Људски живот не пролази без невоља – најразличитијих, малих и великих: то су и рушење наших планова и нада, несрећни случајеви и болести, губитак имовине, тешке животне околности, кризе и животне трагедије… И често нас те невоље и искушења бацају у чамотињу, па чак и у роптање са питањем: зашто се ово мени догађа?

Како се суочити са невољама? Како не изгубити веру, наду и уздање у Бога?

Четворица свештеника одговарају на ова питања:

Свештеник Димитрије Видумкин:

– Да, у нашем животу се неретко догађају ситуације у којима, осећајући своју немоћ, бивамо принуђени да останемо у њима, упркос томе што се све у нама томе противи. Ако човек не успе на време да укроти то природно унутрашње противљење, које је често врло снажно и емотивно, он се излаже опасности да падне у дубоку чамотињу, па и у депресију, из које излаз већ може бити веома тежак. Веома је важно не допустити то и изборити се са ситуацијом већ на самом почетку, онда када си исцрпео своје снаге и схватио да ће, барем неко време, такво стање ствари морати да се трпи.

И управо овде је неопходно сетити се истине да Бог управља „животом свакога човека у свим појединостима“(Свети Игњатије Брјанчанинов) и да у том управљању тражи искључиво корист и истинску радост за човека. Шта из тога произлази? Пре свега то да, ако нас задесе тешке животне околности, оне долазе од Бога, мада Његово оруђе може бити и нечија зла воља. И долазе ради тога да бисмо у будућности избегли још веће невоље и још тежи бол.

Овде је умесно сетити се приче о несрећном Робинзону Крусоу који је, живећи много година на пустом острву, једнога дана, враћајући се из лова, угледао како му сва имовина гори у високом пламену. Не издржавши искушење, пао је на колена и већ уздигао речи горкога роптања против Бога, али како се испоставило, та ватра је послужила као сигнал за брод који је пловио у близини и који је одвео сада већ срећног Робинзона са пустог острва. Главна мисао ове приче јесте дубоко хришћанска истина: да су невоље, ма колико нам тешке изгледале, само средство у Божијим рукама за избављење од још већих невоља и за доношење користи човеку. „Чешће говорите себи: ‘Нека буде воља Божија’. У ту умирујућу и свету мисао нека се погрузе ваш ум и срце“ (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Свештеник Валериј Духањин:

 – Господ нам управо зато и шаље оно што не можемо да променимо, да бисмо научили да се смиравамо. Желимо да померамо планине, а одједном се појави зид о који се разбија наша гордост, наша самоувереност.

Како се, дакле, смирити? Смирење је уопште тешко и болно. Али, у суштини, имамо само две могућности: или ћемо роптати, негодовати и тиме само мучити себе, или ћемо прихватити оно што нам је дато као од Бога послато ради нашег добра.

Верујућем човеку је лакше да се смири. Вера у Бога подразумева поверење. Господ је близу. Он нас води као што родитељ води дете за руку. Ако нас је повео путем који нам се не чини најисправнијим, то значи да је тако требало да буде. За нас је кориснији управо онај пут којим нас Господ води.

Пример поверења у Бога видимо у личности познатог старозаветног праоца Јосифа. Браћа су хтела да га убију, бацила су га у јаму, а затим су га, из сажаљења, продала у ропство, те је одведен у Египат. Да ли је Јосиф могао сам нешто да промени? Није могао. Али се испоставило да га је Господ управо кроз та страдања водио ка будућој слави, и да је његов боравак у Египту постао средство спасења његове сопствене браће од глади. Касније им је Јосиф рекао: „Ви сте смислили зло против мене, али је Бог то преокренуо на добро“ (Пост. 50, 20). Тако треба доживљавати и животне ћорсокаке: кроз њих нас Господ нечему учи и све окреће на добро.

