1. Спомен праведних с похвалама (Прич. 10, 7) бива, рече премудри Соломон. Јер је часна пред Господом смрт преподобних Његових (Пс. 115, 15), прорекао је богоотац Давид. Ако, дакле, спомен свих праведних бива са похвалама, ко неће одати похвалу Извору праведности и Ризници преподобности, – не да (њу) прослави, него да се сам прослави славом вечнујућом? Јер нема потребе за славом од нас Обиталиште славе Господње, Град Божији, о коме се славно говори, као што рече божански Давид: Славно казују за тебе, Граде Божији (Пс. 86, 3). Јер кога ћемо сматрати Градом Невидљивога и Неограниченога Бога, који својом шаком све обухвата, него Ону која је једина, заиста натприродно и надсуштаствено, неограничено сместила Надсуштаственога Бога Логоса и Бога, о којој је (кроз Пророке) Сам Господ славне ствари говорио? Јер шта је славније од тога да Она прими Савет Божији древни и истинити?
2. Људски језик, ни анђелски надсветски ум, не може достојно похвалити Ону којом нам је дато да славу Господњу јасно гледамо и одражавамо. Шта, дакле? Хоћемо ли ућутати, стешњени страхом, пошто не можемо достојно похвалити? Нипошто. Па хоћемо ли, што вели пословица, коракнути прекомерно, и своје границе пренебрегнути, и дрско се дотаћи недодирљивих ствари, одбацивши узду страха? Не, никако. Него ћемо пре страх разблажити љубављу, и од обoјега исплести један сложени венац и са свештеном побожношћу, трепетном руком и љубећом душом, са захвалношћу као дуг предати овај прескромни плод ума нашег Царици Матери, Добротворки целокупне природе.
А има и прича: како су неки сељаци орали земљу с теглећим воловима, па видели цара мимоходећа, чашћу украшеног царском порфиром, сијајућег сјајем круне и окруженог безбројним мноштвом оружаних пратилаца. Онда, немајући ништа што би господару даривали, одједном један захвати рукама воде, јер близу тецијаше поток изобилно, и принесе цару на дар. А цар му рече: Шта је то, дете? А овај му смело одговори: Оно што имадох, то и донесох, ценећи да је то боље, него да оскудица спречи срдачност. Ти пак немаш потребе за (нечим) нашим, не хотећи од нас ништа осим наклоности; док је нама и дуг и уједно похвала што то чинимо, јер слава обично зна да следује благоразумнима. Тада се цар задиви и похвали мудрога, и са наклоношћу прихвати ту усрдност, и многим га даровима марљиво награди.
Ако, дакле, онај надмени владар више цењаше наклоност него изобиље (дарова), како ова заиста Добра Владарка, Мати Јединог Доброга Бога, чија је снисходљивост бескрајна, који је више ценио две лепте од скупоцених дарова, – зар неће Она већма примити наше усрђе, не судећи нашу (не)моћ? Да, заиста ће нас примити као дуг приносеће, и узвратиће неупоредивим (даровима).
Пошто је, дакле, свакако неопходно говорити, да бисмо одужили дуг, хајде да јој упутимо реч, говорећи овако:
3. Како ћемо те назвати, Владичице? Којим ћемо те речима ословити? Којим ћемо похвалама свештену и прослављену главу твоју увенчати – Добротворку, Богатодародавку, Украс рода људскога, Похвалу све творевине, због које се она заиста назва блаженом. Јер Онога Кога раније није могла сместити, тобом је сместила; Кога не могаше погледати, тобом (сада) откривеним лицем созерцава (2. Кор. 3, 18).
Отвори нам, о Божији Логосе, муцава уста. Дај при отварању уста наших благорадосну реч. Удахни нам благодат Духа, којом рибари постају ритори и неписмени говоре мудрост надљудску – да и ми слабашног гласа узмогнемо макар и бледо казивати величине Твоје најмилије Мајке. Јер Она, изабрана од давних покољења предодређеним Саветом и благовољењем Бога и Оца, који је Тебе (=Сина) ванвремено и неистечно и бестрасно родио – Умилостивљење и Спасење, Оправдање и Искупљење; Она је Тебе, Живот од Живота, Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, родила из ње оваплоћенога у последња времена; Она, чији је порођај преславан, рођење изнад природе и мисли и свету спасоносно, а Успеније – преславно и заиста свештено и прехвално.
