Преосвећени владико, поштовани оци и сестре монахиње, браћо и сестре, драги Врањанци,

Не можемо да не приметимо да је живот савременог човека, па и савременог монаштва, у последњих педесет година претрпео више промена него у претходним временима. Много шта би се ту могло рећи, али ограничићу се на своје скромно искуство и проблеме са којима смо се сусретали ми, као монашка заједница, током протеклих двадесет пет година.

Некако спонтано се догодило да смо се ми, као сестринство, а потом и братство, окупили деведесетих година око архимандрита Пајсија Танасијевића, након његовог доласка са Свете Горе у манастир Светог Прохора, 1993. године. Та духовна со пресудно је утицала на наше формирање. Окупили смо се у тим тешким и по много чему преломним годинама, што би се рекло – на голој ледини. Када читам оца Серафима Роуза или оца Лазара Абашидзеа, видим да је то била клима у којој су се и они формирали. Иако су то два краја света, може се рећи да смо пролазили кроз исте проблеме и дилеме. Оно што се у нашој монашкој генерацији на први поглед могло приметити била је болна чињеница да нам недостаје ослонац у претходницима. Такође, приметно је да старијем монаштву наше Цркве недостају наследници. Ретко је у ком српском манастиру опстала комбинација старије и млађе генерације. Нити смо се ми, монашка генерација деведесетих, накалемили на њих, нити су се они показали отворени да прихвате млађу, по много чему другачију монашку генерацију. Стиче се утисак да то није просто генерацијски раскорак, већ, рекло би се – вековни прелом духовне грађе човека, промена духа.

Дух савременог човека умногоме се разликује од духа претходних генерација, које су изнеле на својим плећима живот Цркве после Другог светског рата – у том можда најделикатнијем периоду савременог доба. Тако да је ново вино тражило мехове нове. Но, ново ткање није увек и добре чврстине, само зато што је ново. Традиција у великој мери носи у себи сигурност ослонца и утабану духовну стазу. Међутим, као да се код нас, у искуству Цркве 20. века, то није догодило. Ово већ само по себи говори о особености монашког живота у 20. и у 21. веку. „Монаштво је и даље у свету”, каже отац Серафим Роуз, „упркос свом надсветском циљу, и његово стање не може да не одражава стање света који му је савремен. Истинско православно монаштво по својој природи је непријатељско према принципу модерне удобности. Стална делатност монаха јесте да себи не угађа, да се жртвује, да се срцем и душом предаје нечему што је изнад њега, вишње. То је управо супротно савременом животу и због тога није чудно што је монаштво данас толико слабо; оно не може а да не одражава општу раслабљеност православног живота данас.”[1] На другом месту пише: „Како су само љубав према Православљу и одлучност да се истраје крхки код данашње младежи.”[2]

Када смо пронашли Господа, ту непролазну лепоту (мислим на монашку генерацију која је деведесетих дошла у манастир), схватили смо, заплетени у многе преварне утехе овог света, да је оно што смо доживели и претходно била лепота – али лепота која празни. Наглашавам то у случају наше генерације, јер су њено трагање, њено губљење и налажење, били болнији него оно претходних генерација. Огрејани тим огњем, кренули смо ка Господу не размишљајући много шта нас на том путу чека, као што је то својствено човеку који воли. Заљубљени у Христа, јер само заљубљен човек може без страха и много премишљања да се баци у бурно море монашког живота. Бурно и сверадосно.

Но, шта се дешава даље, како живети монашки живот, шта бива касније у овим условима које ми затичемо у манастирима овог века? Прекинут континуитет традиције, старо и ново монаштво, нема духовних руководитеља – учитеља монашког живота. Често у светоотачкој литератури читамо: „вежба у молитви”, „духовне атлете” и слично. Ниједна ствар, наука, техника, не учи се сама од себе; потребан је руководитељ, неко ко је прошaо тај пут. А да ли у данашњим манастирима налазимо искусне руководитеље духовног живота или се задовољавамо само испуњавањем спољашњег поретка? Да ли нас неко пита кроз шта пролазимо у унутрашњем смислу? Има ли руководитеља на путу којим смо кренули? Очекујемо одговор: нема. Међутим, није баш тако. Чињеница је да је пастира мало, а жетве много – али, то не сме постати изговор. Отац Василије Ивиронски на једном месту пише: „Свака овца која улази и излази кроз врата и храни се храном љубави у слободи, постаје пастир по благодати.”[3]

Видели смо многе монахе који су деведесетих година дошли у манастир, немајући никога за учитеља осим Бога, али су их њихова верност и љубав према Богу уздигли до истинских благодатних стараца и руководитеља, чије искуство није ништа мање од отаца првих векова. Управо је у недостатку старца благодат Божија постала њихов руководитељ. Благодат Божија надахњује и подржава, просветљује и води човека. Жеља да се живи за Христа, да се жртвује за заједницу, надопуњује многе недостатке и низводи благодат Божију да садејствује нашем незнатном труду.

