Чувени подвижник, проигуман светогорског манастира Филотеја, родио се 24. јуна 1928. године у граду Волосу у Грчкој. Са 19 година је оставио свет и преселио се на Свету Гору, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, тиховатеља и пустињака.
Величина личности и дела старца Јефрема достојна је његовог духовног оца. Он је обновио манастир Филотеј на Светој Гори, а потом је за кратко време на америчком континенту основао 19 манастира (још 2 су у изградњи) који су постали духовна оаза за Американце жедне Божије благодати. За то време многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се граде нови манастири.
Отац Јефрем је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив своје духовне деце. Неколико година након тога одласци у САД и Канаду су постали редовни. Старац је говорио са људима, поучавао, тешио, проповедао… Постепено је постала све очигледнија потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихово трагање за аутентичним духовним животом.
У темељ своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио оснивање мушких и женских манастира који су постали духовни центри у које долазе на хиљаде људи који нису равнодушни и који доживљавају манастире као „парче Неба на земљи“.
По речима познатог грчког историчара и богослова, оца Георгија Металиноса, „православни манастири су најделотворнији мисионарски центри. Живот у манастирима, посматрање како живе монаси и учешће у богослужењима много ефикасније делују на оне који се припремају за крштење од сувих схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и дотакну га изнутра“.
Манастири старца Јефрема појавили су се у многим деловима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Сви манастири су уређени као општежића. Они се руководе светогорским уставом и у темељ свог живота положили су завете Јосифа Исихасте. Многи монаси из америчких и канадских манастира су више пута посећивали Свету Гору, па чак и живели неко време у светогорским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору.
Монаси у манастирима које је основао Јефрем Филотејски су људи из различитих друштвених слојева и националности: поред грчке емиграције у Америци, ту су представници различитих народа и вера (римокатолици, протестанти, муслимани, јудеји, индуси, будисти, мормони…) који су прешли у Православље.
Америчка Православна Црква се у време пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се у национални клуб за емигранте који жале за отаџбином. Старац Јефрем је спасио америчко Православље од растварања и асимилације по протестантском обрасцу. Његова делатност је помогла Цркви да изађе из своје националне затворености и постане приступачна за долазак нових људи. Однос према старцу Јефрему међу православнима је у почетку био са опрезом. Хришћанство Јефрема Филотејског се, на први поглед, чинило исувише строго и аскетско. Међутим, када су се људи ближе упознали са Старцем и његовим ученицима – лед неразумевања се отопио: Грци емигранти су свом душом заволели манастирске обитељи оца Јефрема.
Данас хиљаде људи долазе недељом и на празнике из свих делова САД и Канаде у манастире које је основао Старац. Они радо стоје на вишечасовним манастирским богослужењима и мењају свој однос према вери под утицајем онога што су видели и доживели. Огромнан утицај су манастири Јефрема Филотејског имали на православне свештенике који служе у САД и Канади. Промена погледа међу свештенством помогла је повратку заборављеном православном предању у многим америчким парохијама. Данас многи православни свештеници, у потрази за духовном подршком, посећују манастире које је отац Јефрем основао.
Центар мисионарског служења оца Јефрема био је манастир Светог Антонија који се налази недалеко од града Феникса у Аризони. Огроман број локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема били су мормони од којих су неки сада примили Православље.
Манастир Светог Антонија је основан 1995. године у безводној и сушној пустињи. Првобитно је Старац планирао да изгради манастир на другом месту, али се по Промислу Божијем, изгубио и нашао у пустињи између градова Феникс и Тусон. Сведоци говоре да су у том тренутку јасно чули звоњаву звона, невероватно сличну на звоњаву у Старчевом манастиру – Филотеју. „Овде ћемо подићи манастир“, рекао је старац Јефрем.
Епископ Сан Франциска Антоније дуго није веровао у истинитост овог догађаја, док једном приликом неколико година касније и сам није чуо сличну звоњаву. Он је прилазио манастиру Светог Антонија у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како се испоставило неколико минута касније, звоњава је била натприродног порекла, јер сами монаси нису звонили у звона.
