Митрополит Атанасије Лимасолски
Знате за заповест Блажени чисти срцем, јер ће они Бога видети (Мт. 5:8) и причао сам о томе шта је чистота срца. Благодаћу свете тајне крштења човек се рађа поново, облачи се у Христа. У срце новокрштенога улази благодат Духа Светога, и човек добија могућност обожења, могућност да постане живи уд Тела Христовог. Свети Оци кажу да, кад се крстимо, страсти, ђаво и греховне побуде напуштају човеково срце и да се од тада налазе близу њега, али не и у њему.
Ви знате да се после грехопада наше срце разболело, да смо ми болесни људи. Управо у томе и јесте извесна суштина прародитељског греха – да ми наслеђујемо болест наше пале природе. Зауставимо се, дакле, на болестима срца и размотримо начине лечења тих болести. Јер, како смо много пута рекли, Црква човека не лечи после његове смрти, него док је још у овом свету. И овде, у овом свету, виде се резултати тог лечења, јер је Црква духовна болница, у коју човек уђе и види да се ту лече извесне болести, што доказује искуство које су имали свети.
Главни преносилац микроба који нападају људско срце је наша уобразиља. Под уобразиљом се подразумева особеност наше психе да производи визуелне и мислене слике (на словенском „образе” — одатле
уобразиља, нап. прир.). Кад човековом уобразиљом управљају страсти, у њему се рађају страсне, нечисте, греховне слике, које прво насрну на наш ум и разум, а затим и на наше срце. На жалост, сви имамо то искуство. Уосталом, веома добро знамо да је наша уобразиља складиште најразличитијих слика које су настале од онога што смо видели.
Ево неколико болести срца о којима говоре свети оци. Прва од њих, коју оци сматрају основном, јесте такозвано „незнање”. То је духовни појам у светоотачкој литератури и под њим се не подразумева обично непознавање предмета и појава које се сазнају умом, него одсуство искуственог духовног знања – наше срце, једноставно, не зна и не познаје Бога.
Кад човек расте тако да нема искуствено богопознање, он не зна Бога – не може да зна ко је Бог. Многима од нас то је познато јер смо имали животну фазу кад Бога нисмо знали. Али у неком тренутку, изненада или после дужег процеса, познали смо Бога. И тада смо – говорим из свог скромног искуства – схватили шта значе речи: Ја сам Светлост истинита (Јн. 1:19). Видели смо где смо до тада били и живели, јер смо до часа кад смо успоставили везу са Богом живели у таквој тами, опипљивој и густој (Излазак 10:21-22) да смо је под руком могли осетити. Без обзира на то, били смо задовољни својом тамом. Схватили смо да смо живели у тами тек кад смо видели светлост. Док смо живели у тами, мислили смо не само да је то природно, него и да је добро.
Наше срце није имало осећај за Бога, није знало Бога. То је једна од највећих болести или, да кажемо „фалинки” срца, кад оно, због овог или оног разлога, Бога не познаје. Често причамо с људима, покушавамо нешто да им објаснимо, али човек то не прихвата, не може да чује реч Божју. Зато што његово срце не прима, обитава у незнању, и ми морамо да чекамо. Свети оци уче: пре но што почнеш да причаш са човеком (да му кажеш неку реч, да га увериш у Божје постојање или нешто слично), прво се помоли за њега, да благодат буде та која ће претходити нашим речима. Тако је и са јеретицима. Они имају погрешно знање о Богу, и кад им проповедаш истину или кад они сами читају Јеванђеље, све што би требало да им гане срце просто се деформише — ништа не схватају. Знање Бога долази са искуством Бога, а то искуство се пројављује кроз делатно учешће у животу Цркве.
Друга болест после незнања је заборав. То значи да се људско срце не сећа Бога, да Му се не моли. Зашто је то болест? Зато што природно стање човека подразумева непрестано сећање на Бога. То се на делу најчешће збива кад човек у себи произноси молитву Исусу: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Та молитва је прави начин да се покрене механизам нашег срца. Кад човек почиње да води духовни живот, он не треба да се осврће на каквоту молитве. На почетку духовног живота је немогућа молитва која не би била праћена извесном расејаношћу. Шта год чинили, наш ум ће лутати.
