„Када у ведру јесењу ноћ посматрам чисто небо посуто безбројним звездама толико разноврсних величина, а које блистају истом светлошћу, тада говорим себи: такви су списи отаца! Када у летњи дан посматрам огромно море покривено мноштвом различитих бродова, с њиховим разапетим једрима, попут белих лабудових крила, бродова који плове под налетом истог ветра, према истом циљу, истом пристаништу, тада говорим себи: такви су и списи отаца! Када чујем складни и многобројни хор у којем различити гласови у дивној хармонији поју јединствену божанску песму, тада говорим себи: такви су списи отаца! – Свети Игњатије Брјанчанинов

Отац Серафим је писао: „Никада раније није било толико лажних учитеља као у нашем несрећном 20. веку, тако богатом у материјалним открићима, а тако сиромашном умом и душом. Најбесмисленија и најбезумнија гледишта која су безусловно и свугде цивилизовани људи одбацивали, данас налазе ‘теоријско утемељење’ и ‘сопственог учитеља’. Понеко од њих чак и показује (или обећава) ‘духовну силу’ или лажна чудеса, као окултисти или ‘исцелитељи’. Али су савремени учитељи чешће у стању да понуде само тешко сварљиву смесу разних идеја, тобоже добијених из ‘космоса’ или од савремених самозваних ‘мудраца’ који су спознали више од свих предака само зато што живе у нашем ‘просвећеном веку’. Као резултат свега тога философија се распала на хиљаду школа а хришћанство на хиљаду секти. Где у том безобалном океану пронаћи истину ако се она уопште и може наћи у нашем потпуно заблуделом веку? Само се у једној заједници може наћи извор истинског учења, извор који потиче од самога Господа и није пресахнуо током многих векова, извор који је свеж све до данас; то се учење преноси као непроменљиво и води све оне који га исповедају вечном спасењу. Православна Црква Христова – тако се назива тај извор Духа Светога, а њему нас воде, том извору божанског учења, Свети Оци Православне Цркве”.

Управо је светоотачким учењем отац Серафим обогаћивао и хранио своју душу, напредујући у слободи пустињаштва, те је током година најусрднијег умног рада на књигама стекао огромна знања. Свако своје дело је пратио опширним цитатима из светоотачких извора, како древних тако и савремених, како источне тако и западне Цркве (пре 1054. год.). Многи од њих су тешки за разумевање и никада нису били превођени на енглески. Али отац Серафим није покушавао да постане „стручњак за патристику”. Таквим „стручњацима”, писао је он, често су туђе истинске светоотачке традиције, за њих је то само начин да зараде за живот. Као и увек, да би добио потпуну представу о ономе што изучава, отац Серафим се трудио да у то проникне што дубље. Било му је недовољно то што познаје учење, важније му је било да стекне ум светих отаца, то јест да научи да мисли и гледа на живот као они. Како се често у савременом православном свету неки труде да преиначе веру тако да она одговара мишљењу данашњег човека, отац Серафим је чинио обрнуто: преиначавао је свој поглед на свет тако да он одговара мишљењу светих отаца, да би у свој пуноћи упио у себе искуство Хришћанства дуго две хиљаде година, почев од римских катакомби.

У разговору с новообраћенима у Скиту отац Серафим је указивао на то како приступити усвајању светоотачке мисли. Прва и најважнија је истрајност; она се изграђује духовном дисциплином заснованом на мудрости Светих Отаца. То није просто следовање неком учењу ради самог учења, већ свесно усвајање мудрости коју су изложили Божији угодници. На спољашњем плану ова истрајност се постиже уз редовну молитву и наше учешће у црквеним богослужењима. Истрајност такође подразумева и редовно читање духовне литературе… „Да бисмо се успешно супротставили свету који нагриза наше душе, треба да се непрекидно хранимо оним што је изнад овога света. Чим човек то прекине макар на један дан, световно ће почети да га надвладава. Већ после два дана ћемо уочити како све више размишљамо на световни начин, како постајемо све отворенији за такав начин мишљења. Ове „порције“ небеске хране, представљају спољашњу страну, док унутрашњу страну чини оно што називамо духовним животом. Духовни живот није „летење у облацима“ током изговарања Исусове молитве, нити пак пролажење кроз различита душевна стања. Духовни живот представља примењивање закона духовнога живота на свој сопствени положај и животну ситуацију. Ово се постиже кроз вишегодишње пажљиво изучавање дела светих отаца и записивање оних места која нам се чине најважнијим. Читати треба по мало, треба „упијати” сваку реч и не треба се журити. Када прође низ година и када поново почнемо да читамо, рекло би се познате странице, оне ће нам поклонити много тога новог. И са сваким новим читањем књиге све ћемо дубље и дубље проницати у њу.