Око манастира је, по благослову Старца, купљено 1200 стрема земље (мера у Грчкој у размери од 1000 квадратних метара) на којој је било засађено 3000 маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрута и другог воћа, винограда и палми. Како се стабла не би осушила, била је неопходна вода која је чудесно пронађена након подземних истраживања. Старцу Јефрему се јавио Преподобни Антоније Велики и указао на место где треба тражити воду. На дубини од 980 метара пронађена је количина воде довољна да се то место претвори из пустиње у цветну оазу. Сада у манастирском врту има више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијуса. Манастирско братство је свуда поставило фонтане, светиљке и поплочане стазе.
Данас, гледајући на предивни рајски врт и величанствене храмове које су подигли монаси манастира Светог Антонија, тешко је поверовати да, када је први пут ту дошло шест светогорских монаха, није било ни воде, ни путева, ни струје. На почетку су место за живот старца Јефрема и његових ученика биле четири приколице. Монаси су морали да живе и раде у околини која је била препуна отровних змија и опасних грабљиваца. Локални становници су Старца Јефрема, који је пожелео да изгради манастир у пустињи, сматрали полуделим. Чак су и православни сумњали у успех његовог подухвата.
Али прошло је време и на месту малих приколица појавили су се храмови и капитална здања, а број монаха се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни храм манастира посвећен је Светом Антонију Великом и Светом Нектарију Егинском. Још шест храмова посвећено је Преподобном Серафиму Саровском, Пророку Илији, Великомученику Георгију, Великомученику Димитрију, Великомученику Пантелејмону, Светом Николају и Јовану Крститељу.
При манастиру постоји гостопримница, у чијим пространим и светлим собама може истовремено да се смести до 500 поклоника. У складу са традицијом светогорских манастира ноћење и храна су бесплатни за госте. По броју посетилаца манастир Светог Антонија налази се на другом месту у држави Аризони, одмах иза Великог кањона који је једна од главних знаменитости у САД.
Манастир Светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси пружају уточиште бескућницима и помажу свима који им се обрате за помоћ. У граду Тусон, смештеном нешто јужније од манастира, по благослову старца Јефрема, основан је центар за помоћ сиромашним женама.
Игуман манастира Светог Антонија је светогорски јеромонах Пајсије – један од првих пет монаха у манастиру који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом. Сам старац Јефрем се није бавио питањима управљања манастиром, већ је био духовник свих манастира које је основао. Такође је духовно руководио хиљаде мирјана широм света.
Значај мисије старца Јефрема је тешко оценити. По речима оца Антонија Мосхонаса, који је дуго година био старешина у градићу Тусон: „Ми, амерички архијереји и јереји током седамдесет година покушавали смо да привучемо народ у Цркву организујући фестивале. То јест, приређивали смо весеља, гостили људе пићем, јелима и забавама. Заборавили смо на молитву, исповест, постове, бројанице – све оно што чини предање наше Цркве. Чак смо и спречавали оснивање манастира, јер смо сматрали да нема потребе за њима, да не могу ништа да дају нашој Цркви. И ето, дошао је овај малени човек (о. Јефрем је ниског раста), без световног образовања и богословских диплома, без новаторских и „смелих“ идеја (којих смо ми имали у изобиљу) и подсетио нас је на оно најважније – наше православно предање.
Он није позивао на плесове и забаве, већ на пост и учешће у вишечасовним бдењима. И људи су се одазвали његовом позиву, пришли су Старцу и подржали га. Америка која стреми да изађе из ћорсокака културе потрошње и ропства материјалним вредностима кроз различите друштвене покрете (нпр. хипи покрет) и источне религије, открила је за себе истинско, неискварено хришћанство – Православље“.
Јефрем Филотејски је пример великог подвижника, који је својим животом доказао истинитост речи Преподобног Серафима Саровског: „Спаси себе и око тебе ће се спасити хиљаде“.
Атанасије Зоитакис
