Постоји у Новом Завету једно питање које поставља Натанаило Апостолу Филипу а које је, чини нам се, човек западне цивилизације, обликоване римским и протестантским хришћанством, вековима постављао хришћанском Истоку. Када је наиме Апостол Филип обавестио Натанаила да су нашли дуго очекиваног Месију, он га је са чуђењем упитао: Из малог и презреног Назарета може ли што добро бити? Филип му на то питање одговара: Дођи и види! Натанаило га је послушао и после чудесног сусрета са Христом узвикнуо: Рави, ти си Син Божији, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 43-49).
Сличан однос према православном Истоку имао је вековима и културно развијенији Запад: Са Истока, пониженог и прегаженог турским и татарским ропством а у новије време модерном атеистичком идеологијом – може ли што добро бити? Такво схватање вероватно многи и данас имају. Такво питање, нажалост, постављају многи од источњака, који су одрасли на тлу православне културе, али су изгубили своју историјску самосвест и поклонили се „златним теладима“ и идолима модерне цивилизације, испуњени комплексом ниже вредности пред пролазним ауторитетима овога света и века. Тако се понавља стара историја која се одиграла у пустињи и на Синају са Мојсијем и његовим народом: Док је Пророк Мојсије разговарао на Синају у огњу са живим Богом и од Њега примао откривење вечне истине и Закон, дотле се његов народ у долини клањао златном телету, заборавивши и свога вођу Мојсија и Бога кога је он проповедао и коме је верно служио. На све те недоумице и колебања православни Исток је кроз векове одговарао а и данас одговара речима апостола Филипа: Дођи и види!
Заиста, сваки онај који приступа Православљу и православном Христу са безазленошћу Натанаиловог срца, пре или касније ће поновити његове речи: Рави, ти си Син Божији, ти си Цар Израиљев! У чему се састоји та привлачност Православља и његова снага? Шта је то у Православљу што га одржава и чува и што га вечно обнавља, што га чини вечно младим и подмлађујућим? Срж и суштина Православља, његова неуништива сила и снага јесте управо тај дивни и незаменљиви лик Христа Сина Божијег са којим се сусрео Натанаило и безбројни други људи после Натанаила. Основна брига Православља кроз његову дугу историју била је и остала да очува неискварени лик еванђелског Христа и да Га правилно прославља. И сама реч Православље сведочи да је оно право и правилно прослављање Христа као савршеног Бога и као савршеног Човека.
Овај чудесни лик Христа Спаситеља и у њему обједињена вера и живот чувао се и чува, као живот и спасење света, не у неким апстрактним и човеку недоступним висинама, нити у неком празном простору. Тај лик, та истинска вера и истински живот по вери, присутан је и вечно делотворан у Цркви. Он се чува у Цркви као богочовечанској историјској реалности, као неразоривој заједници сабраној у Христово име. Христос је глава Цркве а она је Његов живи богочовечански организам. Шта је још Црква? Црква је и свети квасац којим расте и узраста човек и свет, она је сила преображаја овог неба и ове земље у ново небо и нову земљу. Постојале су и постоје многе заједнице које су себе називале хришћанским заједницама. Међутим, само она историјска заједница у Христово име сабрана, која је очувала и која чува праву веру у Христа и прави живот сагласан тој вери, може бити и може се звати правом Црквом, тј. Православном Црквом. Свака пак заједница која се удаљује од праве вере у Христа и која не живи у потпуности животом који је сагласан тој вери, нити може бити нити се може звати Православном Црквом. И као што је један Христос, тако је и једна вера, једно крштење, један Свети Дух који све испуњава и оживотворава и уједињује, тако је и једна Црква. Као што се Христос не може раздвојити и разделити тако се ни Његова Црква, Његово Свето Тело, не може раздвојити; од ње се само може одвојити и удаљити али не и њу раздвајати. Од ње се одвајају и удаљују мање више сви они који сакате праву веру и који се одричу од правог живота сагласног тој вери, то јест сви они који помрачују свесветли и непатворени лик Христа Богочовека и који сакате Његову свету науку.