Њу Отац предодреди, Пророци Духом Светим предсказаше, а Духа освећујућа сила сишавши очисти, освети и као преднатопи. И тада Ти – Очев Израз и Реч, – неограничиво се настани (у њој), призивајући ка бескрајној висини Твога несхватљивог Божанства бедност наше природе, чију првину Ти узе од свечисте и свечедне и беспрекорне крви Свете Дјеве: Тело одушевљено разумном и умном душом Себи си саздао и Собом му дао Ипостас, и постао си савршени Човек, не престајући бити савршени Бог и Своме Оцу једносуштан, него си из неизрецивог милосрђа узео нашу слабост, и произашао из ње – Један Христос, Један исти Син Божији и Човечији, истовремено Бог савршен и Човек савршен, сав Бог и сав Човек, Једна Ипостас сложена из двеју савршених природа: Божанства и Човечанства, и у двема савршеним природама: Божанству и Човечанству; не Бог наг, нити човек прост, него Један Син Божији и Бог Оваплоћени, Један исти Бог уједно и Човек, не подневши сливање (природа), нити претрпевши раздељење (истих), носећи у Себи двеју разносуштних природа, сједињених по Ипостаси несливено и уједно нераздељиво, природна својства: створено и нестворено, смртно и бесмртно, видљиво и невидљиво, ограничено и неограничено, божанску вољу и људску вољу, божанску енергију, али и човечанску енергију, обе самовласности (=обе слободе=обе самовласти) – божанску као и човечанску, и божанска чуда и људске страсти, велим за природна и беспрекорна страдања.
Јер свецелог Адама, онога пре преступа, слободнога од греха, узео си (на Себе), Владико, из милосног милосрђа: тело, душу, ум и њихова природна својства, да свецелом мени дарујеш спасење, пошто заиста: „оно што није узето, то није ни исцељено“. И тако, поставши Посредник Бога и људи (1. Тим. 2, 5), укинуо си непријатељство и Оцу Твоме привео си одступнике (Еф. 2, 14), залутало повратио, помрачено просветлио, разбијено обновио, пропадљиво у непропадљивост претворио; твар си од многобожачке заблуде ослободио, децом Божијом људе си учинио (Јн. 1, 12), обешчашћене си заједничарима Божанске славе Твоје показао (2. Петр. 1, 3–4); осуђенога у најдубља подземља узвео си изнад сваког Начала и Власти, на Царски престо у Себи си сапосадио онога који беше осуђен да се врати у земљу и да у аду борави!
Али, ко је постао Радионица ових бескрајних добара, која су изнад сваког ума и схватања? Зар не – Тебе родивша Приснодјева?
4. Видите ли, богољубиви оци и браћо, благодат данашњега дана? Видите ли узвишеност и поштованост сада Похваљиване? Зар нису потресне њене тајне? Зар нису препуне чудеса? Блажени су који (то) виде како је могуће и долично видети. Блажени који су стекли духовно чувство.
Какве муње светлости обасјавају ову ноћ!
Какве анђелске пратње украшавају Успеније Живоначалне Мајке!
Какви богонадахнути говори Апостола блажено похваљују погребење богопријемног тела.
Како Божански Логос, који је из неизрецивог милосрђа прихватио да буде Син њен, владичанским рукама служећи овој Свесветој и Божанственој Мајци, свету душу прима!
О доброга ли законодавца! Непотчињен закону закон испуњује, који је сам заповедио. Јер сам Он је озаконио да деца родитељима дуг одају: Поштуј, вели, оца и матер своју (2. Мој. 20, 12; Мт. 15, 4). А да је то истинито, јасно је свакоме ко је макар и мало посвећен у божанске речи Светога Писма. Јер ако су, као што вели Божанско Писмо, душе праведних у руци Божијој (Прем. Сол. 3, 1), зар не већма Она предаје душу у руке Сина и Бога свога? Реч је ова истинита и изнад сваког противречја.
Но, ако је по вољи (да кажемо): ко је Ова и одакле је, и како је овдашњем животу дарована – Дар узвишенији и уједно најдражи од свих Божијих дарова даровани? И какво је Она у овдашњем животу понашање показала, и каквих се тајни удостојила – да то, колико је могуће, размотримо. Јер ако Јелини (=незнабожци), надгробним беседама умрле похваљујући, све што сматраху пригодно са сваком пажњом навођаху, тако да похвала похваљиваноме буде целовита, а онима који то немаху да буде подстрек и позив за врлину; и најчешће митовима и безбројним измишљањима преплитаху говор, јер похваљивани не имађаху сами од себе похвалу, – како ми, покривајући, што вели пословица, дубином ћутања оно што је врло истинито и достојно поштовања и заиста стварно и сваког благослова и спасења свима узрочник, да не заслужимо много подсмеха и навучемо исту осуду са оним што је таланат закопао (Мт. 25, 18)?
