Васкрсење мртвих збиће се при другом доласку Господа Христа: поновни долазак Победитеља смрти и Обновитеља живота изазваће васкрсење мртвих. Ο томе сведочи сам Спаситељ: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 28-29). Васкрсење ће се састојати у томе што ће се тела свих умрлих људи поново сјединити са својим душама и постати духовна и бесмртна. Ο томе Свети Апостол Павле благовести: Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се οбуче у бесмртност (1 Кор. 15, 44. 53).
Васкрсењем Господа Христа Богочовека неопходност васкрсења мртвих је постала сасвим природна и логична. Васкрснувши из мртвих, Господ је као Богочовек, као родоначелник новог човечанства ставио у људску природу зачетак васкрсења, начело васкрсења, и на тај начин постао прворођени из мртвих (1 Кор. 15, 20-23; Кол. 1, 18), – коме ће пο неопходности следовати сви мртви у последњи дан.
Ако ичим, Нови Завет је нема сумње беспримерно нов фактом васкрсења Христовог, које је својом природом, карактером и стварношћу јединствени и небивали у историји света догађај. Васкрсења мртвих која су се десила у Старом (3 Цар. 17, 21-22; 4 Цар. 4, 32-36; 4 Цар. 13, 21), као и она у Новом Завету (2 Јн. 11, 44; Мт. 9, 25; Лк. 7, 14-15; Дап. 9, 40), нису савршена, јер су васкрснуте личности поново морале умрети. Само је васкрсли Господ Христос постао „првина савршеног васкрсења – απαρχή τής τελείας άναότάόεως, које више не подлеже смрти“.
Васкрсење Христово, а због њега и са њим и васкрсење свих људи, јесте то што Еванђеље чини Еванђељем. Отуда, прοповедати Еванђеље и није друго до проповедати васкрсење кроз победу над грехом и смрћу (в. Дап. 17, 18. 32; Дап. 23, 6). Еванђеље без васкрсења не би имало права звати се Еванђељем = Благовешћу, јер би главна горчина живота – смрт остала у души и телу човечанства, загорчавајући и онемогућавајући остварење сваког сношљивијег смисла живота и постојања. Ако Еванђеље Христово није Еванђеље васкрсења; ако вера у њега не осигурава људима васкрсење из мртвих и живот вечни, онда је оно непотребно и бескорисно, и треба га одбацити као обману. Јер ако Христос не васкрсе – узалуд вера наша, узалуд живот наш, узалуд васељена, узалуд савест, узалуд ум, узалуд разум, узалуд сви светови, узалуд све, јер је грех остао непобеђен, а са њим и највећи непријатељ човека, највећа мука човека и човечанства – смрт (1 Кор. 15, 14. 17. 26).
Свети Апостоли, испуњени Духом Светим, сву проповед ο Господу Христу заснивajу на Његовом васкрсењу; то наглашавају као најважније сведочанство ο Његовом Божанству и ο искупитељској сили Његовог крсног подвига. Они неустрашиво проповедају васкрсење свих људи у Христу Исусу док их Јевреји бацају у тамнице „што они уче народ и јављају у Исусу васкрсење из мртвих“ (Дап. 4, 2; в. Дап. 23, 6). Страшни Христоборац Савле, обраћен у Хришћанство виђењем васкрслог Господа Исуса, сву пламену и неустрашиву проповед своју заснива на васкрсењу Христовом (1 Кор. 15, 14. 17; Дап. 17, 18. 32). Ради васкрслог Господа Христа он подноси неописане муке, проходи надчовечанске подвиге, еда би како достигао у васкрсење мртвих (Флп. 3, 7-11). Кроз све своје христочежњиве жеље он се ка томе пружа, и само у томе види смисао свеколиког живота људског. За њега је немогуће оправдање људског живота без васкрсења мртвих, као што је немогуће Хришћанство без васкрсења Христовог.
Богонадахнути апостол благовести свеопшту истину када каже: Као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1. Кор. 15, 22). При самом стварању, првом човеку, Адаму, била је дата Логосна сила, животворна и животодавна. И сваком човеку уопште који се рађа на овај свет даје се та Логосна сила (в. Јн. 1, 3. 4. 9) која је у роду људском грехољубивом под притиском смрти, обамрла, онемоћала. Господ Христос, Бог Логос оваплоћени, као Богочовек васкрсава из мртвих, и даје васкрсне силе обамрлој Логосној сили у сваком човеку да се ослободи смрти и уђе у васкрсење. То је квасац васкрсења, од кога има да ускисне целокупно тесто људске природе, од кога смо сви ми умешени.
