Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. У тај необични дан престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откривења: „Времена неће бити више“ (Откр. 10, 6). На неки тајанствени начин време ће утонути у вечност. Али, док нам је у Светом Писму јасно откривено шта ће се све догодити у последњи дан, није нам откривен сам тренутак у који ће наступити тај дан. То је остало сакривено у неиспитаним дубинама Божанског ћутања, и сачињава недокучиву тајну Божију. Она је сакривена и од Анђела и од људи, и живи у неприступачној светлости Божјег свезнања.

Благовест је Светог Откривења: Господ ће по други пут доћи; а када – то не знамо. По промислитељском човекољубљу Божјем то је сакривено од нас, да бисмо даноноћно стражили над собом помоћу светих врлина очекујући Спаситељев долазак. На то указује Спасово упозорење Његовим следбеницима: Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24, 42); стражите, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13).

Но, иако нас је Господ, спасења нашег ради, оставио у неизвесности ο часу свога другог доласка, није нас оставио у неизвесности ο знацима који ће претходити Његовом другом доласку и ο сигналима који ће наговестити близину Његовог доласка. Ти су знаци: проповедање Еванђеља свима народима, свој твари; обраћање Израиља Христу; појава Антихриста; велики потреси међу људима и у природи: ратови, револуције, глади, помори, земљотреси, велики знаци на небу.

Проповед Еванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље ο Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај (Мт. 24, 14). То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима (Мк. 13, 10), али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за сведочанство свима народима. Α оне значе: за сведочанство свима народима ο љубави Божјој према њима, ο искупитељском подвигу Јединородног Сина Божјег, ο Цркви и ο васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и уопште ο свима вечним истинама Божјим у њој.

Насупрот ширењу Еванђеља Христова, подвижници зла ће ширити и распростирати зло у свим могућим облицима. Описујући то време, Спаситељ говори: Многи ће доћи у име моје говорећи ја сам Христос. И многе ће преварити (Мт. 24, 5). И изићи ће многи лажни пророци, и превариће многе (Мт. 24, 11). Посматрајући последња времена са своје богочовечанске небеске осматрачнице, и обиље зла у њима, Апостол Павле пише Тимотеју: Знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи постати самољубиви, среброљубиви, хвалисави, горди, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, неправедни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. (2. Тим. 3, 1-5) Зло ће се силно умножити, минираће народе и царства, и устаће народ на народ, и царство на царство; настаће глади и помори и земљотреси и страхоте и буне (Мт. 24, 6-7; Лк. 21, 11; Мк. 13, 8), и невоља велика каква није била од постања света нити ће бити, (Мт. 24, 21) и због умножених безакоња охладнеће љубав многих, и многи ће се саблазнити (Мт. 24, 12; 24, 10) гнусоба опустошења биће на месту светом (Мт. 24, 15), и – Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8)

Антихрист и његова делатност

Сва привидна привлачност, и огромност, и чаробност зла, са свима својим лажним чудесима, сабраће се, и оваплотити, и олицетворити у Антихристу, као противнику свеколиког добра Божјег, оличеног у Господу Христу и Његовим следбеницима. Кроз њега ће се најпотпуније и најбезочније испољити сва, вековима гомилана у људима, сатанска злоба, злоћа и мржња према Богу. Он значи завршни бунт против Бога, завршну борбу човека са Богом. И пре њега је било, има их, и биће много антихриста, јер по речи Апостола љубави, антихрист је сваки који одриче да је Исус – Месија, Искупитељ (1 Јн 2, 22), сваки који одриче оваплоћење Бога у Христу (1 Јн. 4, 2-3; 2 Јн. 7), сваки који одриче Свету Тројицу (1 Јн. 4, 22-23). Но сви ови антихристи, у ствари су само претече главног Антихриста, Антихриста у правом смислу речи, који се има јавити пред крај света, за последњу, решавајућу битку са Христовом Црквом (2 Сол. 2, 3-12).

Антихрист ћe бити човек од душе и тела; и као такав – најпотпуније, најсавршеније оваплоћење људско-сатанског зла. Он ће бити оваплоћење зла, но не оваплоћење ђавола, јер се ђаво не може оваплотити у човека. „Не постаје сам ђаво човек, на начин на који је Господ постао човек – сачувај Боже! – него се рађа човек од блуда и прима на себе сву делатност Сатане. Јер Бог, знајући унапред исквареност његове будуће слободне воље, допушта ђаволу да се настани у њему“, вели Св. Дамаскин.