Зато почињемо говорити, пазећи на краткоћу беседе, да не би била тешка ушима као претерана храна телима.
5. Јоаким и Ана њени су родитељи. Јоаким, као неки пастир овцама, није мање напасао мисли своје неголи овце, водећи их властно тамо где хоћаше. Јер будући од Господа Бога као овца пастирствован, не беше лишен ничега од најбољега. Но нека нико не мисли да под најбољим разумем оно што је многима угодно, чему увек стреми мисао грамзивих, а што нема трајност, нити своје поседнике зна чинити бољима, (то јест) уживања овдашњег живота, која не могу имати постојану снагу, него се сама расипају и зачас пропадају, макар и имала велико богатство. Не, никако, нисмо ми који се томе дивимо, нити је то удео оних који се боје Господа, него су овде добра која заиста желе и цене они који мисле добро; која остају вечно, која Бога радују, а својим имаоцима плод зрео доносе, мислим на врлине, које плод свој у време своје (Пс. 1, 3), велим у будућем веку живот вечни дају онима који се достојно трудише и своје подвиге уложише колико је могуће. Јер труд претходи врлинама, а за њима следује вечно блаженство. У томе је Јоаким обично напасао своје мисли, на месту зеленом, боравећи у созерцању божанских речи, на води одмора, веселећи се божанској благодати, одвраћајући се од неумесности, а ходећи по стазама правде (Пс. 22, 2–3).
Ана пак, која значи благодат, не мање беше (њему) истонаравна неголи супруга, изобилујући сваким добром; али неким тајним разлогом беше држана болешћу неплодности. Јер заиста, неплодна беше (тада) благодат у душама људи, не могући доносити плода, зато што сви застранише, заједно неваљали посташе, не беше никог који разуме, или који тражи Бога (Пс. 13, 2–3; Рим. 3, 11–12), Потом Добри Бог, погледајући одозго и смиловавши се на створење руку Својих и желећи га спасити, разрешује неплодност благодати, то јест стерилност Ане богомудре, и (она) рађа Девојчицу какве раније не биваше, нити ће поново бити. А разрешење неплодности јасно показиваше да ће се разрешити светска неплодност добара, и да ће се као плод родити Стабло неизрецивога блаженства.
6. Одавде Богородица по обећању произилази. Јер Анђео најављује зачеће Оне која ће се родити. Јер требаше и у томе да не буде нечим умањена или другостепена Она која ће бити Родитељка по телу Јединога и заиста Савршенога Бога. Затим се предаје Светом Храму Божијем, и ту борави, показујући боље и чистије од других понашање, удаљена од сваког неумесног мушког и женског дружења. Али, пошто достиже зрелост узраста и боравак у дворовима законски престајаше, Она бива од свештеничког збора предата Јосифу као заручнику, што ће рећи чувару девичанства, који, неупоредиво са другима, неизменљиво до старости држаше Закон. Код њега ова Света и Свечиста Девојчица борављаше, следујући за кућевним пословима, и ништа изван куће не знајући.
7. А када дође пуноћа времена (Гал. 4, 4), као што вели божанствени Апостол, послан би од Бога Анђео Гаврил овој истинској Богокћери, и рече јој: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом (Лк. 1, 26–28)! Добар је Анђелов поздрав Овој изнад Анђела, јер доноси свекосмичку радост.
А Она се на ту реч уплаши, јер није навикла на разговор с мушкарцима, пошто је унапред изабрала да чврсто чува девичанство. Размишљаше пак у себи какав би ово био поздрав? И рече јој Арханђео: Не бој се, Марија! Јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1, 29–30)!
Заиста нађе благодат – Достојна благодати!
Нађе благодат Она која је обрађивала трудове благодати и пожњела богати клас благодати.
Нађе пучину благодати Она која је сачувала здравом лађу двоструке девствености, јер је и душу девственом сачувала не мање него тело, одакле је сачувана и девственост тела.