Васкрсла тела, иако ће бити духовна и бесмртна, неће изгубити своју суштину, оно што тело чини телом, јер васкрсење није стварање новог тела него оживљење и преображење старог. Својом свемоћном силом Бог ће васкрснути иструлела и распадљива тела. Јер Он, који је у почетку створио тело од земље, може то исто тело, иако се распало у земљи и претворило у земљу, опет обновити и оживети. Нешто слично дешава се и у природи; посејано зрно, пошто се распадне у земљи, проклија, класа и доноси род (1 Кор. 15, 36-44).
Главна разлика између садашњих и будућих васкрснутих тела и њихових својстава састојаће се поглавито у томе, што ће васкрснута тела бити бесмртна и духовна, и што ће дејствовати на духован начин. Бесмртност ће се њихова састоји у томе, што неће моћи да умру; а духовност, што ће живети као анђели (Лк. 20, 35-36). Истоветност и разлика садашњих тела и васкрснутих личиће на истоветност и разлику које постоје између посејаног зрна и класа; битна, генетичка истоветност остаје, али и огромна разлика настаје (1 Кор. 15, 36-38. 42-44). Садашњи живот је као семе будућег, вели Свети Григорије Ниски. Али оно што очекујемо, разликује се много од садашњег, разликује се толико колико се клас разликује од зрна из кога је произашао. Садашњи живот је налик на зрно; очекивани живот јавиће се у красоти класа.
Да ће васкрснута тела бити суштаствено истоветна са садашњим телима, показује и сама реч άνάστασις, што значи устајање, тојест устајање онога што је легло, пало, заспало, а не устајање нечег сасвим новог. Када би пак васкрснута тела била сасвим нова, онда васкрсење не би било устајање већ поновно стварање, и васкрснута тела не би имала ничег заједничког са умрлим телима. У том случају континуитет личности би се прекинуо, и тиме сав земаљски живот човеков у телу изгубио сваки смисао….
Духовност васкрснутих тела биће налик на духовност васкрслог тела Спасовог, које је при свој провереној телесности својој пролазило кроз затворена врата (Јн. 20, 19. 26), јер ће Господ, по речи Светог Апостола, преобразити наше понижено тело, да буде саобразно телу славе Његове (Флп. 3, 21). Α видовити орао богословља, гледајући са апокалиптичког зенита други долазак Господа Христа и васкрсење мртвих, благовести: Знамо да ћемо, када се јави, бити слични њему (1 Јн. 3, 2; в. Рим. 8, 29). Јер као што носимо обличје земљанога, носићемо и обличје небескога (1 Кор. 15, 49). Очувавши суштину своје вештаствености, васкрснута тела ће зрачити благодатном, божанском светлошћу, по речи Господа Исуса: Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13, 43). Та божанска светлост и слава неће бити подједнаке у свима васкрснутим телима праведника већ сразмерно степену светости самих праведника, по речи Светог Апостола: Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих (1 Кор. 15, 41-42).
Што се пак тиче природе и својстава васкрснутих тела грешника Свето Откривење показује да ће и она бити духовна и бесмртна. Свети Апостол сведочи: уједанпут, у трен ока затрубиће, и мртви ће устати нераспадљиви (1 Кор. 15, 52: в. Јн. 20, 26-27; 1 Кор. 15, 53). Нема сумње да ће природа и својства васкрснутих тела грешника бити саобразна природи и карактеру вечних мука (в. 1 Кор. 15, 37-38; Мт. 13, 27-30. 38. 40). Свети Јефрем Сирин богочовечански истинује: Сви ће добити тело саобразно делима својим. Тело праведника сијаће седмоструко јаче од сунца, а тела грешника биће мрачна и испуњена злосмрадијем; и тело свакога показиваће дела његова, јер сваки од нас носи дела своја у сопственом телу свом. Ο томе Свети Кирил Јерусалимски благовести: Ми ћемо васкрснути имајући сви вечна тела – αιώνια τύ σώματα, али не сви слична. Ко је праведан, добиће тело небеско, да би могао достојно општити са анђелима; ко је пак грешан, добиће вечно тело које ће бити способно да подноси муке вечито горећи у огњу но никада не сагоревајући.
