У Старом Русику, у то време практично запуштеном и делимично разрушеном, отац Георгије је живео у потпуној усамљености, проводећи време у молитви и посту. Свежег хлеба није јео никада, само суварке или подгрејану смесу брашна и воде. Изузетно волећи природу, отац Георгије је по цео дан проводио у својој келији како утисци од лепоте природе не би окупирали срце и ометали молитву. Само је ноћу излазио из келије и под отвореним небом обављао молитвено бденије по уставу свог учитеља, старца Јосифа Исихасте – чак и зими, када је у Старом Русику, који стоји веома високо изнад нивоа мора, било веома хладно. Веома је волео ноћну молитву. Тајанствено тиховање током ноћи помагало је созерцању. Друго аскетско делање, које укроћује телесна кретања и ослобађа дух, било је за оца Георгија трпљење болести. Још за време школовања у Европи доживео је аутомобилску несрећу и повредио колена. Иако су ране зарасле, њих је свеједно било потребно лечити, али се отац Георгије о томе није бринуо и трпељиво је подносио бол, подвезујући ноге крпама. Друго искушење за оца Георгија било је запаљење крајника. Понекад му се због њих тако надувао врат да није могао да говори. Оставивши и њих без лечења, отац Георгије је све без роптања и уз благодарност трпео.

Пустиња је велико поприште борбе. Кад у њој има више житеља, онда се природа човекова некако лакше успокоји. Али на Старом Русику никога није било поред оца Георгија. Само самствовање у оном пределу представљало је већ један велики подвиг. Али природна храброст оца Георгија, његова физичка снага, јака вера и будна свест да је пошао стопама Светог Саве, – учинили су те године његовог пустиножитељства на Старом Русику великим и плодним за њега.

Угледајући се на Светог Саву, отац Георгије прима такође од руских духовника, ту, у њиховом манастиру постриг у схиму, и многоструко повећава своје молитвене монашке подвиге. Његова храна за један дневни обед био је осушен и, мало водом наквашени хлеб. Суботом је кувао и за недељу неко дивље зеље и траву са зејтином за два оброка дневно, и то је рачунао бољом, празничном храном. Свету Тајну Причешћа примао је сваке друге или треће недеље.

У Старом Русику су га  посећивали тадашњи јеромонаси Амфилохије (Радовић) и Атанасије (Јевтић), будући архијереји и велика светила Цркве Христове. Будући Митрополит је од оца Георгија добио и једну књигу Светог Дионисија Ареопагита, у којој су се нашле и многе белешке Преподобног. Митрополит је сведочио: Замолио сам оца Георгија да поразговарамо, те смо пошли да прошетамо. Отац Георгије је имао на себи мантију, испод које се касније показао огроман гвоздени крст. Штап је држао и стари руксак који је нашао у некој од руских испосница. Пењао се уз поток који је тек оживео (јер током лета поток пресуши), а отац Георгије као срндаћ скаче преко камења и потока: „Немој да се ничега плашиш, оче Амфилохије. У једну руку Господ Христос. У другу руку Мајка Божија, па напред.“ Такође, наш вољени Митрополит вели: И причао ми је покојни отац Арсеније, потоњи отац Агатон, дивни подвижник, Хиландарац, како је, као представник манастира Хиландара, док је био антипросоп у Кареји, боравио у манастирском конаку. Једне ноћи изби из кестенове шуме отац Георгије и каже: „Христос воскресе, оче Арсеније (на руском)!“ Он је волео да говори грчки, руски, немачки и све могуће језике. Овај га је позвао, а Георгије му каже: „Не! Кажи ти мени, кад је код тебе Служба ноћу.“ И он њему каже да у један сат после поноћи по нашем (то је око 6 сати по светогорском) обавља Службу. Отац Георгије ишчезе у ону кестенову шуму (наравно, читаву ноћ је проводио у молитви), а кад је дошло време молитве, ево га, поново се појави, пун росе уђе у храм. Отац Агатон ми је причао да је гледао, окретао се око себе: „Са ким то разговара?“, кад је отац Георгије почео да чита Шестопсалмије. Каже Агатон: „Он је то тако живо, тако дубоко и осећајно читао, да сам ја био престрашен. Осетио сам да он има живога Господа са којим разговара читајући псалме.“

