…Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој, одрекавши се себе, и нека крене за мном. Иначе, не може бити мој ученик нити је мене и мог учења достојан. Видите, Господ је јако јасан, јер његово учење је Светиња. То је јако битно да знамо да се не бисмо узалудно трудили. Може човек да мисли да се нешто труди, а да је јадан потпуно промашио. Не одриче се себе, а би нешто. Дешавају му се озбиљни промашаји и трауме. Види се да ту нешто није добро. Нема то благодатно навођење и онда имате симптоме: туга, чамотиња и разноразни психо-физички колапси. И као такви, браћо и сестре, можемо да будемо саблазан другима. Да други, гледајући тај наш лажни модел живота, то лажно вјеровање, лажно маскирано хришћанство, да помисле да то има некакве везе са Црквом и са Христовим учењем. Или са Христовим истинским ученицима и следбеницима. То је као да се ја сад обучем у дрес, неког кошаркашког клуба. И то она елитна НБА лига. И шетам овуда, са све лоптом. Е, то је мање смијешно од онога што ми неки чинимо мислећи да смо хришћани. Исто као што овај мисли да је кошаркаш. Јер то може да оде и у патолошке димензије. Да он стварно мисли да је то. И сад, родитељи, ако имају услова да му негде изнајмљују термине, да ипак има кош пред собом, или мало публике, родбине, уже, шире, па да се нешто ту и дешава, нека симулација. Ако не, онда је најбоље укључити што је прије могуће терапију. Да се та кондиција отопи.
Е тако и ми, умислимо да је то то. Изаберемо неки пакет, има сад разних пакета… као, ‘оћете неки хришћански пакет? Православни? Ортодокс? Ево, изволите. Инсталирате га и то је то. Или истетовирате се, зависи. Велика је опасност у томе што ми тога многи нисмо свјесни, браћо и сестре. Ми живимо тако, олако. Тек тако. Како би рекли, лакомислено. А Јеванђеље нас оштро изобличава. Јер на Суду Божијем, Јеванђеље ће бити отворено. По њему ће нам се судити. Да нисам дошао, каже Господ, и говорио им, не би гријеха имали. А овако, немају изговора за гријех. Дошао и говорио.
А кад кренемо, са Божјим благословом, пазите, ево и људи кад крећу за Јерусалим, рецимо, па се спремају. Са све оним умишљањима, фантазијама, то је тај пратећи, да кажемо, не ручни, него онај мало већи пртљаг, то су фантазије, идеје. Па се људи припремају, два-три месеца. Ипак нека припрема. Или за неки озбиљнији корак у животу. Можда ћеш да тражиш или си добио посао на неком другом континенту. Па то сада тражи од тебе извјесна одрицања. Можда и од куће и од фамилије. Врло често и од дјеце. Има људи које послови одвајају од породице по пола године, некад и дуже. Значи много тога од нас тражи припрему и тражи одрицање да би се ишло даље и успјело у тим намјерама. А видите како је то некако сумњиво, благо ријечено, само кад је однос према спасењу, то јест, према Спаситељу у питању. Ту је страховита лакомисленост. Ево, проверите себе ако се спасавате. Ако се спасавамо, шта ми радимо по том питању? Због овог другог се одричемо, а гле, кад је у питању оно најважније, ништа. Или врло мало. Убитачно површно и лакомислено.
Па ево, дијагноза, ако је тежа дијагноза, онда си стално на тим неким линијама — распитујеш се, тражиш, консултујеш љекаре, клинике. Разумијете? Ствара се нека релација у борби против болести. Врло конкретно. Од много чега се мора човек одрећи. Некад мораш за 7 до 10 дана да нађеш озбиљну своту новца. Од оних силних позајмљивања, дуговања, вересија, одједном треба да обезбедиш 200 хиљада евра ако мислиш да живиш ти или твоје дијете. И гле, тајне, можеш да их нађеш. И људи их нађу, нешто се деси. Покрене се и дође се до тога на овај или онај начин. А овамо, кад је у питању спасење, ништа. Ево недавно, један наш познаник је отишао на неку контролу, полугодишњу. И љекар специјалиста му каже: одмах, на одељење! Шта, како? Нема шта, нема како, одмах на одељење! Одмах интервенција! Разумијете? Зато што је кренуло одбројавање. Неко кардио-зачепљење, одмах!
Пазите, нама је одбројавање, али у односу на вјечност. У односу на вјечност! Кад Дух Свети потресе наше биће и кад човек дубински осјети да ствар није ни мало безазлена, да је одбројавање у току и да треба реаговати. Кад? Свети Апостол Павле каже, одмах! Е видите, то је покајање. Ако се то није десило, онда човек није у духу покајања. Јер, покајање, оно кад се деси, оно вам је као мождани удар или као срчани удар. То је озбиљна промена. И човек онда креће. И спреман је. И увијек је то благодатна интервенција. Дух Свети, кад дејствује, он те увијек Христу приводи. Ту нема грешке и нема алтернативе. Увијек ка Христу. И то не тек тако, него да га добро слушаш. Он те приводи њему, изоштрава ти пажњу на његове ријечи. Како каже Мајка Божија: Све што вам рече испуните и држите. Како каже Отац Небески на Тавору, на Јордану: Ово је Син мој, љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте. И како ми живимо, слушамо ли га?