И родићеш, вели, Сина, и наденућеш Му име Исус, – а Исус значи Спаситељ, – јер ће Он спасти народ Свој од безакоња њихових (Лк. 1, 31; Мт. 1, 21). Шта на то (чини) Ризница истинске Мудрости? Не подражава праматер Еву, него већма исправља њену неопрезност, и истиче природу као браниоца, одговарајући овако на реч Арханђела: Како ће ми то бити, кад ја не знам за мужа (Лк. 1, 34)? Немогуће говориш, вели, јер твоја реч руши законе природе, које је Створитељ поставио. Не прихватам да будем друга Ева и да се сукобим са вољом Творчевом. Ако ли пак не говориш противбожно, покажи начин зачећа и разреши недоумицу. А њој Анђео Истине (рече): Дух Свети доћи ће на тебе, и Сила Вишњега осениће те; зато ће и Рађано бити Свето, назваће се Син Божији (Лк. 1, 35). Ово што се збива, не робује законима природе, јер Творац и Господар природе по власти мења границе природе.
А Она, чувши свагдажељено и са свештеном побожношћу поштовано Име (Божије), побоја се прекора непослушности, те говори речи пуне страхопоштовања и радости: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38)!
8. О, дубино богатства и премудрости и разума Божијег! и ја бих на време са Апостолом ускликнуо. Како су неиспитљиви судови Његови и неистраживи путеви Његови (Рм. 11, 33)! О Доброте Божије ненасите! О Љубави неистраживе! Онај који зове непостојеће као постојеће, који испуњује небо и земљу, чији је престо небо, а земља подножје (Рм. 4, 17; Дап. 7, 49), утробу Своје слушкиње учини пространим Обиталиштем, и у њој извршава од свих нових – Чудо Најновије (Проп. 1, 9). Јер Сушти Бог постаје Човек, и надприродно се по времену порођаја рађа, и отвара материцу не повређујући кључеве девичанства, и у наручју земаљском бива ношен Сјај Славе, Печат бића Очевог, који држи све моћном речју Својом (Јевр. 1, 3).
О божанских истинских чудеса!
О тајни, изнад природе и мисли!
О девичанских похвала, које су изнад човека!
Каква је то велика, о Света Мајко и Дјево, тајна о теби? Благословена си ти међу женама, и благословен је Плод утробе твоје (Лк. 1, 42)! Блажена си ти у нараштајима нараштаја – једина Достојноблажена! Јер, ево, блаженом ће те звати сви нараштаји (Лк. 1, 48), као што си прорекла. Тебе видеше кћери Јерусалима, то јест Цркве, и блаженом (Те) зову царице, то јест душе праведних, и вавек ће те хвалити (Пнп. 6, 9).
Јер, ти си Царски Престо, којему предстоје Анђели, гледајући Ношенога (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9–10) свога Владику и Створитеља.
Ти си постала духовни Едем, светији од некадашњега и божанскији! Јер у ономе Адам земљани борављаше, а у теби – Господ са Неба.
Тебе ковчег (Нојев) предизобрази, чувајући (у себи) семе другога света! Јер ти роди Спасење свету – Христа, који је грех потопио и његове таласе умирио.
Тебе купина преднаписа, богонаписане таблице преднацрташе, ковчег Закона предживописа, златни суд и свећњак и трапеза и жезал Аронов процветали јавно предизобразише.
Јер из тебе Пламен Божанства, Очев Израз и Реч, најслађа и Небеска Мана, Име Безимено – изнад свакога имена, Светлост Вечна и Неприступна, Небески Хлеб Живота, Неземљоделани Плод – из тебе телесно произрасте.
Зар тебе не преднајави пећ (огњена у Вавилону), показујући огањ орошавајући и истовремено горући, праобраз Божанскога Огња који се у тебе настани (Дан. 3, 25–26)?
А и шатор Авраамов те најјасније преднајави (1. Мој. 18, 1–6). Јер Богу Логосу, кад се у утроби твојој настани, људска природа запретани хлеб – своју првину, (узету) од твоје пречисте крви, принесе, печену на неки начин и хлеботворену од Божанскога Огња, довођену у биће у Његовој божанској Ипостаси и улазећу у истинско постојање као Тело одушевљено душом разумном и умном.
Замало да ми промакне и Јаковљева лествица. Јер шта? Зар није потпуно јасно да је и она позната као твој преднацрт и праобраз? Јер, којим начином он (=Јаков) виде крајевима лествице Небо спајано са Земљом, и Анђеле како њоме силазе и узлазе, и како се истински – Јаки и Непобедиви, праобразно са њим бораше (1. Мој. 28, 12; 32, 24–31), тако си и ти, посредовавши и поставши Лествица силаска ка нама Бога, који је узео наш слаби састав и Себи сплео и сјединио, и човека учинио умом који гледа Бога, раздвојене си сјединила. Отуда Анђели к Њему силажаху као Владици и Богу служећи, а људи, проводећи анђелски начин живота, уздижу се ка небу.