Добровољно примивши у себе Сатану, Антихрист ће се силом своје развраћене воље тако присно сјединити с њим, тако свесрдно саживети са злом и грехом, да ће сав постати грех, и биће по преимућству „човек безакоња“ (2. Сол. 2, 3), а тиме и „син погибли“ (2. Сол. 2, 3), јер ће и себе и своје следбенике погубити смрћу иза које нема васкрсења. Логика зла и греха наћи ће у њему свог најумнијег апологета. Он ће умети генијално маскирати зло привидним добром, вешто премазивати отров смрти лажним медом бесмртности, уметнички прикривати ругобност греха тобожњим чудесима и знацима, магијски учинити грешне сласти саблажњиво привлачнима, да ће многе и многе преварити и душе им погубити (2. Сол. 2, 9-12). Његово самољубље, распаљивано Сатаном, разбуктаће се у пοжар такве сатанске гордости, да ће он прогласити себе за Бога, уздижући себе изнад свега што се зове Бог и тврдећи за себе да је Бог (2. Сол. 2, 4).

Свети Кирило Јерусалимски пише: Сатана ће употребити Антихриста као своје оруђе, и сам ће лично дејствовати кроз њега. Јер, знајући да му на будућем Суду нема опроштаја, Сатана ће повести отворену борбу не кроз своје слуге, као обично, него ће сам кроз Антихриста ратовати са Христом и хришћанима помоћу сваковрсних знамења и лажних чудеса. Будући сам отац лажи, Сатана ће помоћу лажних дела обмањивати машту људи, те ће народу изгледати као да стварно види васкрснулог мртваца, док у ствари мртвац неће бити васкрснут; изгледаће народу као да види хроме где ходе и слепе где прогледају, док у ствари тих исцељења неће бити.

Своме љубимцу Антихристу Сатана ће дати: „силу своју, и престо свој, и област велику“ (Откр. 13, 2) и он ће делати „са сваком преваром“ (2. Сол. 2, 10), претварајући се чак у анђела светлости (2. Кор. 11, 14) да би придобио што већи број присталица. „Доћи ће свегадни, – вели Свети Јефрем Сирин –, као лупеж у таквом облику, да би преварио све; доћи ће смирен, кротак, тобож мрзитељ неправде, гадиће се идола, привидно побожан, добар, љубитељ убогих, веома благолик, према свима љубазан. Но при свему томе предузеће лукаве мере да угоди свима, да би га заволели људи. Он ће обмањивати свет, док се не зацари. И при томе ће са великом влашћу чинити знамења, чудеса, застрашивања… И када многи сталежи и народи угледају такве његове врлине и силе, сви ће одједном прихватити једну мисао и с великом радошћу прогласити га за цара, говорећи један другоме: зар се може још наћи човек толико добар и праведан?“

Понесен сатанском гордошћу и силом, Антихрист ће по Божјем допуштењу и попуштењу, зграбити власт над многим народима, и поклониће му се сви који живе на земљи, чија имена нису записана у животној књизи Јагњета (Откр. 13, 8; 2 Сол. 2, 10). На хришћане пак Антихрист ће подићи нечувена гоњења, и ратоваће са светима, и победиће их, и учиниће да се побију сви који му се не поклоне (Откр. 13, 7; Откр. 13, 15). Међутим, хришћани ће се борити са Антихристом вером и трпљењем (Откр. 13, 10), јер ће то бити, као што је увек било, њихово оружје, њихово свеоружје Божје (Еф. 6, 11-18). Антихрист ће, најзад, убити два велика сведока Истине Христове, два света пророка: претече другог доласка Христовог – пророка Илију и Еноха (Откр. 11, 7). Обучени у вреће, ова ће два сведока посред свих мука и ужаса, сведочити веру Христову и прорицати хиљаду и двеста шездесет дана; огањ ће излазити из уста њихових; имаће власт да затворе небо, да ударе земљу сваком муком; и кад сврше своје сведочанство, Антихрист ће их победити и убити (Откр. 11, 3; Откр. 11, 5-7). Али ће их Бог после три дана оживети и узети на небо (Откр. 11, 11-12).

