Монах Мојсије Светогорац
У овом поглављу бавићемо се, укратко, темом страсти, о којој смо, уопште узевши, дужни да размишљамо непрестано. Да би свима било јасно о чему говоримо, потрудићемо се да говоримо што је могуће једноставније. То је неопходно да би сви почели да се труде на искорењивању страсти и стицању врлина, што и јесте главни задатак хришћанског подвига: преображавање богомрских страсти у врлине садејствујуће слави Божјој, да бисмо испунили свој живот истинском радошћу и истинским миром.
Човек који се налази под влашћу страсти мучи се и страда, бива растрзаван немиром и стрепњом. Старогрчки писац трагедија Еврипид говори да су страсти мрске и одвратне, а старогрчки философ Платон примећује да је страст – потчињеност уживању. Из овога произлази да је човек којим управљају страсти – неслободан, јер је поробљен својим сопственим жељама.
Страсти напросто врве у нама, јер су се угнездиле у нама, будући да смо их одавно већ пригрлили, о њима се старамо, чак их и волимо, непрестано их оправдавамо, сматрајући их „незнатним” у поређењу са страстима у душама људи око нас, те зато стално и систематично оклевамо да их искоренимо из себе.
Неговање страсти, такође, указује на чињеницу да у нама дејствују опасна самоувереност, наметљива нарцисоидност и самообоготворавање, а све то лишава силу наше душе духовне осетљивости, јер као да умртвљује „нервне завршетке“ душе, која постепепено престаје да буде оживљујућа сила тела, духовно пропада и умртвљује се. У таквом стању човек живи себељубљем и, у крајњем исходу, самообманом. Он тада почиње да оправдава сваки свој грех и долази, чак, до тога да отворено подржава свој грех. Потом се затвара у себе и постаје бескрајно усамљен, а често запада и у стање у коме осећа да је живот за њега постао суморан и неподносив…
Како нас учи Свето Предање, човек треба да ступи у борбу против сопствених страсти и да је води трпељиво, упорно, промишљено, искрено и смирено. Човек треба да стиче унутарњи мир, да сабира свој ум, да сабира све своје снаге, да схвати какве су му могућности, да их проучи, да се моли Богу, да излива покајничке сузе, да се смирава и, наравно, да учествује у светотајинском животу Цркве. Наш предводник у том прекрасном и свештеном подвигу очишћења од страсти је сам Христос, који нас позива да идемо за Њим са поверењем, љубављу, слободом, радошћу и спремношћу да жртвујемо све што имамо.
Робовање страстима је препуно бола. Човек, који је заборавио Бога, почиње да обожава материју и самога себе. Удаљење од Бога узрок је најдубље самоће, стравичне одвојености од свега што окружује човека и осећања неизрециве опустошености. Човек се тада ничему не радује, ништа га не може задовољити, живи бесциљно и ништа не може да му донесе унутарњи мир. Живот у греху је неописиво несрећан.
Без Бога је све нерадосно, бесмислено и помрачено. Међуљудски односи постају непријатељски и неморални, у њима господари безумље и царује распуштеност. Човека тада привлачи оно за шта он није ни створен ни назначен. И уместо да се избави из тог болесног стања, човек обично почиње да оправдава самога себе и, у ствари, да понижава самог себе. И, уз то, почиње да се сукобљава са Богом као да је Бог крив за положај у коме се он нашао.
Страсти представљају препреку за општење човека са Богом, попут окова на ногама преступника у затворској ћелији, где више ни сам живот затворенику не доноси никакву радост. И, притом, сȃм човек нити може нити, чак, хоће да учини ишта за своје духовно ослобођење. Душа се тада улењује, нема више храбрости и човека изједа неодлучност.
Ми не желимо да се бавимо тешким духовним трудом и да решавамо своје проблеме, зато што смо се већ навикли да живимо у страстима. Зато и настављамо да оправдавамо такво своје стање, иако се, притом, уопште не осећамо добро. Али, одлука у вези са овим питањем је искључиво на нама. Ни сȃм Бог, који нам је дао слободу, не може ту слободу укинути, јер, на потресан начин, уважава слободну човекову вољу.
Може се, чак, рећи да је страст – право правцато блато, дрога, тамница. Човек се раслабљује и нема више ни воље ни снаге за богоугађање, и није више кадар да се избави из окова погубних и упропашћујућих страсти. Сви ми страдамо од мањих или већих, јавних или тајних, познатих нам и још увек непознатих нам страсти, које су већ постале наша навика или које се у нама јављају неочекивано. Ми често болујемо управо од самих оних страсти од којих на речима, наводно, желимо да се избавимо, али притом у вези са тим не предузимамо никакве одлучне кораке да то и учинимо.
Морамо, такође, признати да је веома тешко однети победу над страстима – тим нашим огорченим непријатељима. Али, уз помоћ бестраснога Христа, који је ради нас, поробљених страстима, поднео страдања и крсну смрт, можемо се ослободити од њихове потпуне власти над нама.