Владика Атанасије Херцеговачки, који је силно волео оца Георгија забележио је следеће: Једно предвече, долазећи из Кареје, свратио сам код њега, и он ме је примио и послужио својом скромном вечером: корица сувог хлеба, један грумен старог сира и пар маслина са чајем који је сам скувао. После разговора, до пред поноћ, рекох му да треба одатле рано ујутру, око 4 сата, да сиђем пешке на пристаниште Манастира Светог Пантелејмона, да бих ухватио брод за Уранополис. Рекао ми је да идем на спавање и да ће ме он пробудити. За Повечерје, Јутрење и Часове дао ми је да свршим правило са бројаницама: 3 бројанице за Повечерје, 20 за Јутрење, и онда за сваки Час по још 3. Ја сам до 4 ујутро „провукао“ свега 12 бројаница (по 100 свака), и то му рекох. А он додаде: „Остало настави успут!“ А на другом месту владика Атанасије сведочи: Отац Георгије је имао дубоко искуство. Унутрашњи његов свет, созерцатељни, мислим да још није проучен и уређен, јер је имао велику красоту и почео је да богословствује. Постоје забелешке које је бележио директно од Божанског просвећења, на грчком, руском, српском… велике речи које се објављују нама. Али да је сигурно имао искуство благодати и да је имао молитву, тако вам кажем и да је живео… Имао је ревност по Богу, имао је снажну ревност. Био је истинско чедо оца Јосифа и православног предања.

Преподобни Георгије се непрестано молио на бројанице од 300 чворова. По свом пустињачком правилу требало је 20 пута да их окрене у току дана уз изговарање Исусове молитве. Та молитва била је усклађена са ритмом дисања и откуцајима срца. Повезана са умом и дисањем, молитва се сводила у срце, где се ум сабирао и ослобађао подвижника од расејаних мисли и искушења, која му чине дух одсутним. Осим тога, будни стражар светосавског кандила, чинио би дневно и пет стотина метанија. Таквом врстом подвижништва, отац Георгије постао је чувен међу монасима Свете Горе, а и ван граница светогорских. Код њега су често долазили млађи монаси да размене искуство и да се посаветују, па су са дивљењем и радошћу одлазили од њега обогаћени новим искуством, и о њему често причали као примеру монашког подвижништва.

Отац Митрофан Хиландарац, говорећи о оцу Георгију и његовим подвизима каже: „Тако је наш пустињак живео више од две године пре нашег сусрета у Кареји. Зато је мени у првом тренутку било тешко да га препознам. Уместо некадашњег кршног Херцеговца, предамном је стајала једна прилика средњовековних аскета какве се могу видети на фрескама“. Такође, отац Арсеније (Агатон), као и отац Митрофан и други хиландарски монаси било да су у Кареји или у манастиру, о оцу Георгију причају чудесне ствари. Тако, отац Митрофан, као његов познаник још из Немачке, позивао би га често, док је био у Кареји, на духовне разговоре и да му буде гост. Отац Георгије није одбијао такву братску љубав, али је долазио изненада, кад би га пут нанео, као случајно. За њега су гостопримство били духовни разговори, не јело и коначиште. На то, он није обраћао пажњу.

„Од свега што је оца Георгија карактерисало“, отац Митрофан каже, „на мене је највећи утисак чинила његова радост. И оне две прве моје године проведене у Кареји, као и свих година до пре пар месеци, кад сам га последњи пут видео, из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек: и кад је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, то су стања која пустињачки живот нaизменично прате.“

Једном приликом, отац Георгије отказао је оцу Митрофану гостопримство са преноћиштем у конаку на Кареји, и то на њему својствен пустињачки начин, иако је било толико празних соба. Он је отишао у крај дворишта, у једну шупу, где је увек, кад би навраћао, остајао на коначишту.

