У име Оца и Сина и Светога Духа.
Највећи значај Пресвете Богородице за људски род је у томе што се од ње родио Богочовек Христос. Поред тог неизрециво важног, великог и надумног догађаја, Богомајка је за Цркву незаменљива и због много чега другог. Тако она за православне хришћане има јединствен значај и као највећа молитвена заступница и заштитница, што се потврдило небројено пута у историји Цркве. На посебан начин нам је, међутим, битна као пример који показује пут спасења. Мати Божија нам тај пут открива кроз догађаје који су везани за њу, што се јасно уочава и у данашњем празнику Ваведења, у коме празнујемо дан када су трогодишњу Марију њени родитељи Јоаким и Ана, према раније датом завету, повели из Назарета у Јерусалим да би је посветили Богу. Слика тог догађаја нам открива доста тога на нашем путу спасења у Христу.
Пут од Назарета до Јерусалимског храма који је прешла света породица је трајао отприлике три дана хода, што ће рећи да је био прилично заморан. И за нас важи да морамо да уложимо телесни и духовни напор, једном речју – велики труд. Пост, молитва и сваки други подвиг су неопходни да би човек живећи у благодатном, светотајинском окриљу Цркве доспео до Вишњег Јерусалима (уп. Јев. 12, 22), тачке ка којој сви треба да стремимо.
Према свештеном Предању, када је Пресвета дошла пред Јерусалимски храм, родитељи су јој помогли да закорачи на први степеник, а све друге степенике је прешла сама, после чега ју је дочекао првосвештеник Захарија и увео у централни део храма: Светињу над светињама. Слично је у преносном смислу и у нашем животу: духовни отац ће нам помоћи у почетним корацима, али степенице врлина морамо сами прелазити. Хришћанин се стално мора успињати степеницама врлина и истовремено газити своје страсти. Тај степеничасти пут ка Христу је тегобан: понекад се вратимо и који степеник уназад, али је битно задржати добар смер и не одустајати до самога краја. Не можемо у том смислу свој лични терет пребацивати на другог јер нико други не може стицати врлине у наше име. Људи нама свештеницима често дођу и кажу: „Оче, помоли се за мене, да ми буде боље“. Хоћемо, свакако, али питање са наше стране је: „А шта ћете ви да урадите? Хоћете ли и ви да урадите нешто на поправци свог живота и да се макар мало потрудите ка промени начина живота и испуњавању заповести Божијих?“ Јер без тога помоћ свештеника губи смисао.
А када човек освоји степенице врлина, онда се удостојава да га Господ уведе у Светињу над светињама, коју карактерише духовни мир и чиста молитва. У том свештеном миру човек може јасно да созерцава славу Божију. Пресвета Богородица је све време свог детињства провела у Јерусалимском храму у молитви Богу, одвојена од света и светских наслада и искушења. Она је тако постала пример исихасте, како примећују неки Оци Цркве. Стога и онај који хоће да се подвизава у умносрдачној молитви мора да се склања од овосветског метежа да би је задржао у свом срцу. Не чуди стога што су највећи делатници свештене исихије управо монаси, односно људи који су се удаљили од света и труде се да подражавају молитвени живот Пресвете Богородице. Наравно, људима је немогуће достићи њен духовни ниво и благодатност коју је стекла – то не могу чак ни огњене силе анђелске које су непосредно око Престола Божијег. Колика је висина и врлина Богородице сведочи то да она током свог живота није себи дозволила да прихвати ни једну једину нечисту помисао, због чега се удостојила да сама постане Светиња над светињама, Обиталиште Несместивога, поневши у својој утроби Сведржитеља. И ми, по узору на њу, можемо у себе сместити Господа Христа ако живимо врлински и чистимо своје срце од сваке нечистоте – тада се Он благодатно Духом Светим може свецело уселити у наше биће и обожити нас.
Ето како од почетка до краја Света Дјева показује спасоносни пут: не само у начину свог живота, него и у догађајима везаним за њу. Нека бисмо се њеним молитвама и заступништвом удостојили вечних блага спремљених за оне који љубе њеног Сина, амин.
