У недељу, 21. децембра 2025. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у организацији Студентског парламента – Сектора за хуманитарни и волонтерски рад, отац Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, одржао је предавање на тему ,,Зачуди се небо…”

Предавање је својим молитвеним присуством и архипастирским благословом благословио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Догађају је присуствовао и г. Ненад Поповић, министар без портфеља, задужен за област међународне економске сарадње и за питања друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству.

Велики амфитеатар Факултета био је испуњен до последњег места. Предавању су присуствовали бројни студенти, наставници и сарадници Факултета, али и велики број благочестивих хришћана. Модератор је био презвитер професор др Владан Таталовић, продекан за науку.

Током свог излагања, отац Рафаило је указао да смрт и грех, ма колико изгледали силни, нису коначна реалност нити довољан „калибар“, јер човек у Христу има Победитеља. Нагласио је да је за истински сусрет са Христом неопходна духовна пажња и трезвење, како би човек могао да Га созерцава и да Mу приступи у Светој Тајни Причешћа. Верујући кроз Христа постаје дете Небеског Оца, те иако је грехом непослушности отворена древна јама пада, пажња хришћанина не сме бити усмерена ка тами, већ ка Тајни Домостроја спасења, у којој се Христос јавља као Онај који је виши од Небеса.

Такође, отац Рафаило је говорио о благодатном континуитету светотајинског живота, истичући да у Тајни хлеба и вина, који постају Тело и Крв Богочовека Христа, заиста имамо Христа међу нама. Указао је на две супротстављене реалности – Цркву, као простор живота, и смрт, као последицу греха – нагласивши неопходност сталног бдења и унутрашње будности, јер је Христос увек присутан у срцу човека. Нарочит простор у предавању посвећен  је литургијском Предању Цркве и духовном значају факултетске капеле, описане као „благољепије Свете Горе усред Београда“, уз нагласак да, упркос ограниченом времену богослужења, хришћанин треба да испуњава свој дан Исусовом молитвом, као апостолским и светоотачким предањем.

Управо због тога, Исусова молитва је истакнута као најпоузданији начин борбе против расејаности и духовне раслабљености, јер призивањем Имена Исусовог бива покренута благодат Духа Светога. Отац Рафаило је упозорио да се са духовношћу не сме поступати површно и произвољно, јер нема истинског богословља без молитве, нити човек може ишта чинити без Господа. Говорећи о молитвеној пракси, истакао је да у молитви нема импровизације, јер она може одвести у духовну обману, те да је неопходно „делање ума“ кроз пажљиво и смирено призивање Имена Христовог, као и темељно молитвено освећење првих тренутака дана.

Позивајући се на светоотачко Предање, отац Рафаило је читао одломке из Добротољубља, указујући на неопходност трезвеноумља и живљења по свим заповестима Христовим, при чему је Света тајна крштења истакнута као благодатни темељ новог живота у Христу. Цитирајући речи Светог Јована Златоустог, нагласио је да метежност и многобрижност овога света гуше светлост крштења, те да срце мора остати слободно и безбрижно, јер је у њему присутан Цар. Кроз држање заповести, човек даје простор да делује благодат коју је примио, допуштајући Духу Светоме да га води од „образа“ ка „подобију“.

Одговарајући на питање о знаку правилног призивања Имена Исусовог, отац Рафаило је истакао да је, према Светим Оцима, прва пројава деловања Духа Светога истинско виђење сопственог греха. Тај пут подразумева борбу са самољубљем и постепено стицање смирења, у којем човек престаје да осуђује друге, препознајући у њима браћу по немоћи. Једино Господ Исус Христос може ослободити човека од греха, а исцељење греховне ране остварује се у Светом Причешћу, односно вером да само Он спасава.

Коначно треба истаћи да је вече имало хуманитарни карактер, а сва прикупљена средства уручена су породици протопрезвитера хаџи Богдана Стјепановића из Бијељине, коме су неопходна средства за трансплантацију јетре. У знак благодарности, отац Богдан је упутио песму оцу Рафаилу, у којој је, на снажан и исповедан начин, посведочена жива вера и делатна љубав Цркве:

У времену када су ријечи често празне,

а тишина гласнија од истине,

Ти, оче, не понуди себе –

него Христа.

Твој глас не тражи пажњу,

али буди савјест.

Твоја бесједа не милује ухо,

већ лијечи срце.

Ходиш путем који није лак,

али је једини прави,

и сваку ријеч коју изговориш

носиш као Крст –

без уљепшавања, без страха.

Данас, у Београду,

неће се сабрати само људи,

него наде, болови, молитве

и тихи уздаси оних

којима је потребна утјеха.

А то што су све улазнице

постале дар – не мени као имену,

већ мени као болесном човјеку –

то је више од геста.

То је проповијед без ријечи.

Хвала Ти, оче Рафаило,

сине Црне Горе и духовниче Подмаински,

што показујеш да Црква није зид,

него рука пружена у болу;

што вјера није идеја,

него жртва.

Нека Ти Господ умножи снагу,

нека Ти ријеч остане жива,

а срце меко за сваког

ко долази сломљен.

И ако се и једна душа

вечерас врати носећи наду –

то је већ чудо.

Твој брат у Христу,

протојереј хаџи Богдан Стјепановић.