Увече после дужег разговора отишли су у конак на отпочинак. Међутим, у освит зоре, када је отац Митрофан изашао из конака у двориште, које је као и конак на најлепшем месту у Кареји, он је угледао пред собом оца Георгија, како га раширених и подигнутих руку, са светлим лицем и крепким гласом поздравља: „Христос воскресе, оче мој Митрофане!“

Пун унутрашње радости, прича отац Митрофан, која се изливала преко заосталог осмеха на његовом озареном лицу, приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпоздравим кад данас није ни Васкрс ни недеља? „Ми смо деца Васкрсења, узвикну он. Нама монасима без Васкршње радости није могуће ни живети ни спасти се, зато кажи слободно: Ваистину воскресе!“ и ја стидљиво за њим понових те речи. Никад ми пуноћа људског живота није била тако очигледна, као у том тренутку, а наш велелепни троспратни конак није тог часа стизао ни до прага оне убоге зградице, у којој је отац Георгије пробдио часове протекле ноћи.

Чврстом борбом, стрпљиво и упорно задобијао је врлине. Његово подвижништво, скромност, простодушност и смирење, учинили су га сасудом дарова Светога Духа, који је и циљ хришћанског живота, по речима Светог Серафима Саровског.

По речима хиландарског игумана Методија, за хришћане Васкрсење Христово није само један од празника, већ смисао њиховог живота и највећа нада њихове вере. Због тога је и велики апостол Павле писао првим хришћанима: „Ако Христос није устао, узалуд вјера ваша… Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих…“ (I Кор 15, 17–20). Особито су монаси позвани на то да непрестано на себи носе печат васкрсења Христовог. Монах Георгије Витковић, врлински светогорски аскета – Србин који је живео и подвизавао се средином прошлог века, говорио је монасима да се старају да никада не изгубе радост васкрсења.

Како је забележио пријатељ и хагиограф нашег Преподобног, монах Митрофан Хиландарац – Георгије је у борби против ђавола био увек као запета пушка. Имао је у духовном рату са њим велико искуство. Реаговао је ненадмашно, често само по рутинираном инстинкту. Попуштао му никад није… Ако би ненависник хтео да га узнемири кроз животиње на јави или кроз утваре, отац Георгије би намах предузео одговарајуће кораке, као једном са великом змијом која му се испречила на путу кад је дошао пред хиландарску келију Свете Тројице. Не тражећи у том тренутку ни дрво ни камен, он је молитвено призвао Светог Великомученика Георгија, скочио на њу, и брзим покретима ногу размрскао јој главу. Код Старог Русика је једног великог смука јурио све док овај није побегао на дрво. На ноћне утваре бацао је оружје вере наводећи одговарајуће стихове из Светог Писма и показујући хладну присебност. Сатанске озледе при отпочинку је сузбијао непрекидном молитвом срца и прозрачним сном. А мисаону борбу, сталну и најтежу, игнорисао је непрестаном запосленошћу ума у Исусовој молитви, у будном читању и у живом разговору. Био је опитан у свему томе и многима је са усрђем помагао. Мучеништво као идеал он је и философски и практично свакога дана обделавао. Говорио је да се Пресветој и Животворној Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво. Ради се о слободи човека од њега самог, његовог духа од свих земаљских примеса у њему и око њега, и слободе сваког стремљења од свега нечистог у њему. А то постићи претпоставља свакодневно мучеништво. Мучеништво је било опсесија оцу Георгију, зато га је он изабрао као главни пут у прослављању свога Господа. Када је након блаженог успења Преподобног јеромонах Висарион Рус (који је опевао и сахранио оца Георгија) пронашао у његовом подраснику Свето Писмо, у њему су била исподвлачена многа места где се помиње мучеништво, као и неколико листића однекуд узетих где је реч о мучеништву.