Отац Серафим је подвлачио да светоотачко учење није ограничено само на одређено доба: „Православље се не мења из дана у дан, из века у век. Посматрајући римокатолицизам или протестантизам, човек примећује како неки њихови духовни списи застаревају или ‘излазе из моде’… С православним светоотачким списима ствар стоји сасвим другачије. Када усвојимо православни поглед на свет, који се преноси од Христа и апостола до нашега времена, тада све постаје савремено. Читаш Светог Макарија Великог који је живео у египатској пустињи у 4. веку и, гле, он као да се теби обраћа. Да, он је живео у другачијим условима, али се обраћа непосредно теби, говори језиком који је разумљив у сваком времену. Он има иста стремљења, исто мишљење, иста искушења и падове као и данашњи људи. Такви су и остали свети оци, од времена Светог Макарија до данас, као што је на пример Свети Јован Кронштатски. Сви они говоре с нама на једном истом језику – језику духовног живота који и ми морамо да научимо да разумемо”.

Отац Серафим је наглашавао да се изворно и непромењено хришћанско учење преноси у непрекинутом низу, како усменим, тако и писаним путем, од духовног оца на духовног сина, и од учитеља на ученика. „Црква никада“, говорио је он, „није била без светих отаца, нити је икада било потребно да се поново открива изгубљено светоотачко учење. Чак и у време када су многи православни хришћани занемарили ово учење, као што је то на пример случај данас, прави представници овог учења су га и даље предавали онима који су чезнули да га приме.“ Отац Серафим је истицао да је важно да се ми последњи хришћани руководимо и надахњујемо оцима, како онима из нашег времена, тако и онима из недавне прошлости, који су живели у сличним околностима у којима ми живимо, а који су ипак успели да сачувају ово свагда живо учење ненарушено и неискварено. У том погледу, отац Серафим је нарочито наглашавао кључни значај двојице духовних писаца: Светог Игњатија Брјанчанинова и Светог Теофана Затворника. „У добу које је временски веома близу нашем 20. веку“, говорио је отац Серафим, „они су се људима обраћали на језику њиховога времена. Све савремене саблазни су им биле познате, нарочито епископу Игњатију, који је био по струци инжењер и који је читао дела разних западних писаца и имао знање о најновијим математичким теоријама. Познајући тадашње прилике и целокупну модерну западну мисао, њих двојица су изложили православно учење за своје време и дали одговоре на све врсте питања.

Епископ Игњатије је, на пример, написао опширан спис о паклу и стању душе после смрти, разјаснивши православно учење и то тако да га може разумети и западни човек. Ови оци, као и они који су читали њихова дела и који су их следили, пренели су нам Православље у врло приступачном облику. Свако би требало да преиспита себе. Ако увидимо да у нама постоји ревност за Православље, али да се ипак нисмо увезали у ону нит која иде од Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, онда нам прети опасност да нећемо бити повезани ни са свим осталим светим оцима. Мора постојати та непрекинута нит.“

Отац Серафим је постао истински син древних отаца управо тако што је постао верни син отаца свога времена, почевши од Светог Јована Шангајског, као и отаца из недавних времена, Игњатија, Теофана и Пајсија Величковског. Укључивши се у овај низ, он је и сам постао прејемник древне светоотачке мудрости у нашем времену. Да поновимо, то није било само због тога што је он знао шта су о овом или оном питању рекли ови или они свети оци, већ зато што је он заиста стекао једнодушност и једномислије са оцима. Дошавши до ове тачке у излагању духовног развоја оца Серафима, можемо да издвојимо неколико његових квалитета, који су му омогућили да успе тамо где други нису успели:

1) Умртвљеност за свет. Овај квалитет који је стајао у вези са племенитошћу и страдањем његовог духа, развијао се у оцу Серафиму од младости па све до одласка у пустињу и живота у њој, када је почео да живи попут светих отаца. Током година које су претходиле његовом обраћењу, он је искусио сву испразност овога света и познао да је све таштина (Проп. 1, 2). Није му зато било битно да следи интелектуалну моду како би постао познат и признат од света, и када је стигао до светоотачког учења, које је очигледно било у супротности са духом савременог доба, са савременим учењима, филозофијама или теоријским научним моделима, он се није плашио да светоотачко учење посведочи у његовом изворном виду. И премда је настојао да људима свога доба то учење учини разумљивим, никада није покушао да га разводни, разблажи, нити да га представи у замагљеном облику како би га учинио питкијим. Писао је да морамо живети у складу са тим учењем, чак иако знамо да ћемо због тога изгубити наклоност света и да ћемо постати одбачени од њега.