Православна Црква којој припадамо и која се још назива и Источном Црквом трудила се кроз сву своју крстоносну историју да очува тај свети лик и да собом посведочи управо ту веру и тај живот по вери. Постоји нека тајанствена истоветност између Христа и Цркве Православне. Ту истоветност Цркве са Христом Богочовеком потврђује поред осталог и горе наведен њен назив „Источна“. Под тим називом обично се подразумева географски појам. Назив, међутим, „Источна Црква“ не значи само географско место њеног историјског присуства. Уосталом, географски појам је релативан а Православна Црква је данас раширена на свим континентима, тако да он тако схваћен и не одговара чињеничном стању. Под тим појмом не подразумевају се ни просто специфичне особине религиозности ни духовности како се она обликовала на хришћанском Истоку. „Источна“ значи првенствено – она која је од „Истока“, што значи која је од Извора. Исток са висине по речима црквеног песника је сам Христос, Исток као извор и као источник свега постојећег. Исток је место где се рађа сунце: Xристос је истинско „Сунце правде“, Он је Почетак и Крај, Извор и Увир свих постојећих светова. „Источна Црква“ значи према томе – Христова Црква, истинита, неуништива и вечна Црква; Црква која проповеда и сведочи Христа који је „Вечни Исток“, вечни Почетак али и вечни Крај и Пристаниште свега постојећег.
Као таква Црква је једна и света, апостолска и саборна. Једна је јер почива на једном истом Богу – Оцу, Сину и Духу Светом. Света је јер је испуњена и призвана да се испуњава светошћу тог једног и истинитог Бога „јединог Светог“. Апостолска је јер почива на проповеди, предању и темељу дванаест Христових апостола. Саборна је стога што сабира у себе и има сједињене Бога и човека, људе и анђеле, и сву Божију творевину, и што призива све и сва да уђе у њену свету заједницу. Она је саборна и зато што призива све људе и све народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога и да испуњавају све оно што им је Господ заповедио. Као таква она је призвана да од свих земаљских народа створи један Божији народ, да би сви били једно као што су једно Отац и Син и Дух Свети, а да притом сваки народ и сваки појединац сачува своје специфичности и своје дарове. У томе се састоји њен саборни, католичански и васељенски карактер и историјско призвање. Тај и такав карактер и својства Православне Цркве чине је увек савременом.
Да наведемо још нека њена својства која је чине вечно младом и вечно актуелном. Православна Црква поседује свој поредак и она је без тога поретка незамислива, али једно је поредак а друго власт и господарење. Православна Црква никад није подлегла искушењу да зажели да влада и господари светом. Њен основни циљ и позив је био да се кроз њу спасе свет и да она постане и буде унутарња светлост, светост и здравље света. Као и сам Христос, она није у свету да јој свет служи, него да она служи свету и да се приноси на жртву, као и Христос – „за живот света“. Тако, сваки онај који живи њеним саборним и васељенским животом, који живи животом Христове саможртвене љубави и јединства у Духу, постаје истински црквено и оцрковљено биће, то јест биће сједињено са Христом Богом и са ближњима својима неразоривим јединством. Јединство се не може постићи нити се оно може засновати на насиљу било какве власти, нити опет на саможивости, егоизму и гордости појединаца. На узајамној љубави, смирењу и трпљењу Бог је утемељио своју свету заједницу на земљи, тј. своју Свету Цркву. Тамо где нема саможртвене љубави, узајамног поштовања, смирења и трпљења ту не може бити речи ни о правој Цркви. Зато где год је у некој црквеној заједници, макар којој и на било којем месту, тријумфовао егоизам и самољубље над љубављу, трпљењем и смирењем, таква црквена заједница је неминовно већ унапред била осуђена на распадање и коначну пропаст.
Црква је заснована на саможртвеној љубави, смирењу и трпљењу управо зато што је сам Христос као њен оснивач био и показао се као саможртвена љубав, неописиво смирење и трпљење. Из љубави према људима Он је прихватио распеће и страшну смрт, принео је живот свој за ближње своје. Зато се и у Његовој Цркви учимо како да на Његов начин ми приносимо живот свој за ближње своје. У сведочењу и проповедању те свете љубави налази се и вечна актуелност и младост Цркве Христове. Као такав Христос и Његова љубав представљају идентитет и призив сваког појединог члана Цркве као и идентитет и призвање сваког народа који поверује и крсти се у Христа Господа. Сваки појединац и сваки народ засађују се кроз свету тајну крштења и друге свете тајне и свете врлине, у Цркву Христову као „дрво маслиново у духовном рају“ (За Светог Саву се каже да је чеда своја, односно народ свој српски, засадио као „дрво маслиново у духовни рај“).