Ипак, ова молитва, ако се стално понавља, има силу да постепено преображава нашу душу. Као што нека машина прави пут кроз стене и планине, тако и ова молитва делује у нама. Она дејствује и дејствује док нам не пропути стазу, и наша се душа постепено напуни благодати. А кад благодат Духа Светога посети људску душу, тад његово срце дејствује само по себи и има сталну везу са Богом. Тада одлази заборав и остаје непрестано сећање на Бога, или умна молитва, вечно помињање Бога. Тако се човек враћа у стање пре грехопада, у оно стање у каквом је био кад га је Бог саздао.
Трећа болест је окамењеност. Христос је у више наврата у Јеванђељу поменуо окамењеност срца, У Писму се каже да не смемо дозволити да нам срца постану сурова (Јевр. З:8). Од чега расте окамењеност срца? Најпре од три ствари: многобрижности, наслада и богатства. То је Христос и рекао — да бриге, богатство и насладе срце чине крутим и хладним (Лк. 8:14). То су три основне страсти које осурове наше биће. Бриге то чине јер нас обузму и отимају снагу нашој души. Животна сила која нам је дата, уместо да се усмерава Богу, троши се на многе бриге, на таштину и буку којима смо окружени.
Сад можеш да чујеш такве ствари од којих би свако полудео. Знам да постоје будилници са радио — апаратом. Навијеш сат, и кад треба да те пробуди, укључи се радио. Замислите неког ко, чим се пробуди, почиње да слуша радио. Како тај човек може да живи природно? Кад сам стигао први пут на Свету Гору нисам знао како се буде монаси. Али један старац ми рече: „Знаш ли ти да, чим се пробудиш, треба да одмах скочиш с кревета, прекрстиш се, кажеш: ‘Слава Ти, Боже’, и да почнеш да изговараш молитву Исусу: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме’.” Ако тако радиш, то је молитва огромне снаге. Ако ум одмах почне с молитвом, цео дан ће се молити. У његовом срцу биће спокојство и радоваће се буђењу.
Свеци су се Богу молили: „Сакруши моје срце”. Па како се то постиже? Наравно, подвигом: постом, молитвом, бдењем, трудом, приљежношћу. Али највише кад човек трпељиво подноси велика искушења и невоље. Учите се да неуспехе и сва огорчења примате с трпљењем. Реч „тескоба” потиче од глагола „стеснити” (θλίψης – θλίβω). Тескоба као воденични камен меље срце у брашно. Човек мора проћи кроз тескобу срца.
Велики свеци наше Цркве доживљавали су велике невоље. Њихов живот није био нимало лак и пријатан. Преподобни Атанасије Атонски, оснивач првог светогорског манастира, увек је говорио (а монаси Свете Горе су то написали на његовој икони): „У превеликој невољи проведох све дане свога живота”. Како се то збива – то је Тајна Цркве, тајна благодати. Јер Божја благодат има силу да муке претвара у радост. Кад је код човека све лоше, збуде се некаква промена – и невоља постане узрок велике благодати, па се горчина тескобе претвори у радост. Не знам да ли можете то да појмите, али просто знајте да кад год вам се деси нешто што вас огорчи, чак и нешто најмање (на пример, пали сте на испиту или закаснили на аутобус, било шта) ако, почињући од тих малих ствари, будете себе учили да радосно трпите искушења, онда ћете се научити да с временом примате и велике невоље.
И зато, кад у животу обавезно дође време великих невоља, разочарења и потреса, човек се неће сломити и пропасти. Он ће стећи срце скрушено, али неће пропасти, На жалост, савремени човек то тешко схвата, веома тешко! Сетите се какво су трпљење људи имали некад. Деца су им умирала, преживљавали су многе губитке, болести… На лицима им се видело велико трпљење. Они су све подносили достојанствено и трпељиво, као да су носили непробојни оклоп па их сви ти удари нису могли убити. Ми сада бежимо од подношења и најмањих тегоба. Човек иде код психијатра јер му опада коса, и сваки дан пребројава власи. Не шалим се! Сви знамо да се такве ствари дешавају. Повод за самоубиство може бити и кило – два телесне тежине више! Како је то могуће? Људи умиру од глади, немају шта да једу. А ти имаш кило, два, пет више… Па шта? Сећам се једног монаха дебелог као ја, који је говорио: „Што је добро што сам дебео, па не могу да ми се диве: ‘Какав је он подвижник!’ Гледају ме и кажу: ‘Како је дебео овај калуђер!’” Он се, у ствари, према својој дебљини односио са хумором и смирењем.