Задржала бих се на једном моменту унутарњег живота, жили куцавици духовног бића једне монашке заједнице, на нечему што би у две речи могло да се изрази као: јединство духа – које је темељно начело настанка и опстанка једне монашке заједнице. Јединство духа произилази из чињенице да је једна личност духовно рађала и подизала једну монашку заједницу, те се временом формирaло, искристалисало здраво језгро, око кога су се окупили и други који су у том јату пронашли сродност духа. „Иста отворена врата која воде слободи, воде и јединству. Слободи неспутаваној, која је постала топло гнездо. Јединству љубави, које има ширину и чистоту отвореног простора.”[4]

Са једне стране, за здрав монашки живот, здраву монашку заједницу, потребна је личност оца или матере, која својом жртвом и личним подвигом живи за живот заједнице, дајући јој духовни тон и боју, односно јединство духа. Са друге стране, сестре, братија, личним подвигом самоодрицања и послушности уграђују се у то здање. Старешина је, свакако, пресудна личност у оснивању и одржавању духа јединства једне монашке заједнице. Према речима једног светогорског игумана: „Монашки живот се живи са одређеном особом. То није прихватање идеологије или задовољавање неких чежњи; нити је примена принципа пронађених у књизи. Монашки живот значи: ’Ја пратим некога.’ И тако у центру монашког живота јесте одређена особа, а та особа је старац.”[5]

Старац је човек слободе, који ти оставља простор да се оствариш као личност. Он је на природан и ненаметљив начин ауторитет, што не оставља простор за самовољу, али не искључује духовну вежбу. Он је, дакле, човек слободе и ширине, човек смирења и љубави, из чега природно произилази његов ауторитет. То је љубав коју не желиш да повредиш и она те нагони да мењаш себе. Отац Василије Гондикакис каже: „Истински учитељ нас води тамо, у царство слободе, где немамо потребе за учитељем; да се лично уравнотежимо, да нађемо извор који тече или може да потекне у нама; да пијемо са свог извора; да читаво биће наше постане текући извор.”[6] Старац Емилијан на једном месту пише: „Старац за нас није тек неки човек, он је тајна скривена од векова. Не гледамо га по телу, наш однос је богоносан, а ми смо личности које говоре (разговарају) о Богу.”[7] Или, на другом месту, отац Василије Гондикакис пише: „Требало би да старац буде за ученика чист ваздух охрабрења, да му дарује здравље и лични апетит за животом. Из бића његовог (старчевог) исходи љубав која дарује простор слободе другоме, што му даје могућност да оствари себе. (…) Старац (старица) је за тебе духовна тајна, тачка додира неба и земље. Ако са тим осећајем не долазиш код старца (старице), онда је он за тебе просто један човек, један отац (мати), једна вољена личност.”[8]

Враћам се на чињеницу да се ми некада изговарамо тиме да нема учитеља духовног, унутарњег делања. Чини се да то јесте тако, међутим, то је у неку руку изговор. Бог жели да ми живимо духовно, жели да нам помогне, да нам се да. Он просвећује разум главе породице, оца (матере); уколико живи за ту породицу, Бог му помаже, мимо наших људских слабости. Он ће му дати разум да управља и руководи душе које су му поверене на путу спасења. Уколико жели живот по Богу, уколико постоји спремност да живи и жртвује се за братију (сестре), Бог управља све на добро. Чак и када неки, па и многи од подређених не слушају, и тада заједница напредује у Христу и достиже пуноћу.

Када кажемо да отац или мати имају људских слабости, не мислимо на неке озбиљне недостатке. Пастир стада Христовог мора да се одликује моралном чистотом, да живи чисто и свето. „Чисто” значи у моралној чистоти, а „свето” подразумева његов свештени однос са Богом, док остало можемо назвати људским слабостима, које допуњује благодат Божија. Зато ипак нема изговора што нема пастира. Сваки хришћанин, сваки монах јесте по благодати пастир и може то да буде. Уколико то нисмо, то је ствар наше недоследности и недавања. Или се дајемо, али не на плану изграђивaња душа – пре свега своје душе, па и душе свог ближњег. Трудимо се, умарамо, али у пословима који се тичу спољашњег уређења. Наравно да је и то потребно, али је на другом месту. Ове речи и мене саму прозивају. Много је тога у нашем животу за шта нема изговора. Трудимо се у спољашњим стварима, живимо спољашњим животом и не носимо призвук, мирис неког другог света, нечега што није од овог света, што је сведочанство да Бог постоји.