Иако се брижљиво старао о своме спасењу, отац Георгије никад није окретао леђа другима. По речима проте Васе Ивошевића – и поред склоности за самоћом и дубоком молитвеношћу, увек је налазио времена и воље да прими оне који су га желели видети и чути. Нису то били само монаси, него врло често световњаци из разних крајева света, људи разног узраста и културе. За свакога је знао наћи топлу реч и побринути се да му својом беседом духовно помогне. У томе није жалио труда, јер је знао да тиме чини велико мисионарско дело. А његова реч је задивљавала, боље рећи заробљавала људске душе. Он је умео да своје посетиоце искључи из веза овога света и да их пренесе у једну другу средину, у заједницу Светих, у богомислије. Преподобни је увек прекидао своје дневно правило кад би неко дошао за његову помоћ. Код других је одлазио незван и започињао разговор да би их подстакао или охрабрио. Али исто тако често је говорио да је тешко учити и указивати, јер људи наших дана, чак и у раси, не примају савет и поуку. Говорио је да се налазимо у последњем времену, а да је једно само право решење – спасавајући се, спасавај. Тако су и њега поучавали највећи светогорски пустињаци.

Хиландарцима је долазио или зором или у сумрак. Тако је то било у складу са његовим типиком. Умео је изванредно да изазове узвишене утиске. Појавио би се тихо у келији код кога је хтео. Погрбљен, насмејан, заморен, право би са врата ишао икони, лако правећи поклоне и крстећи се… После језгровитог разговора о свему што је нужно, одлазио би. Ако је то било вечером, он би се повукао у једну од празних келија коју је себи једном изабрао и она га увек отворена чекала. Кад би братија у поноћ кренула на правило преко дворишта, он би већ стајао у сенци чемпреса пред великом црквом, добацивао по неку реч охрабрења за сабрану молитву на дугом правилу, а сам остајао напољу, чинио метаније на трави и славио Господа на свој начин окренут звездама, и тек кад би почела Света Литургија нашао би се у неком углу цркве. По изласку из цркве он би се нашао у келији на другој страни манастира, опет окупио пар монаха и поразговарао, па отишао потом да поздрави старије и узме благослов. А онда би га нестало… У разговорима, а и у свим другим случајевима, он је теми молитве давао увек прво место. Молитву није посматрао као обавезу, већ као наше најузвишеније право да сваког часа разговарамо са небом – нашом вечном Отаџбином, – са Оцем нашим од кога нам зависи сваки дах у овом животу, са нама самима најзад, јер без молитве ми смо сами себи странци и највећи непријатељи.

Један од биографа блаженог Георгија, достоблажени архимандрит Јован (Радосављевић) бележи: Једном приликом, кад смо били у посети Светој Гори и Хиландару, нас неколико посетилаца заноћили смо у том конаку у Кареји. Однекуд, то вече дође и отац Георгије. Док смо ми вечерали у кухињи за трпезом, он се није дохватао до хлеба и јела, већ нам је свима причао о богоугодним стварима и делима. Кад је дошло време да пођемо на починак, отац Арсеније пошао је са нама, носећи лампу да нас распореди на спрату по собама. Пошао је и отац Георгије. Видео је своју собу, и док смо ми мислили да ће се и он припремити за починак као и сви остали, њега је нестало. Ујутру рано, када смо устали ради богослужења у цркви, отац Арсеније нам је уз послужење, слично оцу Митрофану причао, да је отац Георгије целу ту ноћ пробдио у дворишту на молитви или иза конака, у једној старој шупи претрпаној дрвима и другим предметима. Видео га је на сред дворишта, између црквице и конака како се, сав озарен, под звезданим небом, моли. Чим је приметио оца Арсенија, у једном изузетном молитвеном усхићењу, окренуо се и раширених руку позвао га на јутарњу молитву да се заједно моле Господу. Волео је природу, и ноћи је проводио у молитвеном бдењу, напољу, у тој Божијој прекрасној творевини, макар било и веома хладно. Дан је обично проводио у молчанију у својој келији, или у душеполезном разговору са светогорским поклоницима и посетиоцима, који би били упорни да га пронађу и посете.

