворођена лучо срећнога дана, прва творевино Божанства. Радуј се, пречисто огледало светости, скривени лику савршенства, потпуни идеалу девствености, радостотворна пројаво божанственог свемогућства! Радуј се, жељена надо патријараха, испуњење пророштава, ишчекивање свих људи. Радуј се, јер си као роса поникла у снегу зимског узраста твојих родитеља, рођена од неплодне утробе, ти која си светлост блаженства угледала пре него светлост сунца. Ти си душом постала житељка неба и пре него што си телом постала житељка земље, а Кћер превечног Оца пре него кћер Јоакима и Ане; пре него што си ступила на земљу, ти си погазила главу оне змије што је бљувала отров. Радуј се, јер си чудесно зачета после дугогодишње мајчине неплодности, јер си заблистала као бисер у шкољци. Ти се рађаш као јутро обојено бојама небеских врлина и растеш као сунце овенчана лучама божанске благодати, живиш међу рођенима од жена као феникс, јединствено чудо природе.“

Ми са сузама започињемо свој живот, и ни о чему другом осим о несрећама не говоримо током живота, а ту нашу повест не завршавамо ничим другим осим горком и суровом смрћу. Једино ти, богомудра Кћери, уз дејствовање божанског промисла, не само да са радошћу започињеш свој живот, него нам пружаш и почетак свеопште радости: Рођење твоје, Богородице Дјево, радост обзнани читавој васељени, из тебе заблиста Сунце правде, Христос, Бог наш, и разрешивши клетву, даде нам благослов, а умртвивши смрт, подари нам живот вечни. На путу твог живота ти ћеш обзнањивати само о величини на коју те уздигао Бог: Учини ми величину Силни. Твоје окончање биће слатки сан, из којега ћеш се пробудити на небу као лучезарна и светлоносна Царица анђела: Жена обучена у сунце… и на глави њеној венац од дванаест звезда (Отк. 12, 1).

О, Свесвета Дјево, када бисмо ми, грешници, видели горе твоје светлоносно узнесење као што овде свим срцем, душом и мишљу прослављамо твоје свето рођење!