Оно што сам приметила као проблематичну црту савременог човека, што отежава и одржавање манастира, а и лични напредак у једној заједници – осим чињенице да „нема пастира” (која није објективно мерило) – јесте несталност савременог човека, потреба за мењањем, својеврсно неверство, невезивање. Сигурна сам да такав човек не може духовно да напредује. Имала сам прилику да чујем жалосне речи: „Али, ја волим да мењам, шта ћу кад сам таква” или „Све је у реду, али ја сам индивидуалиста”. Најчешће су то промене без краја и смисла, које душу доводе до несрећног губљења. Јер, налажење је само у давању. Човек који се не даје, не може да нађе себе и осети пуноћу живота у Христу. Наравно, пре него што се дамо, добро размислимо коме се дајемо и ради Кога. Управо везивање, други у нама, јесте оно што даје лепоту и вредност нашем монашком лику. Па у некоме препознајеш Светог Старца Пајсија, у некоме Старца Емилијана, у некоме оца Георгија…

„Дошао сам овде да умрем за Христа. И моја верност је моје сведочанство.”

Непоштовање било каквог ауторитета несрећна је одлика савременог света: човек је одан само себи, ауторитет самоме себи – јер то не угрожава његово ја – и на крају остаје несрећно сам, у својој самодовољности. Из овог разлога, ми смо помало аутистична генерација. Човек данашњег доба (па и монах) често иде у ову крајност, до живота у беспоретку и невезивању, који назива слободом. Овде бих нагласила као важно: оданост и поверење Мајци Цркви, њеним канонима, поретку, надлежним епископима.

Следећа болна ствар коју примећујемо у данашњим манастирима јесте појава да се мало ко бави душом. Манастир не може да има неки status quo – ни тамо ни овамо. Или напредује или назадује, иако можда то тако не изгледа. Зашто се то дешава? Зато што се ми у манастирима не бавимо душом, унутарњим делањем. То је разлог што многи манастири и њихово устројство не задовољавају савременог човека који тражи истину. Само истина може да задовољи насушну глад човекове душе: истина о себи и истина о Богу. Унутрашње делање јесте истински живот једне монашке заједнице. Темељне вредности тог делања су молитва и стражење, односно исповедање помисли. Мерило су свети оци.

Следећа ствар коју бих нагласила као битну карактеристику савременог доба јесте зрелост савременог човека. У претходним временима, што је човек млађи, а самим тим и чистији, ступао у манастир, то је више могућности имао да успе и напредује у духовном смислу. Савремено монаштво, бар како је моје искуство показало, одступа од тог правила. Ризичнији и нестабилнији, да не кажем мање зрели, показали су се они који су врло млади дошли у манастир, који нису имали животног младалачког искуства, нису ни у чему направили испад, искорак; који нису испољили противљење, нити на неки младалачки начин (у стилу облачења, понашања, кроз музику) изразили своју слободу. Не желим да кажем да се преко греха долази до искуства, грех деформише човека; хтела сам да кажем да је савременом човеку својствена нека врста радозналости, неповерeња, можда површности, а можда и дубине трагања и презира према лажи, према лажним нормама, формализму, лицемерју. Из тог разлога њему је потребно да испита, да опипа, као Тома. Такав човек, који је на неки начин у своје време направио искорак и поново сам изабрао пут Божији, показао се (како је моје искуство са сестрама показало) зрелији и истрајнији у ношењу свог животног, монашког крста. Највећи број оних који су млади дошли у манастир, иако на почетку, наизглед, врло зрели, касније су, у одређеној старосној доби, почели да испољавају ствари својствене пубертету и извесну површност. Или, још горе, одлазили би у другу крајност – у осећај сопствене исправности и у скученост у шаблон, где нема места за разумевање ближњег, другачијег човека, за саосећање са човеком савременог доба. Чини се да је та праведност, исправност, та самодовољност гора од греха. Стиче се утисак да је то разлог што се млађа монашка генерација није накалемила на старије генерације. Не знам да ли сам у праву, просто сам размишљала о томе на овај начин.

Не могу да се отмем утиску да савремено монаштво у нашој, Српској Цркви, па и уопште у целом православном свету, показује разлике и специфичности које га чине посебним у искуству Цркве. У том смислу, од великог су значаја дела оца Лазара Абашидзеа, оца Тихона Шевкунова и посебно савремених светих отаца, као Светог Старца Пајсија (чије поуке имамо на српском захваљујући преводима сестара из манастира Светог Стефана), што чини савремено Добротoљубље. Код Старца Пајсија налазе се смернице за унутрашњу борбу са помислима, за изградњу доброг настројења. Старац Емилијан је до танчина објаснио како се гради и одржава монашка заједница и њени унутрашњи односи. А Свети Старац Порфирије је апостол љубави и слободе, и сведочи како се човек данашњице не може ставити ни у какву форму и шаблон. Светост је могуће достићи и усред Атине, ван свих правила и норми које обавезују. Његов живот и његове поуке то показују.