Отац Георгије је много читао и много знао. Кроз свој подвиг и опит, он је то знање филтрирао молитвеним срцем и тако поседовао чисту мудрост. Поред мистике која је за њега била „свјатаја свјатих“, он је познавао и све друге области нашег црквеног учења. Карактеристично је његово светоотачко схватање богословља: Богословље је пребивање у Богу. У срцу је сва истина Божија. Сва ученост не вреди, ако нема опитног богопознања у срцу. Силазим умом у срце, јер ту је живот. Корен живота је у њему. Царство Божије је у срцу. Циљ хришћанске мистике је обожење и богоуподобљавање. То је живи унутрашњи факт, акт, опит, доживљавање или проживљавање. Тако ми суштаствено, најреалније, непосредно созерцавамо Славу Божију. За чистоту вере био је спреман да иде у огањ и у воду. Био је бескомпромисан, али не и фанатик. Са иноверцима је радо говорио. Ако би била реч само о опитном духовном животу, он им је без зазирања говорио о благодатно-подвижничком искуству Цркве. Међутим, када је реч била о догматским питањима, онда је он указивао на разлике, али без ватре и ниподаштавања, како то нажалост обично бива. Очи би му засијале ревношћу и глас се подигао тек онда кад би своју православну браћу видео да шурују са неискреним екуменизмом наших дана који је он, у формама како се показује и приказује са друге стране, сматрао за јерес. Много је патио и због грехова својих Срба под комунизмом, због њихове површности, немарности и индиферентности за духовне и националне ствари, као и за сва питања од горућег значаја за биолошки и духовни опстанак Српства. Због тога се у многим светогорским ноћима молио да Господ заступничким молитвама Светог Саве подари Немањићком соју скори почетак духовног и националног препорода.

Поред горе наведеног, архимандрит Јован овако се сећа сусрета са њим: Када сам  пошао у Грчку на постдипломске студије 1971. прво сам отишао у Свету Гору, да се поклоним тамошњим светињама. Тада сам са оцима Атанасијем (Јевтићем), Артемијем (Радосављевићем), Иринејом (Буловићем) и још неким тадашњим студентима, посетио готово све манастире и скитове у Светој Гори за три недеље. У то време отац Артемије и Иринеј позову ме да посетимо у Старом Русику и оца Георгија. Нисмо га нашли у манастиру, иако смо га позивали више пута и чекали на клупи код трокраког дуба. Онда смо продужили кроз шуму, поред велике цркве путем низбрдо према Светом Пантелејмону. Негде на половини пута, сретнемо ми једног монаха где иде узбрдо према нама, са торбицом од кострети на рамену и штапом у руци, како журно иде према Русику. Поменути оци први му се јавише и поздравише га на грчком, јер га нисмо познавали, и он тако исто на грчком отпоздрави нам. Али, убрзо сазнадосмо да је то отац Георгије, јер је видео да долазимо од Русика, па се сви са њим поздрависмо апостолским и монашким целивом и почесмо српски разговарати. Тада нам отац Георгије рече, да је  већ сазнао за наш долазак код њега и да је сишао у Дафни да купи нешто чиме би нас почастио. Али, ето, вели Пресвета Богородица је хтела да се нађемо овде. Затим смо са њим почели духовне разговоре. Говорио је доста брзо, енергично и врло надахнуто. У говору је каткад са српским језиком мешао по неку реч грчког, француског или неког другог од језика које је знао. Од тадашње његове веома корисне поуке и говора, сећам се оног детаља када је говорио о хришћанском животу и упоређивао га са монаштвом. То нам је говорио веома живо и сликовито помоћу свога штапа, кад је упоређивао монаха и војника са пушком. Сваки хришћанин према Богу се односи и понаша као слуга пред господарем или као војник пред својим владаром – кад га позову он војничким кораком прилази, поздравља их, прима наредбу и војнички одлази на извршење заповести. Тако слично чини и сваки хришћанин. Међутим, монах који је ради Бога и спасења свога оставио и родитеље, и породицу, очеву имовину и сва друга земаљска добра, он се односи према Богу са великом љубављу и слободом, као мезимче према своме оцу. И Бог њега прима као своје најмлађе миљенче са највећом очинском љубављу, и нуди му праву очевину са Његовим Сином Јединородним – Царство Небеско…

