Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика Светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости и благодати Божије, три чудесна сведока живога Бога и његовог присуства у историји и у људском животу. Прослављамо Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог. У њихово време, и у време после њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велика су сва тројица, али су неки мислили да је већи Свети Јован Златоусти, други су мислили да је то Свети Василије Велики, трећи да је то Свети Григорије Богослов. По људској слабости су се делили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих.
Свети Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка света. Чувена је његова књига „Шестоднев”, па књига о Духу Светоме, затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вере) и чувена монашка „Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живео је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих православних монаха до наших времена. Свети Василије Велики је био бранитељ вере и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: „Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на велике опасности у којима се Црква налазила у време Светог Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара и није било лако борити се са њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Свети Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну веру у Свету Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на Другом васељенском сабору 381. године. У тим тешким и погубним временима, борио се Свети Василије и успео, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда.
Колико је било тешко то време IV век, види се по томе што, када је Свети Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Свете Тројице. И шта је урадио Свети Григорије Богослов? У дому, у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Светој Анастасији, а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човеку. Морао је да напушта Цариград у време Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и песме. Чудесно његово дело је спис „Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три Светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпео мудрост из недара Христових, наслонивши се у време Тајне вечере на његове груди; Свети Симеон Нови Богослов; и Свети Григорије Богослов који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Свете Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно Божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Свети Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога, који се вечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем Символу вере, што су записали Свети Оци Првог и Другог васељенског сабора. Символ вере који ми читамо данас широм васељене, то је Символ вере који су саставили оци Првог васељенског сабора и оци Другог васељенског сабора, на коме је учествовао Свети Григорије Богослов.
„Верујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у Символу вере у време ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Свете Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно Божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вечна љубав, која из љубави ствара свет, из своје стваралачке силе ствара људско биће, и промишља о сваком створењу које овде на земљи живи.
Свети Григорије Богослов се једанпут заветовао да у време Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну реч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човеку, тих 50 дана ни једне речи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао песму, па каже Господу у тој песми: „Господе, Оче и Творче неба и земље, ти који си вечни Ум, просветли ум мој, да твоја вечна светлост у њему почива и да га обасја”, а онда додаје: „А ти Логосе Божији, Слово Божије вечно, Речи Божија, Јединородни Сине Божији освештај речи моје, да речи моје које записујем и које говорим буду твоје речи, да буду испуњене твојом силом, твојом мудрошћу, да се ти уселиш у моје речи, и да ја будем сведок твој. А ти Душе животворни који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тело моје, сваки атом бића мога, да бих и телом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим прослављао тебе, Бога мога, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме коме је нека слава и хвала у векове векова”.
А шта да кажемо о Светом Јовану Златоустом? Свети Златоусти, то је пучина, то је море, то је океан мудрости… Постоји 18 томова његових проповеди и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завета. Има и једна икона Светог Јована Златоустог како он пише и тумачи Светог Апостола Павла, а Свети Апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу (то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења), нико није до данас превазишао тумачења Светог Јована Златоустог. Велики беседник, златна уста, зато се и назвао Хризостом (Златоусти), златна уста Цркве Христове.
То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Светом Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Светом Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV веку. Колико векова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје беседе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такав дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу и био храбар. И као што су Григорије Богослов и Василије Велики били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Свети Јован Златоусти. Чувена је његова беседа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Свете Софије (ено и данас тај храм постоји). У тој беседи Свети Јован каже: „Опет бесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Крститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустог.”
Чувена и чудесна његова беседа. Наравно, после те беседе царица га је и протерала, и он је умро негде на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дела тих моћника смрде нечовештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Свети Јован Златоусти, како време пролази, и како векови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова реч, његов пример, његова храброст, његова мудрост и његова верност Христу Господу.
Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Мало и ситно је све то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, којем су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме.
Остаће њихови списи, њихов пример, њихова дела, њихово сведочанство, и учиће се на њиховом примеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја света и века, као што су се васпитавала покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примеру, и црпимо мудрост из њихових светих дела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