Изгледа као да се савремено монаштво у великој мери разликује од монашког начина живота претходних векова – не по суштини, већ по проблемима и особеностима стицања те суштине и држања оне нити која води ка њој. Током протеклих педесетак година у великој мери се та нит изгубила, у смислу континуитета и традиције и ослонца у претходницима. Верујем да ће добри Бог имати то у виду када буде судио нама – савременој, раслабљеној монашкој генерацији.

Резимираћу:

1. Јединство духа је предуслов за опстанак једне монашке заједнице; њено темељно начело јесте: јединство духа; јединство се гради. Њен темељ је старац, а жртва, саможртвена љубав – принос.

2. Поверење, као основ унутрашњих односа. „Живим за тебе, ти си мој живот. То је моје биће које је другде.” Он постаје твој, ти постајеш његов. Збратимили сте се у простору дубоком, у простору који припада свима и сви у њега стају.

3. Послушност, као начин живота и суштински монашки принос.

4. Поредак, скроман поредак, према сопственим снагама једне заједнице. Њега отац (мати) својим духовним слухом ослушкује, одмерава ритам и пулс живота конкретне заједнице и мења га по потреби. Дисање и живот сваке конкретне монашке заједнице су индивидуални. Круто држање установљеног поретка није добро као ни беспоредак. Оно може да зароби заједницу у оквиру „морања”, формализма и, уколико се поредак (типик) по сваку цену испуњава, у оквиру духовне гордости, у ком случају нам други грех не треба. Самодовољност и учауреност у сопствену удобност је атмосфера у којој заједница не напредује.

5. Свакодневно исповедање, којим се чупа греховни коров и одржава стражење, пажња над собом. (Свакодневна исповест не значи бескрајно окретање око себе – постоји и таква крајност.)

6. Искреност, као начин на који се нивелишу унутрашњи односи. То се некада подразумевало, али данас, како сам приметила, има људи којима је искреност као стил живота потпуно страна.

Завршићу речима оца Георгија Капсаниcа, који је у једном од последњих обраћања братији пре упокојења рекао следеће: „Јединство има велики значај у општежићу, као што и сарадња има велики значај. Нека се међу вама не стварају групе, нека не буде спорова, нека не буде подела, па да једни подржавају једног, други другог. То је погубно. (…) Ретка је појава да постоје братства која су јединствена, нарочито када су велика по броју. Због тога благодарим Богу и надам се да ће ми опростити грехе када види да сам се трудио по овом питању. (…) Али, да бисмо сви имали мир, треба да имамо и смирење. (…) Сећам се како неколико пута нисам могао да спавам целе ноћи од бриге, јер поједини оци нису били са мном у миру. А ја од жалости нисам могао да се умирим. (…) Сложно братство личи на рај. Несложно братство личи на пакао. Зато, оци, потрудимо се да очувамо јединство. (…) Надам се да ће наша Пресвета Богородица и свети заштитници нашег манастира помоћи да задржимо овај драгоцени дар, који се зове јединство. „Јединство вере и заједницу Светог Духа”, за које се молимо на Светој Литургији. (…) Заиста нас је благодат Божија духовно сјединила за сва времена, и такву свезу не може лако раскинути ни време ни таштина овог света. Захваљујемо за ово Господу.”[9]

Истински верујући човек не очекује ништа од живота. Не очекује ни здравље, ни радост. Истински верујући не тражи ни живот, нити се боји смрти. Он тражи Богочовека Христа!

Ништа нас не спречава да живимо у Христу од данас! Црква нам даје тај безвремени простор! Она нам даје и време, јер управо се у времену, на овом свету родио Христос, ту смо Га видели. Црква нам даје и време и вечност, њена врата су отворена, наше усавршавање нема краја. Она – Црква стоји тиха, не узбуркава, не решава ствари како ми очекујемо, по некој правди. Само светли, теши, све подноси и чека.

Хвала.

[1] Јеромонах Дамаскин, „Сабраћа”, у Отац Серафим Роуз, Житије и дело, том 2 (Света Гора Атонска: Манастир Хиландар, 2007).

[2] Исто

[3] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости (Призрен 2015).

[4] Исто

[5] Отац Максим Симонопетритски, Благодат и установљење светогорског манастира.

[6] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[7] Архимандрит Емилијан, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота (Манастир Жича, 2014).

[8] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[9] „Беседе блаженопочившег архимандрита Георгија Капсаниса”, Преподобни Григорије, бр. 39 (2014). Преузето са веб сајта манастира Хиландара.