Последњи дан за човечанство биће у исто време последњи дан и за сву природу; свршетак времена биће у исти мах свршетак простора, у оваквој категорији у каквој нам се сада јавља. Тајанствено органски везана са човеком као боголиким створом Божјим, природа је суштином свога живота зависна од човека, и увек се креће у правој сразмери према човеку. Када је човек изабрао пут греха и смрти за свој пут кроз историју, за њим је, по неодољивој унутрашњој зависности од човека, пошла и сва природа (Рим. 8, 19-23). Пад човеков био је у исто време пад природе; проклетство човеково постало је проклетством природе (1 Мојс. 3, 17—18). И од тада човек и природа као два нераздвојна близанца, ослепљени истим мраком, осмрћени истом смрћу, натоварени истим проклетством, рука под руку иду кроз историју по понорним беспућима греха и зла; заједно се спотичу, заједно падају, заједно и дижу, непрестано стремећи ка далеком крају своје тужне историје.
Пошто ће се у последњи дан, доласком Господа Христа, упразнити грех и смрт, то ће се и сва природа ослободити робовања греху и смрти, преобразити се и заблистати својом првобитном, допадном, безгрешном и бесмртном красотом. Васкрсење мртвих биће крај смрти не само у људима него и у видљивој природи, која се подвргла смрти и распадљивости по грехољубивој вољи свога осионог господара – човека (в. Рим. 8, 20). Грех, зло, болест, смрт, све су то злосмрадни наноси човекови, којима је он премазао и унаказио безгрешно лице природе. Али ће Господ Исус светлошћу доласка свог све то спрати са прекрасног лица богоздане и боготкане природе, и она ће поново заблистати у својој безгрешној доброти и неисказаној лепоти (в. 1 Мојс. 1, 31).
Крај света биће праћен страшним потресима, земљотресима, грчевима природе, јер ће се зло помамно борити да занавек остане на њој и у њој. Невоље ће нагрнути са свих страна; смрт ће махнито јуришати на све живо; зло ће заиграти своју пустошну завршну игру на срцу природе, и сва ће се природа узбудити и узбунити: сунце ће помрачити, месец своју светлост изгубити, звезде с неба попадати, силе се небеске покренути, море ће се узнемирити, свака гора и острво с места својих покренути се, небо ће се измаћи као књига кад се савије, и људи ће умирати од страха и од чекања онога што иде на земљу (Мт. 24, 29; Мк. 13, 25; Лк. 21, 25-26; Откр. 6, 12-14), – Но све ће то бити знак да су зло и смрт на издисају, да је сазрело жито земаљско, да је стигло време жетве (в. Откр. 14, 15), и да наступа преображај природе кроз ослобођење од зла, греха и смрти доласком безгрешног и бесмртног Господа и наступањем Царства Божијег у васцелој природи: Гледајте на смокву и на сва дрвета, поучава Спаситељ; када видите да већ потерају пупољке, сами знате да је већ близу лето. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије (Лк. 21, 29-31; в. Мт. 24, 32-33).
Сверадосна је благовест богочовечанска: „Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашег Исуса Христа“ (1 Кор. 15, 57). Даде нам победу над паклом, те победнички смело можемо питати: „Где ти је, пакле, победа?“ Даде нам победу над смрћу, те и њу можемо неустрашиво питати: „Где ти је, смрти, жалац?“ Даде нам победу над грехом, те смо у стању савладати, победити и умртвити сваки грех, и онај највећи и онај најмањи. Разуме се, само – „кроз Господа нашег Исуса Христа“. Јесмо ли са Господом Христом у Богочовечанском телу Цркве Његове, онда помоћу светих тајни и светих врлина побеђујемо и смрт, и грех, и пакао. Α када нам се Господом Христом даје победа над паклом, смрћу и грехом, тим нашим најљућим и највећим непријатељима, онда нам се утолико пре даје победа и над свим што служи греху, смрти и паклу, и што води у грех, у смрт, у пакао. У свима невољама, у свима тугама, у гоњењима, у глади, у голотињи, у опасностима: „у свему томе побеђујемо Оним који нас је љубио“, тојест Господом Христом (Рим. 8, 35-36). Уистину Он нас једини стварно и љуби, јер је за нас и место нас победио непобедиве непријатеље наше: грех, смрт и ђавола. И увек нам даје божанске силе и моћи да их и ми побеђујемо.
Одабрани одељци из трећег тома Догматике Светог Аве Јустина