Још једна болест душе је — нечистота, кад људско срце научи да прима нечисте (блудне) помисли; кад човек допушта и развија у себи бестидне и телесне представе. То није исто као кад нас помисли нападају и просто долазе и одлазе. На памет може да ти падне било шта. Може нас нападати помисао, по уму може да нам се маје нека мисао, жеља, усмереност ка нечему. Ипак, то мноштво мисли нас уопште не дефинише. Али зато морамо пажљиво да пратимо да оно што нам се јавља у уму не уђе у наше срце и тамо почне да се развија. То стога што, ако допустимо и развијамо овакве помисли у срцу, почећемо да се њима наслађујемо, као и од срамних и нечистих слика уобразиље, па после без њих нећемо моћи да живимо. Ако човек има чисто срце, чак и ако пожели, неће примити нечисту помисао, него ће је срце избацити и одагнати од себе, уклониће се од такве помисли са одвратношћу.
Још једна болест је неразумност срца. Она потиче од претходних болести. Срце заглупи, изгуби расуђивање, на зна шта му је корисно. Идолопоклонство, користољубље, среброљубље су бесловесни. Скупљаш материјално, мада разумеш да ти то ни за шта не треба. Имаш два – три милиона: доста је, брате, нећеш их ваљда појести. Човек је можда већ и остарио, али ипак наставља да граби паре и ником их не да: ни деци, ни унуцима, само скупља. Среброљубље је лишено радости и сасвим је глупачко. Човек не схвата да је он пролазно биће.
Још једна болест је кад у срцу нема непосредности. У Светом Писму пише да се Бог окреће од човека с неискреним срцем. Ако је човек окован страстима, срце му је пред Богом лицемерно. Двоједушан човек често ни сам не зна шта му је потребно. А шта рећи о савременом човеку, размрвљеном на многе комаде? Он не може да прими вољу Божју, ни право да стоји пред лицем Божјим. Уместо тога, он се дроби на крхотине и не зна шта да ради, па ни самог себе не разуме.
За крај овог разговора, да кажемо нешто и о потоњој болести – грубости. Знате шта је грубост? То је кад је човек груб, неотесан. Зашто су свети оци у грубости видели болест? Зато што је грубост недостатак љубави, а недостатак љубави је недостатак духовног живота. Човек може да буде лепо васпитан, да има одличне манире, али његова учтивост може бити сурова и мртвачка. А бива да човек не уме да се понаша у гостима, не зна бонтон, не зна шта ће с виљушком и ножем… А добар. Спољашња учтивост мало шта казује.
Кад бисте видели свете људе, видели бисте праву племенитост. Читајте дела светих отаца, читајте аскетске поуке Светог Исака Сиријског. Погледајте како се у светоотачким делима говори и о најмањим пројавама човека — о погледу, о сваком покрету. А како су оци схватали поступке других! С таквим тактом и дубином да се срце пунило сапатњом према онима који греше.
Сећам се једног светогорског монаха, Руса, који је пио. И стално су га налазили како лежи негде поред пута — час тамо, час амо. Затекао сам га кад сам дошао. Мирјани који су га налазили пијаног су му се подсмевали. Једном смо отишли код старца Пајсија и питали га: „Геронда, шта ће бити с тим човеком? Људи који овамо стижу аутобусима га гледају и мисле: ‘Ево какви су монаси, пијандуре, пропалице. И мени је на саблазан’. ” Старац рече: „Немој да се саблажњаваш. То је достојан калуђерчић. Зато што се због старости лако смрзне и нема дрва, он, јадан, да би се загрејао, попије помало вина. Пије помало, да би се загрејао, али га ухвати”. Старац Пајсије га је сапатнички разумео.
