Свештеник Дионисије Свечников

Већина одраслих људи који приступају црквеном животу пре или касније се нађе пред духовном потребом да исповеди своје грехе, нагомилане током њиховог живота. У вези с тим појављују се многа питања, а многи не могу да савладају свој стид и страх пред исповешћу и свештеником. Да бисмо развејали сумње и страхове и да бисмо одговорили на већину питања, најпре би требало да кажемо нешто о исповести уопште – због чега је она потребна, зашто је неопходно да на исповести говоримо свештенику о својим греховима и због чега је она неизбежна.

Исповест је – Света Тајна. Зашто је Света Тајна? Одговор се крије већ у самом називу. У време Светих Тајни долази до непосредног сусрета човека и Бога, а Божја благодат на тајанствен и за нас несхватљив начин делује на човека освештавајући целокупну човекову природу – и душу, и тело, оживотворује га и обоготворује, припрема га за будући вечни живот.

Исповест или Света Тајна Покајања јесте Тајна у којој онога, који исповеда своје грехе, уз видљиво изражавање опроштаја од свештеника, сам Господ Исус Христос невидљиво разрешава од грехова. Многи људи постављају питање – зашто се не можемо покајати непосредно пред Богом да би се добио опроштај и разрешење од грехова? Наравно, можемо се кајати и дужни смо да се кајемо не само на исповести, него и у свакој могућој прилици. Грех има ту особину да се гомила и због тога је непокајани грех сличан грудви снега која се котрља низ планину, а затим нараста и претвара се у лавину коју практично ништа више не може да заустави на њеном путу. Услед тога, једино искрено покајање може да покида мреже греха и да избави душу и срце од његовог погубног утицаја. Отпуштање грехова, међутим, може се добити само на исповести. То се не догађа због тога што су „попови тако измислили”, него због тога што је Господ тако установио.

Господ Исус Христос је апостолима рекао: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу” (Мт. 18:18). Ова власт да „свезују и раздрешују” прешла је од апостола на њихове наследнике – епископе и свештенике. Поред свега тога, свештеник је и духовни учитељ и руководитељ, којег су Бог и Црква призвали на то дело. Он, међутим, иако је обичан човек, као и онај који је дошао код њега на исповест, има посебну благодат од Бога, и она у њему дејствује независно од његових личних особина. Он ову благодат добија у Светој Тајни Свештенства.

Сећам се прве исповести, коју сам примио након 40 дана од мог рукоположења у чин свештеника. Дошао је један човек који ми је говорио о неком проблему, непосредно повезаним са грехом. Он се искрено кајао, али је такође желео да од мене добије и духовни савет – како да поступи у насталој ситуацији. У том тренутку, ја нисам имао никаквог свештеничког искуства, а током живота се никада нисам суочио са нечим сличним. Ћутке сам се помолио Господу и затражио помоћ. Истог тренутка, дословно ниоткуда, у глави ми се појавила чиста и јасна мисао. Разговарали смо око двадесет минута, размотрили смо и рашчланили његов проблем и он је на крају добио онај савет који му је био потребан. При том нико није говорио уместо мене или кроз мене, као што се догађа код окултиста или секташа; говорио сам управо ја сам, тако што сам добио почетну мисао и развио је. Било је то несумњиво дејство Божје благодати.

Исповест је, дакле, од Бога установљена Тајна, у којој, уз присуство и сведочење свештеника, човек од самог Бога добија опроштај и разрешење исповеђених грехова. Исповест нам је потребна као дах свежег ваздуха. И поред свега, прва исповест силно збуњује већину оних који тек намеравају да приступе овој великој Тајни Покајања. Збуњује их, пре свега, стид и неопходност да о својим греховима причају у присуству потпуно непознатог човека, иако, истина, у четири ока. Не треба се, међутим, збуњивати. Веома је добро што постоји осећање стида, било би много горе када га не би било. Стид је у датом случају једна од последица свести о сопственој грешности. Када једном пређемо баријеру стида и страха, биће нам убудуће много лакше да се исповедамо. Најзад, ако исповести приступимо с искреним покајањем, после ње осетићемо огромно олакшање, са којим се ништа не може упоредити. Ово осећање надахњује, окриљује и даје снагу да се боримо са греховима и да их, уз Божју помоћ, победимо.

Постоји неколико „митова” и страхова који обично спречавају људе да се први пут исповеде. Покушаћу да размотрим оне најраспрострањеније међу њима.

1. „Моји грехови су толико страшни и срамни да ће свештеник пренеражено одскочити од мене, а можда ће ме чак и изгрдити и истерати из храма.”

Наравно да није тако. Открићу вам једну „тајну” – тешко да ћете на исповести било чим изненадити свештеника. Током многих година службе, свештеници су на исповести слушали огромно мноштво прича о греховима, пороцима, страстима. Као по правилу, све ове приче подсећају једна на другу, јер сви ми, у суштини, страдамо од истих грехова, у нашим срцима кључају исте страсти, али у различитом облику. Свештеници су такође људи и њима је, због слабости људске природе, такође својствено да греше. И свештеници се исповедају својим духовницима. Заиста, требало би да испричате нешто стварно необично да би се свештеник запрепастио. Међутим, тешко да би он чак и у таквом случају устукнуо од ужаса. Наравно, свештеник не истерује из храма човека који се каје. Неће вас чак ни изгрдити. Како да изгрдите покајника?