9. А где ћемо применити проповеди Пророка? Зар не на тебе, ако хоћемо да их покажемо истинитим? Јер шта је давидовско руно, на које Син Цара свих Бога, Савечни и Сацарујући Своме Родитељу, сиђе као роса (Пс. 71, 1–6)? Зар то ниси ти најјасније?
Ко је пак она Девојка, за коју Исаија предвиђајно пророкова: да ће у утроби зачети и родити Сина, који је с нама Бог, то јест пошто постаде Човек остаде и Бог (Ис. 7, 14; Мт. 1, 23)?
А шта је Данилова Гора, од које се одсече Камен Крајеугаони Христос, без учешћа мушких руку (Дан. 2, 34–35; Ис. 28, 16; 1. Петр. 2, 6)? Зар то ниси ти, која си без семена родила и опет остала девојка?
Нека дође Језекиљ божанствени и нек покаже Врата затворена, проходна од Господа а не отварана, како је пророчки преднајавио; нека покаже испуњење реченога (Јез 44, 1–2). Тебе ће свакако показати, кроз коју прошавши Бог над свима и тело узевши, не отвори врата девичанства, јер печат (девства) заиста остаје вечнујући (Рим. 9, 5).
Тебе, дакле, Пророци проповедају. Теби служе Анђели, службују Апостоли, Девственик и Богослов (Јован) – Вечнодевојци и Богородици (Јн. 19, 26–27). Јер тебе данас, кад си отпутовала Сину твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху те Апостоли, безбројно мноштво Богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и теби – Извору Живоначалног Тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху.
10. О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу!
О, како Она која је при рађању (Христа) превазишла границе природе, сада подлеже њеним законима, и тело непропадљиво, потчињава се смрти? Зато што (оно) треба, одложивши ово смртно, да се обуче у непропадљивост, пошто и Господ природе није одбацио искуство смрти (1. Кор. 15, 53). Јер Он умире телом, и смрћу уништава смрт, и пропадљивошћу дарује непропадљивост, и умртвљење чини извором васкрсења.
О, како душу свету, раздвајану од богопријемног тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком, оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући твој излазак из људског живота.
О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке!
Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о теби? – Смрт? Али, мада се и природно твоја свесвештена и блажена душа раздваја од твога свеврлинског и непропадљивог тела и тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, тело њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова.
Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог тела, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валове бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни.
Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је твој сладост у грлу верних. Зато твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније (=уснуће), или одсељење, или досељење. Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу.
11. Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од твојег узласка устрашише се нечисти ваздушни духови. Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју душу с радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама и светлим празновањем сусрећу Силе (Небеске), и као да говоре: „Ко је Ова узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато те заволише девојке, трчаху за мирисом миомира твога. Уведе те Цар у одају своју (Пнп. 8, 5; 6, 9–10; 2, 1–2; 1, 3–4), где те Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховог.
Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), ти која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, плачућима утешење, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице!
12. О, чуда ваистину надприродног!
О, ствари препуних изненађења!
Некада раније гадна и омражена смрт, данас се похваљује и назива блаженом! У древности узрочник жалости и туге, суза и потиштености, данас се показа узроком радости и светковине!
Али, мада свима Божијим угодницима, чија се смрт назива блаженом, од кончине долази сигурност да су Богу угодили, и зато им се смрт назива блаженом; јер их усавршава и показује блаженима, дајући врлини (њиховој) непроменљивост, сходно речи која каже: Не зови блаженим човека пре његове кончине (Сирах 11, 28). Ипак, нећемо на тебе то применити. Јер твоје блаженство није смрт, нити пресељење постаде савршенство, нити пак одсељење дарује сигурност. Јер теби свих надумних добара почетак и средина и крај и сигурност и истинска потврда постаде – бесемено Зачеће, Божанско усељење, непроменљиво Рођење. Зато си ваистину рекла: да ће те не од смрти, него од самога Зачећа Блаженом звати сви нараштаји Лк. 1, 48).
