Нама, генерацијама рођеним шездесетих година, о веронауци у школама, говорили су старији од нас, рођени између два Светска рата. Посебно су наглашавали да је то било лепо и красно време у коме су били видљиви плодови веронауке на људе и живот. Оно што се прво као утисак може истаћи, јесте међусобно понашање и опхођење људи а посебно младих према старијима. То је био тај први видљиви, спољашњи резултат веронауке. Свакако је иза тог лепог понашања стајао неки унутрашњи садржај, а то је вера у свеколиком свом богатству и учењу. Јер се Православље тиче живота човека и његовог односа према Богу и творевини, као и односу према ближњима.
Ти људи су нам о веронауци, која је постојала у школама у њихово време, говорили са неком сетом и жалом. Гледали су нас готово са жаљењем, знајући да смо ми генерација која не учи у школама веронауку и да ће се то касније одразити на наш живот – и били су у праву. Већ тада, шездесетих и седамдесетих година, у нашим градовима се појављују уличне банде из различитих квартова, које као да су изашле из криминалних америчких филмова које смо гледали на тв-у и у биоскопима. У њима се наметао закон јачега, а не уљуднијега и пристојнијега.
Ово наглашавамо у уводу излагања, као прво подсећање на причу о веронауци и њеним плодовима, коју смо слушали од старијих. Ми смо им били благодарни на тим темама и речима о веронауци, поготово јер смо осећали да о томе говоре са крајњим поштовањем и уважавањем.
Рекли бисмо и ми нешто о веронауци генерацијама које после нас долазе. Веронаука је један веома значајан предмет јер се у њему говори о крстоликом схватању света о Богу, о творевини, о човеку и о смислу свега, коначно и о спасењу и Вечном животу.
Веронаука је основно учење о вери – богословље. Она сабира у себи све богословске науке: Догматику, Етику, Литургику и богослужење Цркве. Затим, светотајински живот, то јест, живот у Христу, историју Цркве и њену мисију у свету. На веронауци се учи шта је суштина вере, то је Декалог Старог Завета, тј. Заповести које је Бог дао Мојсију на гори Синај, да народ Божији по њима живи, а које је Господ Христос у Новом Завету сажео у две Заповести: на љубав према Богу и ближњему, јер Љубав чини суштину и Пророка и Закона.
Из до сада реченог види се да је веронаука озбиљна ствар и тако јој треба и приступати, али увек испуњени вером, надом и љубављу, како не бисмо били они који уче веронауку, а то се не види и не примећује на њиховим лицима, на радости у њиховим животима. Веронаука је предмет испуњен радошћу јер се у њој говори о радости – о Благовести, радосној вести спасења света и радости у Христу.
Када о томе учимо у школама, тада нема места мрачњаштву, нити маскама на нашим лицима, како су то покушавали да представе они који су се борили против веронауке, против учења Цркве уопште, смештајући је у „мрачни Средњи век“. А истина је све супротно. Учење Цркве се темељи на учењу о Светлости, на Благовести, на победи живота над смрћу, на Тајни спасења и Вечнога Живота. О свему овеме они који су нас смештали у Средњи век ни сањати не могу, јер очима не виде, а ушима не чују – шта Бог говори Црквама, како пише у Откровењу.
Веронаука је вера у Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, Створитеља човека као Своје иконе, да би он, човек по образу задобио подобије и у Христу доживео обожење и Живот Вечни. То јасно показује да Бог није створио човека за смрт, како на жалост говоре многи шаролики философи смрти, којима је смрт и почетак и крај, а истовремено се сматрају великим оптимистима,
Веронаука је вера у Христа, Друго Лице Свете Тројице, Оваплоћеног Бога Логоса, Спаситеља и Сведржитеља, Онога Који Јесте и Који долази свету да суди. Христос је све, говорио је Свети Старац Порфирије. Христос је оваплоћена Љубав. Нека нам помену некога међу учитељима и мудрацима овога света да су толику љубав показали према човеку као што је учинио Господ Који све светове прође да би на Голготи страдао ради нас и нашега спасења. То и Свето Јеванђеље потврђује рекавши, да нема веће љубави од оне када неко живот свој даје за ближње своје.
Веронаука је и вера у Духа Светога – Утешитеља, Који је на дан Педесетнице сишао на Апостоле и учинио их силним проповедницима Христа Распетог и Васкрслог. Они посташе проповедници Јеванђеља по читавом свету и Истином Христовом лажи победише и Христа Истинитог Бога посведочише.
Веронаука је и вера у Цркву – Цркву Бога Живога, Оца и Сина и Духа Светога, Цркву која је Тело Христово, Дом Оца и Ризница Духа Светога. Црква је Кивот свих Божанских дарова. Без Цркве нема спасења. Сада Господа можемо видети само као Цркву у Телу Своме, никако негде изван по гудурама, планинама и светским трговима, јер је Господ увек у Заједници спасаваних – у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви.
Веронаука је вера у Пресвету Богородицу, Пророке и Апостоле, мученике и учитеље, чудотворце, исцелитеље и небеске Силе и све Свете. Веронаука дакле обухвата све светове, Небеске, тј. духовне и земаљске – видљиве Цркве Христове, којој је темељ поставио Сам Господ. Зато јој ни врата ада неће одолети.
У свету је одавно срушен култ Светости и на њено место су постављени разни други идоли, а Црква Божија је чувар Светости и у ово наше време. Црква и у ово наше време даје највеће дивне плодове – Светитеље Цркве. Овде бисмо опет и опет подсетили на речи Светог Старца Пајсија који је рекао да добрих људи има свуда, у свим религијама и учењима, а Светитеље даје само Православље.
Веронаука је љубав према Богу и ближњем, јер је љубав по Светом Апостолу Павлу, свеза савршенства. Ко је икада прочитао Химну Љубави Светог Апостола Павла, зна шта је Христова љубав свету у Христу дарована. То је љубав савршена, наднебеска, која онога који у тој љубави обитава чини једним са Богом и са ближњима.
Веронаука је вера у хришћански освештан живот, вера у Блаженства којима се човек Небеским лествицама Богу успиње. Веронаука је узвишена јер говори о Тајнама у којима и ангели Божији на Светој Литургији желе да завире, зато су Оци говорили да је Тајна Цркве – Тајна Христова и да је Света Литургија – Тајна вечера коју Господ сад, рукама Својих саслужитеља, раздељује Свете Тајне – Светиње светима. Тако верујући са тим Светим Причешћем постају једно са Богом, са Христом у Кога верују, али и једно са ближњима, будући да се хране једном истом Небеском храном, Небеском маном Новог Завета, тј. Светим Причешћем – Телом и Крвљу Христовом.
Веронаука је у осмеху, у радости животу. Радосни треба да будемо јер смо у Христу спасени. Онај који у Христа верује за њега смрти нема више, јер је Господ Живот и Васкрсење.
Веронаука је вера у Васкрсење Христово и та вера је суштина апостолске проповеди – суштина учења Цркве. Зато је Свети Старац Серафим Саровски све поклонике читаве године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе!
Веронаука је на Небесима у звездама, у морима и океанима, и у свему што Бог створи и виде да је добро. Зато веронаука о добру учи, не само о лепом и уљудном понашању.