Христос није спољашња сила ни моћ ни принудни ауторитет. Он је једном за свагда рекао свима својим следбеницима: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ме следи. Та ненаметљивост Христова сачувана у Православној Цркви управо је оно што данас привлачи Православљу млада поколења нарочито у тоталитарним системима. Никада са човеком није толико манипулисано, и то у име човека и његове слободе, колико у наше време. Мића Поповић, један од најдаровитијих савремених српских сликара, на једној од његових последњих изложби у Београду, показао је и слику под називом „манипулација“. На тој слици је представљен човек повезаних очију и лица који у гвозденој руци држи другог човека. Очевидно уметник је желео да овом својом сликом символички укаже на страшно насиље које се врши над људима, на све манипуланте са људском слободом, свешћу и савешћу, којих је данас препун свет, нарочито у системима и идеологијама којима је насиље и манипуланство у самој њиховој природи. А историја нам нажалост даје много примера да се човеком може манипулисати не само у име безбожништва и у име лажних богова него и у име унакажених појмова о правом Богу. Лепота православног Христа се управо састоји у овом Његовом бесконачном поштовању људске личности и људске слободе и у Његовој божанској ненаметљивости. Нема таквог светог циља који би Њега и Његову Цркву могли навести да манипулишу са човеком и да изврше насиље над његовом, Богом дарованом, слободом. Но с друге стране управо ово и овакво безгранично поштовање човека и његове слободе обавезује тог истог човека и његову слободу и подстиче их на исто тако безграничну жртву каква је била Христова и на Његову саможртвену богочовечанску љубав. Из те и такве саможртвене љубави, безграничног смирења и поштовања према сваком човеку Бог зида и гради своју свету Заједницу, своју Цркву.
Поред овога својства Православне Цркве има још једно веома важно својство Православља које је од изузетног значаја, како за прошла тако и за наше време и за људе нашег времена, нарочито младе. Православна Црква је по својој природи од свог почетка Црква сведочења и Црква сведока, тј. Црква мученика и светитеља. Пре свега сам Христос се показује као верни сведок Божији, тј. верни сведок истине која јесте Он сам и коју Он проповеда. Своје сведочење Он потврђује својим распећем и мученичком крвљу. И као што је Он био сведок небеског Оца, веран Оцу до саме смрти, смрти на крсту, тако Он шаље своје следбенике у свет да буду Његови верни сведоци до краја века и света. Такви верни сведоци Његови били су свети апостоли, Његови свети мученици и сви свети до дана данашњега. Неки од тих Његових верних сведока посведочили су Господа свога речју, делом и мученичком крвљу а други опет речју, делом и оним што се назива „мучеништво савести“, тј. непрестаном духовном борбом и подвигом, очишћењем, трпљењем и борбом против свих страсти и свакога зла, па и оног најтајнијег, у себи и у свету око себе. Христових сведока који су Га посведочили мученичком крвљу било је кроз сва времена до дана данашњега. Чак бисмо могли рећи да било која прошла епоха није дала толико мученика тј. оних који су сопственом крвљу посведочили своју верност Христу и своју љубав према Њему, колико ова наша епоха. Милиони православних хришћана покланих за име Христово широм православне Русије, у Јасеновцу, Глини, Јадовну и на другим небројеним местима непобитни су доказ и пример овога. И не само што је Православна Црква дала бројне мученике у прошлости раној и недавној. Цела Православна Црква је и дан данас живи сведок Распетога Христа и учесник у Његовом Распећу.
Откуда то мучеништво Православне Цркве? Свети Макарије Египатски нам даје једини правилан одговор на ово питање. Он тврди да тамо где је Дух Свети тамо је и гоњење. То јест, тамо где је Истина и где се налази истинита Црква, као носилац и чувар Духа Светога, тамо се јављају и најстрашнија гоњења. Јер Зло има за циљ да искорени из човека и из света Духа Светога у коме јесте једина пуноћа и једино спасење човека и света. Историја нам сведочи да је Православна Црква била и остала гоњена Црква. Управо је то један, иако то можда изгледа парадоксално, од најјачих доказа да је она истинита Црква и да њу заиста води и чува непобедива сила Духа Светога. Зато није чудо што њен савремени положај у свету подсећа на Распетог Христа, као што и њена историјска улога очевидно има спасоносни и искупитељски карактер у односу на цео свет, какав је имао и сам Христос. Не треба никад заборавити да људска историја поред спољашњег има и један дубљи духовни метафизички план. Управо на том дубљем духовном плану Православље се данас налази у жижи свих судбинских историјских збивања, тако да можемо слободно рећи да од његове судбине зависи судбина савременог света. Издржи ли Православље у борби против демонског зла и ојача ли православна вера и живот по тој вери, за свет још увек има и биће наде.