Отуда, није смрт теби донела блаженство, него си ти смрт украсила, и њену потиштеност укинула, и смрт као радост показала. Зато се твоје свештено и свепречисто тело предаје светом погребу, док Анђели претходе, окружују, прате, шта све не раде од онога што приличи, служећи Мајци Господа свога. Апостоли и сва пуноћа Цркве химне богоречите и Духом покретане кличу. Наситићемо се добрима Дома Твојега; Свети је Храм Твој, Диван у правди (Пс. 64, 5–6). И опет: Осветио је Шатор Свој Вишњи (Пс. 45–5). Гора Божија, Гора богата, Гора на којој благоизволе Бог обитавати на њој (Пс. 67, 16–17).
Тебе – истински Ковчег Господа и Бога, сабор Апостола, узевши на рамена, као некад давно свештеници праобразни ковчег (Ис. Нав. 3, 1–17), и у гроб полажући, њиме као неким Јорданом одашиљаху у истиниту Земљу Обећану, велим у Горњи Јерусалим, Мајку свих верних, чији је Градитељ и Творац Бог (Гал. 4, 26; Јевр. 11, 10). Јер душа твоја не сиђе у ад, нити тело твоје виде труљења (ДАп. 2, 31; Пс. 15, 10). Не би остављена душа твоја на земљи, или твоје пречисто и непропадљиво тело; него у Небеским Царским одајама пресељена дворује Царица, Госпођа, Владичица, Богомати, ваистину Богородица.
13. О, како Небо прими Ону која је постала Пространија од Небеса? Како ли гроб смести Божији Сасуд? Да, примио је! Да, сместио је! Јер није телесном величином (тело њено) постало место шире од небеса – јер како се тело од три педља и стално смањивано може упоредити са ширинама и дужинама неба? – него је већма благодаћу превазишло меру сваке висине и ширине. Јер Божанство је неупоредиво.
О, свештеног ли и предивнога и часнога и поштованога Гроба! који и сада окружују Анђели, смерношћу и страхопоштовањем многим предстоје му; демони дрхте; људи с вером притичу – поштујући, клањајући се, очима и уснама и љубављу душе целивајући, и црпећи изобиље добара.
Као што, кад би неко ставио миро скупоцено у одело или неко место, па опет уклонио, остали би трагови миомира и после одношења тога мира, тако и сада твоје божанствено и свештено и свечисто и препуно божанског благоухања тело, изобилни Извор благодати, будући положено у гроб, и затим опет узнето у боље и узвишеније место, није оставило Гроб без часног дара, него предаје божански миомир и благодат, те остави гроб као извор исцељења и свих добара онима који са вером приступају.
14. Теби и ми данас прилежимо, о Владичице, Владичице, и опет кажем: Владичице! Богородице безбрачнице! Своје душе привезавши за твоју наду, као за неку најјачу и најсигурнију котву. Ум, душу, тело, свецеле себе теби предајући, похваљујући (те) псалмима и химнама и песмама духовним, колико је могуће, јер по достојанству је немогуће.
Јер ако је, као што нас свештена реч (Светог Василија) научи, „одавање части онима који су као и ми слуге, доказ поштовања према заједничком Господу“, поштовање пак према теби, која си родила Господа, како може бити пренебрегнуто?! Како да нам то не буде најважније? Како да не буде важније и од самога нужног дисања, и цењеније од живота? Јер тако ћемо већма показати усрдну наклоност према Господу своме. Шта кажем према Господу? Јер заиста, онима који се тебе побожно сећају довољан је и надрагоценији дар твога спомена, јер он постаје основа неодузимљиве радости. Јер, које ли то радости, којих ли добара не испуњује се онај који свој ум учини ризницом твога свесветог спомена!
Ова ти је благодарност првенац наших речи, врхника (=најлепши дар) нашег сиромашног разума, који, покренут љубављу према теби, заборави и сопствену слабост. Но прими је благонаклоно, знајући за љубав која превазилази моћ (нашу).
O, да би нас ти надгледала, Добра Владарко, Родитељко Доброга Владике, и водила (нас) и (све што је) наше, и управљала где год желиш, и зауставила стремљења наших срамних страсти, и буру утишала, и руководила мирноме пристаништу Божанске воље, и удостојила будућега блаженства, и слатког и самоличног обасјања од Оваплоћенога из тебе Бога Логоса, са којим Оцу, са Свесветим и Животворним Духом Његовим, слава, част и величанство, сада и увек и у векове векова. Амин.
Превео са грчког епископ Атанасије Јевтић