2) Разумевање духа времена. Отац Серафим је прозрео нихилистичку филозофију свога доба. Он је разумео њен корен и њену суштину. Знао је да је та филозофија заразила свакога, укључујући и њега самога, али да се људи, увидевши своју болест, могу излечити. Многи други савремени гласноговорници Православља су пак пали као жртве лукаве савремене матрице мишљења, управо зато што нису успели да је препознају у себи самима. 

3) Смирење. „Морамо да се крећемо“, писао је отац Серафим, „ка оцима да бисмо постали њихови ученици, да бисмо примили учење истинског живота, у коме је спасење душе. У оцима ћемо наћи истините водиче, учећи се од њих смирењу и неповерењу према нашој испразној световној мудрости, коју смо посисали са погубним духом времена и верујући њима који су угодили Богу, а не свету. У њима ћемо наћи истинске оце, који толико недостају нашем времену, у коме је љубав многих охладнела (Мт, 24, 12). Оце, чији је једини циљ да нас, њихова чеда, воде ка Господу и Његовом Небеском Царству, где ћемо ходити и разговарати са овим ангелоликим људима у неизрецивој радости занавек.“

4) Љубав. Син који је веран и пун љубави, неће никада сматрати да зна боље од оца који га је родио. Управо ово „знам боље“, према мишљењу оца Серафима, јесте она највећа препрека која онемогућава људе да у потпуности уђу у дух отаца, дух Православља. Ту замку је створио западни рационалистички ум, који мора да процени веродостојност нечега пре него што га прихвати. Одбацујући овакав хладан интелектуални приступ, отац Серафим је настојао да верује у Православље као дете, чисто и простосрдачно. Његова побожност је била детиње чиста и он је ту врлину свесно стекао, јер је желео оно што је истинито. Он је знао да је једноставност срца природно стање хришћанина, да је то стање светих отаца, који су имали најдубље и најпроницљивије познање.

Отац Серафим је дошао до закључка да је за данашње хришћане, а поготово за обраћенике у Православље, једина нада да упосле срце, да до вере дођу кроз љубав, како им се не би догодило да одбаце нешто у Православљу, само зато што њихов интелект, испуњен модерним предрасудама, не може то одмах да прихвати. „У приступу светим оцима може доћи до велике пометње“, говорио је, „и зато не смемо да им приступамо нашим уобичајеним рационалистичким размишљањем. Морамо да се потрудимо да наш ум уздигнемо на виши ниво, а начин да то постигнемо јесте да смекшамо наше срце и учинимо га смернијим.“

5) Трезвени реализам. Отац Серафим је схватио да је неопходно да се учење светих отаца правилно примени у реалним животним околностима. У низу чланака о томе како треба и како не треба читати светоотачка дела, говорио је о рационалистички усмереним научницима и духовно неискусним обраћеницима, који не извлаче духовну корист од читања отаца, већ само увећавају своју гордост, јер, наводно, познају боље оце од свих других или, што је још погубније, почињу да следе духовна упутства из отачких списа, али без одговарајуће припреме и без икаквог духовног руковођења. Наводећи опширне одломке из светоотачких дела, отац Серафим је објашњавао да људи лако могу упасти у духовну самообману, ако сматрају да су достојни откривења, виђења и томе слично. „Светим оцима“, писао је он, „морамо да приђемо са смиреном намером да духовни живот започнемо од најнижег степеника, не усуђујући се ни да сањамо о било каквом достизању узвишених духовних стања, која су потпуно ван нашег домашаја. Увек морамо да будемо свесни да је прави циљ читања дела светих отаца не да нам она пруже неку врсту духовног уживања, нити да нас утврде у осећању сопствене праведности или у надмоћном знању или у созерцатељном стању, већ једино да нам помогну на делатном путу врлине. Да бисмо извукли највише духовне користи из читања дела светих отаца, морамо да им приступамо на практичан начин.“