Христос је пострадао добровољно, а и ми смо призвани да Му, такође, добровољно следујемо и да распињемо своје страсти, сараспињући се Њему, нашем Спаситељу. Неопходно је попети се на тај први степеник својим сопственим вољним напором, искреном жељом и читавим настројењем душе. У супротном, неће се ништа догодити. Та добровољност је основни предуслов, и сва наша воља мора бити усмерена на прохођење тог подвига. Господ није господар и није владар безвољних, неслободних и бесциљно постојећих робова, већ је Отац синова које воли и који им непрестано жели спасење. Господ жели да све људе спасе и приведе истини, али и сами људи морају желети истину и трудити се за њу.
Према томе, човек је призван да тражи и налази духовне снаге скривене у себи, и да их без оклевања активира. Тај труд није нимало лак, нити пријатан. Страсти, које су се већ одавно запатиле у нама, пронашле су погодно место за себе, пустиле корење и… допале нам се! Зато је искорењивање страсти за нас нешто врло непријатно: не прија нам то, пече нас и боли! Навикли смо се да живимо са нашим страстима. Из тога црпимо задовољство, насладу и, чак, осећање сигурности.
Избављење од страсти започиње упорном жељом да се од њих ослободимо. Страст је попут бодљикаве жице или зида који нас изнутра преграђује, одвајајући нас од Бога. По речима Светог Апостола Павла, страст је непријатељство према Богу. Но, разуме се, није довољно само да желимо да се избавимо од страсти. Да би та наша жеља постала стварност неопходно је да се потрудимо да ту, Богу непријатељску, страст преобразимо у себи у Богу угодну врлину.
Када су питали неког светогорског старца шта је то Света Гора, он је одговорио: „Овде је много нас који живимо у покајању. У ствари, овде се сви кају!” Други старац је рекао: „Монах се облачи у покајање. Он сав пламти љубављу према Богу и живи у покајању”. Ова друга изрека је нарочито важна. Покајање није неко пасивно стање, у коме човек оплакује своју несрећу и проклиње своју судбину, већ горење срца за Богом, људима и читавом творевином, како је то говорио Авва Исак Сиријски. Онај који се каје воли том љубављу, његово срце гори том љубављу и он се труди да покајнички надокнади све оно време које је проживео у греху. Он оплакује све своје падове, али не паничи, не растрзава самога себе размишљањем о томе како је било могуће да је он, „тако фин” – толико грешио, зато што се у таквом размишљању крије озбиљан егоизам. Осим тога љубав према Богу никада не бива без љубави према другоме човеку. И та љубав ме чини трпељивим, снисходљивим, састрадалним, милостивим, оштроумним и сијајућим за моју браћу, и престајем да будем окрутан, џангризав, строг, намргођен и бескомпромисан према другима, престајем да их осуђујем и обличим. Истинска љубав не може бити површна, извештачена, лицемерна, спољашња и пролазна. Она се не исцрпљује у речима и сентименталним и слаткоречивим фразама, већ се пројављује кроз то што у потпуности прихватамо свога ближњега, безусловно, некористољубиво и без очекивања било какве противуслуге.
Да бисмо познали сопствени унутарњи свет, да бисмо стварно постали свесни сопствене огреховљености и да бисмо у себи неговали двоједну љубав, према Богу и према човеку, неопходно је да за то постоје погодни и здрави услови, да би човек могао духовно узрастати, развијати се и усавршавати се. А који су то услови? Унутарњи мир, тиховање, тишина ума, умирење и спокој душе. Али, где то наћи у свету? У свакодневици царују напетост, немир, журба, бурна активност, пренатрпани „план рада”, бука, псовке, „немање времена”, стални проблеми и непрестано одлагање свега „за касније”. У тој збрци немогуће је правилно размишљати и дејствовати у добром правцу, немогуће је чак и загледати се у себе самога. Како човек да поразговара са собом и да чује Бога усред свег тог метежа и гужве? Али, неопходно је пронаћи макар мало времена за оно што је потребно нашој души.
Постоји озбиљан разлог зашто је неопходно обезбедити себи мало тишине у нашем свакодневном животу. Треба се удаљити од разоноде, од гледања телевизије, од сплетки и свега непотребног, другостепеног и неважног да бисмо макар мало, али истински, стварно предахнули душом, да бисмо се помолили Богу, да бисмо прочитали духовно поучну књигу, да бисмо отишли у храм Божји, да бисмо се научили да волимо, истрпели непријатности и да бисмо се покајали.
Најстрашније у савременом свету јесте то што човек уопште више не сматра покајање нечим неопходним и значајним за себе. Нажалост, духовно смо се скаменили. Често нам уопште и не пада на памет да је неопходно кајати се непрестано. И та отврдла безосећајност јесте стварна и опасна клопка, која нас задржава у непокајаности, у јаловом надању у себе саме, у поређењу себе са још горима од нас, у духовно болесном фарисејству.