Хоћу да вам кажем да је тај монах био управо онакав каквим га је описао старац Пајсије. Био је презрен, избегавали смо га, а шта су тек о њему причали наши сезонски радници! Десило се да се пред смрт обрео у убожници нашег манастира. И тај монах је предвидео своју смрт. Сећам се како сам у суботу ушао у убожницу где је лежао, а ми смо га неговали. И рекао ми је: „Умрећу у понедељак”. Упитао сам га: „У колико сати, деко?” „У десет”. То је по византијском, око вечерње службе, дакле у четири поподне. „Добро”, кажем ја. Он: „Реци мом послушнику, који је остао у Ивирону, да ће и он тада умрети, заједно ћемо отићи”. Питам га: „Како то? Да га зовем телефоном и кажем да ће у понедељак у десет сати да умре?” Он вели: „Не, него му реци да се спреми за наш исход, да замолимо један другог за опроштај, и да га благословим за одлазак из овог живота”. И ми смо му рекли: „Знаш, старац каже да ћеш у понедељак умрети.” Он је био Румун, прост човек. И вели: „Стварно? Онда ћу доћи да узмем старчев благослов.” Дође он, изљубише се, загрлише се: „Кад ћемо умрети?” „У десет”.
Прође субота, руски калуђерчић се причести у недељу, па и у понедељак. У подне га питам: „Деко, ти оде?” Он каже: „Није још десет”. Звоне за вечерњу. Ја остадох горе. Старчић је лежао на постељи, већ се делио с душом. Кад се вечерња заврши, он отвори очи, пружи руке и рече: „Ево Богородице!” И умре. Видео је Мајку Божју пред собом! Богородица му је узела душу, а други су га гледали само као пијаницу.
Ја сам само два пута видео тако нешто на Светој Гори. Други пут је то било с једним најпростијим монахом, старчићем, који многе ствари у храму није умео правилно ни да изговори. Једном ми приђе у цркви и рече:
– Морам нешто да ти кажем.
– Изволите, слушам.
– Сутра је уторник, па среда, четвртак, петак, субота, недеља, понедеоник. Филип ће тада да се упокоји.
– Шта значи то да ће Филип да се упокоји? – Умрећу.
– Добро. У који дан?
– У понедеоник.
У четвртак и петак није дошао у цркву. Обично је рано силазио у храм. Да би од своје келије дошао до цркве требало му је пола сата. Био је много стар и једва је ходао. Кад није дошао у цркву, отишли смо до келије и покуцали. Не одговара. Добро, мислили смо, онда ћемо доћи касније. Сутрадан опет дођемо, покуцамо, не отвара. Сигурно је умро. Шта да радимо? Старешина нам рече: „Развалите врата, чим не отвара кад му куцате ни на врата, ни на прозор”. Један — два — три и врата провалисмо, падоше у келију. Била је субота. Уђемо и видимо оца Филипа који седи пред својим иконлуком, одевен, са аналавом и кукуљицом, а држи бројанице. Старчић сија од чистоте. Чим уђосмо, он се подиже и рече: „Сви напоље!” Питамо га: „Што не отвараш?” „А што да вам отварам? Одлазим у понедеоник, а сад је субота. Сви напоље!” Истера нас и улаз затвори неким картоном. А у понедељак се стварно упокојио.
Свет је ове људе, лишене славе, видео на свој начин. Али они су имали другачију везу са Оним горе – везу која је укинула и саму смрт. То сам вам испричао да бих објаснио: у Цркви Дух Свети благодатно делује на целог човека, од главе до пете. И човек постаје савршен, постаје племић у правом смислу речи. Код њега је све правилно постављено. На тај начин, постоје живи докази човековог савршенства у мери у којој је оно достижно у овом свету.
Драги моји, треба да читате житија светих, Старечник, Отачник… да бисте видели какви су то прекрасни људи били, какву су суптилност и љубав имали и с каквом су снагом побеђивали све ситнице на животној стази. Пре свега, они су побеђивали себе саме. Исцељивали су се благодаћу Светога Духа. Лечили су се од свих болести које су их обузимале, и постајали су савршени људи, онакви каквима их је Бог створио.