6) Бол срца. У овоме се крије последњи и крсни кључ уласка оца Серафима у ум отаца. У светоотачким списима, израз „бол срца“ се, уопште узевши, односи на суштинско унутарње страдање, ношење унутарњег крста у подвигу хођења за Христом, уз потпуно скрушавање човековог духа. „Страдање је“, како је писао отац Серафим, „стварност људског битовања и почетак истинског духовног живота.“ Од архиепископа Јована Максимовића, који се потпуно распео у овом животу, отац Серафим је научио да трпи ово страдање у благодарности Богу, научивши се од њега и који су плодови благодарног прихватања страдања. Уколико се користи на прави начин, страдање може да очисти срце, а чисти срцем ће Бога видети (Мт. 5, 8). „Прави приступ“, писао је отац Серафим, „има оно срце које се труди да се смирава и које једноставно зна да страдања мора бити, а да постоји виша Истина која може не само да помогне човеку у овом страдању, већ и да само страдање уздигне у потпуно другачију димензију.“ По Светом Марку Подвижнику (5. век) сећање на Бога јесте бол срца, који се трпи у духу верности, а човек који заборавља Бога постаје неосетљив и самосажаљив. А по речима Светог Варсануфија Великог, чије је поуке отац Серафим превео на енглески језик, сваки дар се дарује кроз бол срца. Поред свог општег значења, израз „бол срца“ има и своје конкретно значење у делима отаца. Када се срце у усрдној молитви Христу сабере у себе, онај који се моли заиста може да осети бол.

Као што је отац Серафим запазио, у отачкој терминологији „срце“ не означава само осећање, већ представља нешто много дубље, орган за Богопознање. Срце је и духовно и телесно. Духовно срце је средиште човековог бића, које се поистовећује са умом, духом. Телесно срце је орган где ум налази своје тајно обиталиште. Усредсређен у телесном срцу, ум вапије к Спаситељу и такво вапијање срца које се рађа у болу и очају, а опет истовремено и у нади у Бога, привлачи Божију благодат. Ово је нарочито очигледно у православној пракси Исусове молитве. „Ако Исусовој молитви приступамо једноставно“, како је говорио старац Пајсије Светогорац, „бићемо у стању да је понављамо безброј пута и наше срце ће осетити сладосни бол и тада ће сам Христос излити своју сладосну утеху у наше срце.“

„Светоотачко учење о болу срца“, писао је отац Серафим, „представља једно од најважнијих учења за наше време, у коме се интелектуално знање толико пренаглашава на рачун правилног душевног и духовног развоја, управо и првенствено због недостатка овог суштинског искуства, многи се данас баве изучавањем светих отаца на дилетантски, тривијални и неозбиљни књишки начин. Без овог искуства човек не може да примени учење светих отаца у свом сопственом животу. Човек може да достигне врло високи ниво интелектуалног познавања отаца, може у малом прсту да има све могуће наводе о сваком питању које се може замислити, може да има духовна искуства која изгледају као она искуства која су описана у отачким књигама. Он може савршено да познаје све замке у које се у духовном животу може упасти, па ипак и поред тога без бола срца он остаје као она неплодна смоква, досадни свезналица која је увек у праву или пак стручњак за сва данашња харизматичка искуства, који нити познаје нити може да пренесе истински дух светих отаца.“

Говорећи о свом првом упознавању са светоотачком мудрошћу, епископ Игњатије Брјанчанинов је једном приликом записао: „Шта је било то што ме је понајвише запањило у делима отаца Православне Цркве? Била је то хармонија која је владала међу њима, чудесна, величанствена хармонија. Кроз њихова уста осамнаест векова сведочи се једно једнодушно учење, Божанско учење.“ Владика Игњатије и отац Серафим су до овог учења дошли на сличан начин. Обојица су збацили окове модерног знања после огњене потраге за Истином, обојица су били врло упућени у све интелектуалне токове свога времена и на тај начин изузетно свесни надирућег таласа богоодступништва. Обојица су знали два света: свет модерне мисли и свет светих отаца, од кога је модерна мисао одступила и обојица су успели да изграде мост између ова два света. Они су у својим списима дали упутства на основу којих су њихови савременици могли да из читања дела светих отаца извуку највећу могућу духовну корист, читајући их онако како треба читати свете оце, једноставно и трезвено, без њима страних и сложених филтера духовно обескорењене модерне свести.

✦ ✦ ✦

У труду оца Серафима на популаризацији светоотачког учења запажа се особина веома ретка у савременим књигама – крајње поштење. И пред светим оцима оцима, и пред читаоцима, и пред собом. Бескрајна љубав према Истини издвајала га је међу осталим писцима који теже да запале машту неком „оригиналном“ али испразном богословском теоријом, или који изазивају саблазан тобожњим духовним откривењима. Отац Серафим је приступао отачким истинама са крајњим страхопоштовањем, будући да је знао да су се оци надахњивали самим Исусом Христом, који живи у својој Цркви и у коме јединоме јесте вечни Живот. „Истинито учење светих отаца“, писао је отац Серафим, „садржи истине од којих зависи наш духовни живот или пак наша духовна смрт.“