Сада ћу вам рећи нешто што вам се може учинити чудним, и зато ћу бити опрезан у погледу онога што говорим. Страсти су, свакако, људске грешке, одступање од задатога циља, отуђење од Бога и, наравно, обоготворавање свога „ја”. Али, страст може бити и искушење које човека, ако га он успешно превлада, води ка новој дубини покајања и смирења. Онај ко је под влашћу страсти гнева нека се сваки дан каје, нека се упорно бори против гнева, нека се са сузама исповеда код свога духовника. Да није гневљив, он би се, вероватно, поносио својим врлинама и уопште не би осећао да има икакве потребе за покајањем. Наравно, када ово кажемо, уопште не мислимо да су страсти и греси нужни да бисмо се ми кајали, већ само наглашавамо да њихово присуство може за нас бити повод за стварни животни преокрет, за одбацивање греха, за духовно преображење, за обновљење и препород човеков, за стварни сусрет и упознавање са Богом Живим.
Искушења могу, у неким случајевима, у нашем животу бити повод да кренемо путем спасења, то јест важна прилика за духовно сазревање и узрастање, иако, са друге стране, она све то и, у исти мах, усложњавају и отежавају. Искушења нас „спуштају на земљу”, смиравају и подгревају нашу молитву, зато што их наш Отац небески и допушта управо из васпитних разлога, а на корист наше душе. Чим се смирим, чим осетим своју немоћ, своју ништавност и огреховљеност, а такође и љубав Божју, страсти беже, одступају од мене и напросто ишчезавају. Благодат Божја је свемогућа.
Ђаво хоће да нас до смрти држи у клопци очајања, шапћући нам тихо на ухо: „Е мој несрећниче, толико си пута већ покушао и ниси успео, батали све то!” Али, Бог гледа на наш дуготрпељиви подвиг и, наравно, помаже нам. И било који садашњи велики грешник, ако се истински покаје, може постати Светитељ на Небу, док се, понекад, дешава да они који нам споља изгледају као свети то, у ствари, нису. Преподобни Јован Лествичник је говорио да човек који се истински каје за почињени грех може достићи већу чистоту од оне коју је имао пре него што је згрешио. Управо због тога не треба етикетирати људе као грешнике. Свети могу да отпадну од светости, а грешници могу постати свети. Немојмо себи допустити да постанемо олаке судије свима. Препустимо, у погледу овога, суд Богу и свагда се истински радујмо када се људи покајнички обрате истини. Понекад трљамо своје очи и не можемо да верујемо да је негдашњи вук постао словесна овчица Христова. Но, управо се у томе и пројављује чудотворна сила наше Цркве, по речи Светог Јована Златоустог. Бескрајна милост сведоброга Бога може да преобрази свакога, свагда и свугде. Страсти су, наравно, многобројне и велике, али је и сила свемогућега Бога безмерна. Човек мора да нађе времена за своју душу. У супротном, проћи ће дани и године у досадној свакодневици, ужасавајућој чамотињи и монотоној животној рутини.
„Господ се открива храбрим душама”, говорио је старац Пајсије Светогорац. И мора се признати да у животу данашњих Хришћана нема духовне одважности, смелости, јунаштва и жртвености. Занети нашом епохом робујемо угодности, претераној потрошњи, сваковрсном изобиљу, стицању богатства, преједању и похлепи. Али, без смиренога подвига нећемо успети да искоренимо из себе злобне и дубински укорењене страсти које прљају и трују наш живот. Подвижништво и уздржање нису нешто што је предвиђено искључиво за монахе. То важи за све Хришћане. То нам је свима заповеђено у Јеванђељу. Христос је рекао да се род демонски не може изагнати из нас ничим другим осим постом и молитвом. Исто се може рећи и за борбу против страсти: она се не може водити без одговарајућих оружја – поста и молитве.
Али, ни у подвижништву се не сме претеривати. Подвижништво није усмрћење тела, већ усмрћење страсти како је говорио Авва Пимен. Сам подвиг има за свој циљ не мучење и уништење нашега тела, већ да покажемо на делу нашу љубав према Господу, нашу пламену жељу да Он буде Господ нашега живота, Онај који заузима главно место у нашем срцу.
Нарочити значај у вези са овим има поука великог учитеља и оца Цркве Светог Василија Великог, који се, са богоданом му мудрошћу, обраћа ученику Хилону и, преко њега, нама: „Не приморавај себе да се одмах престрого подвизаваш, не осмељуј се на претежак подвиг, будући да ћеш услед свога неискуства изгубити и свој (већ постојећи) мали подвиг. Боље је напредовати полако и постепено… ”
Завршавам ову беседу у нади да вас нисам превише заморио и са искреним осећањем да сам вам говорио не као учитељ, већ као смирени брат. Смирено се молим да нас познавање анатомије страсти доведе до усмрћења истих, а усмрћење страсти до стицања врлина.
Прочитајте још:
Архимандрит Рафаил Карелин – КАКО ИЗАЋИ НА КРАЈ СА ИЗЛИВИМА БЕСА И ЉУТЊЕ?
www.predanje.rs/kako-pobediti-bes-i-ljutnju