Присећам се једног догађаја из живота страдалног човека по имену Константин, који због неког неуролошког синдрома није могао да хода. Успео је да дође код Преподобног Пајсија Светогорца. На опште чуђење присутних, старац Пајсије је подигао Константина из инвалидских колица и заједно су почели да ходају, молећи се са сузама у очима. Константиновој радости није било краја – чинило му се као да су му израсла крила. Али је изненада старац Пајсије поново посадио Константина у колица и рекао: „Послушај ме, синко. Бог не жели да ти икада оздравиш. Твоје стање ће бити све теже. Али знај: људи који се окупљају око тебе и служе ти – на тај начин спасавају своје душе. Помажући теби, они добијају помоћ сами, иако тога нису свесни. Тако ти постајеш средство спасења њихових душа. Бог од тебе жели управо то. Зато живи у свом завичају и никада одатле не одлази.“

Неко ће помислити да је то ћорсокак. Али у стварности, то је управо најбољи духовни излаз из ћорсокака. Ево још примера из нашег живота. Мајка једног тешко болесног детета говорила је да је тежина на души постојала само у првом периоду животних искушења, а да је потом дошло олакшање, јер је наступило просвећење. Захваљујући болести детета, преиспитала је читав свој живот, стекла веру, а са Богом су у њену душу ушли нада, чврстина и утеха. Још једна мајка, чије је дете парализовано, признала је: „Ми смо веома захвални нашем сину, јер смо због његове болести пришли Богу и пронашли истински смисао живота.“

Ми верујемо Ономе који нас је призвао у овај живот. Он нас води својим Промислом, и зато никада нисмо остављени. Ако нешто не можемо да променимо, онда то једноставно прихватимо као пут на који нас је Господ призвао. А смисао и корист тог пута схватићемо онда када духовно сазримо.

Протојереј Георгије Брејев:

Сваком човеку – и верујућем и неверујућем – даје се оно што сам Бог, по својој вечној премудрости, одређује да је потребно. Човек ће при томе увек протестовати и испољавати незадовољство, ма колико му живот био леп, а утолико пре ако се нешто није уредило како треба. Али треба покушати разумети шта је то Промисао Божији.

Бог не промишља само о сваком појединачном човеку (а нас на земљи живи на милијарде, а још колико их је живело и колико ће их тек живети), него и о читавој васељени. „Господња је земља и пуноћа њена, васељена и сви који живе на њој“ (Пс. 23, 1), како каже псалмопојац.

Када то увидимо, наша душа се умирује и почиње да схвата да је све што нам је дато управо и оно што нам је потребно. На нама је само да препловимо ово море живота узбуркано бурним таласима: и са десне и са леве стране ударају нас и удараће нас таласи; чини нам се да ћемо сваки час потонути – али се уједно сваки пут уверимо да Бог бди над нама.

А шта је од нас потребно? Само једно – да се смиримо! Нека Бог помогне свима нама у томе.

Архимандрит Рафаил Карелин:

Ни у најтежим животним околностима не треба губити наду у Бога, јер је Он многомилостив и свагда је близу оних који страдају. Када се човек смирава кроз трпљење животних невоља и страдања, то му се урачунава уместо подвига (поста, бдења, метанија…) за које данашњи човек нити има воље, нити снаге, нити времена. Господ је рекао: Трпљењем спасавајте душе своје (Лк. 19, 21), и то је пут спасења у савременом свету.

Невоље, жалости и страдања су нарочити облик љубави Божије према човеку. Човек пати душевно и телесно док страда и тада ропће на Бога, јер Бог, „не зауставља његово страдање”. Али, тек касније, човек почиње да схвата да су сва та страдања била потребна за његово спасење. Бог није мучитељ људи, већ Спаситељ који заиста све чини ради нас и нашега спасења.

Господ никада не даје искушење које надилази наше снаге, нити крст тежи од онога који можемо да изнесемо до краја, то јест до нашега спасења. Зато не падајте у чамотињу, већ благодарите Богу у невољама, и надајте се у милост Божију, која никада не касни.

Трудите се да у свакој ситуацији изговарате следећу молитву: „Слава Богу за све!” Та молитва раскида све ђаволове мреже и уништава све његове смицалице које имају за циљ да нас удаље од Бога, да нас баце у очајање и низвргну у духовну пропаст.