На крају да истакнемо још једно битно својство Православља. Благодарећи том његовом својству Православље је заиста вечна младост младих и вечно васкрсење и подмлађење старих. Православна Црква је Црква свете евхаристијске заједнице. Она се цела актуализује, открива и остварује у Евхаристији, односно у Светој Литургији. Христос је у свом Телу и Крви који нам се дају на Светој Литургији остао присутан међу нама и остаће присутан силом Духа Светога до краја света и века. Управо на Светој Литургији Христос нам се даје и открива као саможртвена љубав и као вечно човекољубље. Зато се ми на Литургији најдубље можемо од Њега научити како да свакодневно „сами себе, један другог и сав живот свој предајемо Христу Богу“, од Њега примајући саможртвену љубав као једини начин живота, и тако непрестано узвраћајући у истинском богољубљу и човекољубљу. Цео свакидашњи живот хришћанина треба да израста из Литургије, и да се проверава духом и истином Литургије тј. треба да буде заснован на саможртвеној љубави. Православни хришћанин не може живети једним животом у Цркви а другим животом ван Цркве. Све области његовог живота и све његове делатности и свако његово занимање призвано је и мора бити оцрковљено и уцрковљено, тј. проверено Светом Литургијом. Тако, на пример, једна парохијска сала може и треба да буде место неговања братске љубави стечене на Литургији али може постати и место разарања те исте братске љубави којој се учимо на Литургији. Она и боравак у њој као и све друге установе или друштва или удружења, како у парохији тако и у епископији, живи је продужетак саме Литургије и место остваривања њеног духа.
С правом је речено да онај који зна шта је Литургија, он зна шта је Црква и шта значи бити прави члан Цркве и обратно, онај који би хтео да живот Цркве и свој сопствени живот заснује на духу супротном духу Литургије такав нити зна шта је Црква нити шта је Литургија нити шта значи бити прави истински хришћанин. Јер Литургија по својој природи укључује у себе сав наш свакидашњи живот, обликујући га и обликујући у нама кроз то истински новог и препорођеног човека, а нашу заједницу и заједничко живљење претварајући у заједницу Христове љубави. На Литургији ми препознајемо сваког човека као свог вечног брата и сабрата у Христу Богу једином човекољупцу. На Литургији нам се открива и даје Бог онакав какав Он јесте и човек онакав какав он треба да буде. На њој се остварује и показује истинска људска заједница и право људско општење и заједништво људи са Богом. Зато Литургији стреме све тајне Цркве и на њој цео живот Цркве и свих њених чланова доспева до своје пуноће и савршенства.
Црква као евхаристијска заједница даје задовољење најдубље глади савременог човека уопште а посебно младих, глади за истинским општењем и заједништвом. Као што смо већ нагласили у њој нам се открива и дарује велика тајна несебичне и чисте љубави као најдубља тајна живота. Отуда цео смисао нашег свакидашњег живљења и делања треба да буде задобијање и стицање управо те несебичне љубави. Таква пак љубав не долази сама од себе. Она се задобија непрестаним трудом личним и заједничким, постом и молитвом и упражњавањем свих христоносних врлина. Вером треба свакодневно живети, остваривати је у животу, њене истине претварати у свакидашњу праксу, проверавајући непрестано своју свакидашњу делатност и праксу духом Цркве и њеном вечном Истином. То је призвање достојно човековог живота. Оно открива човековом бићу и животу вечне и бесконачне хоризонте. Као такво оно је увек било а и данас је велики изазов сваком човеку, нарочито младим људима који су још увек остали очувани неосакаћени малим циљевима, који су отворени и пријемчиви за све оно што је целовито, вечно, савршено. Православље почива на целовитом, вечном: оно призива савршеном и бесконачном, отуда и толики његов значај за људе свих узраста и свих времена. Као такво оно је заиста једина светла тачка у будућности света и човека.