Значи покајник је спреман да иде за њим. Да се одрекне себе и да крене за њим. Погледајте пример нашег Светог оца Саве? Како Растко одлази на Свету Гору? Потпуно распет. Одриче се себе, јер пазите, Растко је кренуо за Христом. Није то била нека младалачка авантура или неки дечачки хир. То је врло свјесно кретање за Христом. Није се он одрекао, како би можда неко помислио, породичног дома, родитеља, браће или некакве његове врло извјесне животне перспективе. Он се одрекао себе и постао кадар да буде ученик. И био је ученик, али истински.
Тако да треба проверити себе, озбиљна провера, генерална провера, да видимо јесмо ли ми озбиљно све ово доживели, јесмо ли ми озбиљно кренули овим путем на позив Господа Спаситеља, који је врло јасан и указује на услов да се за њим крене, а то је одрицање од старог себе, узимање Крста, дакле његовог учења, његове воље, његовог Јеванђеља, његове Цркве и кретања за њим. Ако нисмо, браћо и сестре, боље је то поправити док има времена. Да нас смртна ура, па онда и она судња не би затекла неспремне и учинила, на жалост, спремним за муку којој краја неће бити. Ако нисмо спремни за Царство Небеско, онда смо спремни за муку вјечну. А то не би требало себи да дозволимо.
Него ‘ајмо док има времена и док су врата отворена, јер она ће се једног дана затворити. И кад се затворе, они који су ушли – ушли су, а они који нису – никад ући неће. Ето, размислите, па видите, до краја године, тамо негде до децембра, до краја децембра или с почетка следеће године, тамо до фебуара, марта, па ако одлучите, ви се јавите. То је оно како свијет каже. Није журба, види, заврши ти те послове, па дођи, па се јави. Ми смо ту, чекамо те, ти си наш. То свет тако, знате, искриви и тако нас раслаби. Има се времена, полако, не треба журити. И многе је смрт у таквом настројењу затекла.
Боље да послушамо Светога Апостола Павла. Ево, данас је тај дан. Немој чекати други. Крени! На крају крајева ‘ајмо искрено. Па таман нешто и да ми се коначно деси у животу. Разумијете? Ево, људи данас иду, па хоће да се возе овим жицама зиплајн. Или тим некаквим екстремним облицима живота. Да ли у том неком физичком маниру, или гутајући којекакве нарколајн варијанте. Само да се некако измијесте из оне учмалости. Па куд ћеш бољу промјену од оне на коју те покајање позива? Ђе ћеш бољи програм и пуноћу и блаженство, него кренути за Христом? То је пуно изненађења, пуно могућности. Ту се отварају небески хоризонти. За Христом крећеш, човјече, па то је Цар анђела! То је Владика видљивих и невидљивих свијетова! Зар мора да те преклињемо, да те умољавамо? А не запитамо се откуд да Господ позива мене оваквог? Па него шта ћу, него ћу да кренем. И то одмах!
Ево, Растко је отишао, нико није знао ђе. А данас нам сија као сунце. Данас ако њега не знаш, ништа не знаш. Онда не знаш ни ко ти је отац, ни ко ти је мајка, ни којега си пола и опредељења. Па мало да се превлачимо из мушкога пола у женски. Па онда из женскога у мушки. Е то су последице. Неће то остат’, па ја се нисам још определио, сачекајте ме још мало. Не, не, не. Крећу прогресивне пројаве гријеха и после је све мање простора да одлучиш, све се мање питаш, све те више стега страсти притиска. И, нажалост, све мање и можеш и хоћеш. И долази до, такозване, прве смрти. А то је кад духом обамреш у смислу тог покајничког искорака. Кад човјек изгуби ту снагу воље за покајањем, то је, браћо и сестре, мртав човјек. Умро је, како оци називају, првом смрћу. Она друга, физичка која следи, није то смрт, јер је он већ умро. Исто тако, човјек може да доживи прво васкрсење, прије општег васкрсења. Ако у срцу вјерује да је Исус Христос Син Божији и да је васкрсао из мртвих и то исповиједа, целим својим бићем, то је знак његовога васкрсења. Енергије васкрсења су га већ озрачиле. То је човјек васкрсења. Као што може да умре прије смрти, тако може да васкрсне духом прије него што физички умре.
Дајте, браћо и сестре, да се мало заинтересујемо и да уложимо у то. Немојте се плашити одрицања. То чега треба да се одрекнемо, то и заслужује да га се одрекнемо! И да будемо достојни Христа и његовог свештеног спасоносног учења. Па да будемо ученици и у том учењу да нађемо све што нам је потребно: и мир, и сигурност, и свијетлост, и радост, и храброст, и читав онај спектар благодатних стања и врлина и да будемо истинска дјеца, истински народ Божији, наследници Небеског Царства, санаследници Христови. Он ти нуди да будеш његов санаследник. Разумијете која је то понуда? Да будемо синови Божији! Али, далеко било, ако ту промашимо, стварно, боље да се ни рађали нисмо.