Свештеници су такође различити, али су у огромној већини добри и предусретљиви људи. Ја лично не познајем ниједног свештеника који би осуђивао човека на исповести или одбио да и даље разговара с њим. Људи су, наиме, на исповести веома рањиви и лако их је увредити неопрезним речима. Добар пастир неће осудити и отерати, него ће се, напротив, потрудити да помогне покајнику.

Сећам се да ме је једном приликом познаница упитала: „Ти на исповести слушаш стотине прича о греховима, људи пред тобом отварају душу. Зар ти, кад дознаш за њихове грехове, не мењаш свој однос према њима?” У том тренутку сам се први пут замислио над тим. Анализирајући стотине, па чак и хиљаде исповести које сам чуо током десет година свештеничке службе, схватио сам да се мој однос према исповеђенима заиста мења, али да се мења на боље! Они људи, које никада раније нисам упознао и које сам чак први пут видео, после неких 5-10 минута постајали су ми блиске особе којима сам, макар и само саветом, желео да помогнем. Сви су они дошли да се покају! Желели су да добију опроштај од Бога и да се помире са Њим кроз велику Тајну Покајања! Најважније је, међутим, то што су желели да више не греше. Како бих могао да се лоше понашам према њима?

Много је горе када човек на исповести не показује знакове покајања и, штавише, каже да нема никаквих грехова. Са таквим људима није лако, готово да „клештима морате да извлачите грехе”, да објашњавате и указујете. Понекад то даје резултате, а понекад и не. Тада једноставно морате замолити човека да оде и да размисли о томе да нема безгрешних људи, да прочита одређену литературу и да, ако нађе макар и један једини грех, дође поново да се исповеди.

2. „Свештеник би о мојим греховима могао причати својим саслужитељима или познаницима”.

Овакво нешто је практично нереално. Не могу, наравно, да говорим у име свих свештеника. Они, међутим, које познајем, а њих није мало, никада не откривају тајне исповести, указујући на конкретног човека и причајући о његовим гресима. Сагласно црквеном канонском праву, свештеник ни под каквим околностима не сме да открије тајну изречену на исповести. Ово је строго забрањено 120. правилом Номоканона (Законоправила) при Великом требнику: за откривање грехова човека који се исповедио, духовнику се забрањује да служи три године и при том свакога дана мора да начини 100 великих метанија.

3. „Ја немам неких посебних грехова”.

Све зависи од тога шта се подразумева под „посебним” грехом. Ако човек сматра да је „посебан” грех једино убиство са отежавајућим околностима, треба знати да нипошто није тако. Сваки грех је, на свој начин, „посебан”. На пример, неке жене, које нису свесне да је абортус грех убиства, повремено га и не спомињу на исповести. Због тога је корисно да се прочита потребна литература. Као прво, то је наравно, Свето Писмо. Осим Светог Писма постоји и различита православна литература која разоткрива суштину многих грехова.

За прву исповест не би требало одабрати недељу или празнични дан. Тим данима је у храмовима много људи. Прва исповест претпоставља да ћете одређено време посветити разговору са свештеником и да ће тај разговор трајати бар 10-15 минута, а понекад и знатно дуже.

Многи људи се на исповести збуне и забораве оно чега су се сећали до пре 10 минута или оно о чему су размишљали претходне вечери. То се посебно догађа онда када дођу да се први пут исповеде. Услед тога, да не бисмо нешто заборавили, можемо записати грехове на листу папира и прочитати их током исповести. Ово је уобичајена пракса и, према мом мишљењу, веома корисна.

Не би требало одуговлачити са првом исповешћу и правдати се разним разлозима. Шта све нисам чуо као оправдање за одлагање исповести! Сећам се једне старије даме, бившег партијског активисте, која је редовно долазила у храм, практично на сваки празник и сваке недеље, палила свеће и молила се, али се никада није исповедала и причешћивала. Једном су је упитали због чега се она, ако је крштена, не исповеда и не причешћује. Сигурно су мислили да она не зна шта је то и хтели су да јој објасне. Она је, међутим, била у току и знала је шта су исповест и причешће, иако није имала неких темељних сазнања о томе. Као разлог свог одрицања од исповести навела је своју неспремност за њу. При том није могла или није хтела да објасни у чему се састоји та неспремност и само је једноставно понављала: „Нисам спремна и то је све”. Могуће је да су њену душу обремењивали греси о којима није желела да говори непознатом човеку, а можда није ни била у потпуности свесна својих грехова, због чега јој се чинило да јој исповест није посебно потребна. Можда су постојали и неки други разлози који су нам остали непознати. На све касније покушаје да је присајединимо активном црквеном животу, она је поново одговарала да није спремна за исповест. Тако је и умрла, не приступивши ни исповести, ни причешћу. Наравно, можемо жалити због тога, али ту више не може ништа да се учини; уосталом, нисте је могли силом довући на исповест. Био је то њен избор, карактеристичан за многе.

На крају, дао бих можда најважнији савет онима који се припремају за прву исповест. Ни у ком случају немојте на исповести смишљено прикривати грехове, чак ни оне најскривеније, на које је страшно и помислити. Греси су некад учињени и сада захтевају покајање, а то се односи на апсолутно све грехе, без изузетка. Уколико се не покајемо, они ће уистину бити смртни као, уосталом, и сваки непокајани грех. Нека је данас и тешко говорити о гресима и покајати се због њих, биће много теже ако сутра добијемо вечну осуду од Бога. Желим вам свима Божју помоћ и искрено покајање!