У те дане хајка на хришћане биће таква, да нико који јавно не признаје Антихриста и не носи знак његов на себи, неће моћи ништа ни купити ни продати, нити ће се користити икаквим правима (Откр. 13, 16-17). Који се год не поклоне Антихристу и не приме жиг његов на челима својим и на руци својој, биће побијени (Откр. 20, 4). Α Црква Христова, гоњена и мучена, скриваће се по пустињи, рађајући у мукама верна чеда Божија (Откр. 12, 1-2; Откр. 12, 6).  У то време човечанство ће утонути у тајанствене поноре зла; сви облици греха и све врсте зла гмизаће по земљи пустошећи душе људске, и зло ће се утврдити као у време пред потоп. И Антихрист ће осионо царовати. Али, по промислу Божјем, његово царство биће краткотрајно. Благодатни тајновидци Старог и Новог Завета веле да ће оно трајати три и по године (Дан. 7, 25; Дан. 12, 17; Откр. 12, 14) или четрдесет и два месеца (Откр. 11, 2; Откр. 13, 5), или – хиљаду двеста шесдесет дана (Откр. 13, 3; Откр. 12, 6), или – мало времена (Откр. 12, 12; Откр. 10, 3).

За време тог страшног царовања Антихристовог, Цркву ће бранити, осим двојице споменутих сведока, још и седам Анђела Божјих, који ће чаше гнева Божјег изливати на антихристовски свет (Откр. 15, 1). По неисказаном човекољубљу свом, Бог ће благодаћу својом задржавати и ублажавати ужасе зла за време Антихриста. Јер се под Апостоловом речју: τό κατέχον = оно што задржава (2. Сол. 2, 6), подразумева благодат Божја, која задржава налет и напад Антихристовог сатанског зла на срца људска; а под речју: ό κaτέχων = онај који задржава, подразумева се Бог (2. Сол. 2, 7). Тиранија зла и сила греха биће тако велика, каква није била од постања света, нити ће бити; и када се дани не би скратили, нико не би остао, али изабраних ради скратиће се дани они (в. Мт. 24, 21-22). Α скратиће се на тај начин, што ће се Господ Исус јавити, и духом уста Својих убити Антихриста, и искоренити га светлошћу доласка свог (2 Сол. 2, 8; в. Откр. 19, 19-21; Ис. 11, 1. 4).

Страшна истина ο Антихристу спада у најважније истине Еванђеља Спасова. Ο њој се мора говорити као и ο Господу Христу (в. 2 Сол. 2, 5). Да је она прећутана у Еванђељу Спасовом, колико би онда делатност Антихристова у роду људском била опаснија! Ми хришћани знамо из Еванђеља Спасова шта Бог мисли ο нама људима и шта хоће са нама; али исто тако свемудри Господ нам је у своме Еванђељу казао и шта Сатана мисли ο нама људима и шта он хоће са нама (2 Кор. 2, 11; 2 Кор 11, 14); и шта његов главни апостол – Антихрист мисли ο нама и хоће с нама. Нама хришћанима ништа божанско није непознато, али исто тако и ништа сатанско, да бисмо се знали чувати и бранити од сатанских искушења и зала. Ми смо људи створени за благодатне богољуде; Господ Христос је и постао човек, и као Богочовек показао како се све што је Божје може остварити у животу људском на земљи, а избећи и уништити све што је против Божје: греховно, зло, сатанско, антихристовско. И ми знамо да смо по свему јачи од Сатане и његових црних анђела: јачи смо Христовом благодаћу, јачи Његовом Светом Црквом, у којој непрекидно као у телу свом живи и животвори Богочовек Господ Христос са свима својим божанским силама благодатним, којима се ми непрекидно причешћујемо кроз свете тајне и свете врлине, и побеђујемо свако сатанско зло, и грех, и смрт, и пакао. Бог који је с нама кроз свете тајне и свете врлине несравњено је јачи од ђавола који је у гресима и страстима и смртима и пакловима. Зато у хришћана нема страха ни од Сатане ни од Антихриста: у свему их побеђујемо Господом Христом, који у Светој Цркви својој свемоћно дејствује у нама кроз свете тајне и свете врлине.

Тако ће Антихрист завршити своју самозвану мисију у свету човечанском. Христос и Антихрист, Богочовек и ђавочовек: два супротна бића, две супротне личности, два супротна циља. Кроз сву своју делатност у свету човечанском, од Адама до Антихриста, ђаво је једно хтео, једно радио: да човека претвори у ђавочовека, људе у ђавољуде; а Једини Човекољубац, Богочовек Исус Христос, сав је у једној жељи, свежељи: да човека претвори у благодатног богочовека, људе у благодатне богољуде. На своме: ђаво ради кроз сва зла, кроз све грехе, кроз све страсти; а Господ: ради у Цркви својој кроз све свете тајне и свете врлине. На људима је да се добровољно опредељују за једно или за друго. Победа? Несумњиво на страни Богочовека.

Одабрани одељци из трећег тома Догматике Светог Аве Јустина