Из оваквог схватања монашког живота оца Георгија, било је јасније зашто је он дошавши на Свету Гору постао добровољни сиромах и пустиножитељни боготражитељ. Јасније нам је да тај јуродиви исихаста кроз такве подвиге као љубљени син тражи свога Оца, тражи га у пустињи далеко од света, јер у свету га не може лако наћи од вреве и метежа, а благословена тишина светогорске пустиње за монаха исихасту је благодатно место сусрета са Богом Живим као Оцем, Творцем и Спаситељем. Иако се предао тешком, усамљеничком и подвижничком животу, Преподобни Георгије није био задовољан постигнутим. Зато је често говорио братији која су живела у манастирима да је киновијски живот много благополучнији од пустиножитељног. С тим у вези, игуман Методије Хиландарски у свом запаженом предавању „Духовне основе општежитељног манастира“ наводи и следеће везано за Преподобног: У време догађаја који бих желео да опишем, отац Георгије био је настањен у скиту Свете Тројице, удаљеном сат хода од Хиландара. Истовремено је у манастиру имао своју келију, у којој скоро да није било ничега осим једне солидне збирке духовних књига. Ову келију није закључавао и сматрао је да је то доказ његове победе над среброљубљем. У Хиландару је тада живео и један простодушни монах, Симеон. Он је имао обичај, по својој простоти, да госте из Србије, монахе и свештенике, одводи пред келију оца Георгија и да им из ње даје на поклон неку од његових књига, не питајући никада оца Георгија за сагласност. Када је, приликом једног доласка у манастир Георгије ово сазнао, у гневу је почео да виче на оца Симеона. После неколико минута схватио је свој пад и удаљио се погнуте главе. Потом је једном монаху рекао: „Благо Вама који живите у општежићу, јер сваког дана можете да проверавате себе. Ја сам, боравећи у самоћи, мислио да сам победио среброљубље и гнев, али данас сам схватио своју слабост“.

По сведочанству Павла Рака, аутора дивног путописа „Приближавање Атосу“, отац Георгије је годину дана живео у пећинама изнад Свете Ане, док га одатле нису отерали радозналци. Дошао је једног дана, насупрот велике стене, побо два дирека, повезао их гредама са стеном, онда преко свега набацао грање начинивши настрешицу. Са собом је имао овећи џак пун сушеног хлеба, и на тој храни је мирно преседео у својој палати читаву годину на сунцу и мразу, киши и ветру, следећи пут древних атонских испосника. Такође, монах Порфирије Симонопетрит записао је како се старији монаси из светогорског манастира Светог Павла радо сећају оца Георгија, и да су га сусретали док је боравио у светопавловским келијама Светог Спиридона и Свете Тројице, где је раније живео и Преподобни Софроније (Сахаров).

Повремени боравци оца Георгија по напуштеним светогорским келијама, сведочили су да, иако је рођен на земљи није сталан становник земље, већ неба. Најдуже се задржао у Старом Русику, где је крај самог пирга обитавао, а на пиргу, у црквици молио се и стално држао запаљено кандило Светом Сави, осећајући ту, у највећој мери, благодатно присуство нашег светитеља. Остало време проводио је у непрестаној молитви и бдењу по разним обитељима и пустињским местима Свете Горе. Схватао је цело ово полуострво Атонско, као један велелепни Храм Божији и као његову молитвену келију, које је окружено морским водама а покривено плаветним и звезданим небом Божијим. Зато је и природно да се подвижник, као што је отац Георгије, најрадије молио под кровом тог звезданог храма што се зове Света Гора. Својим примером, он је и све друге монахе звао на ту заједничку молитву, као што је звао оца Митрофана, оца Арсенија и многе друге Светогорце. Његов молитвени ехо допире и до савремених хришћана, ма где се ми налазили, да му се молитвено придружимо, ради добра и спасења нас и нашег народа.

Поучавао је да се подвигом срце чисти. Од тога зависи наше спасење. Да се кроз Цркву и црквеност приправљамо, просветимо и осветимо. За себе је говорио: „Живим као да не постојим. Кад живим као да не живим, онда је добро.“

Архимандрит Херувим из атичког манастира Параклит забележио је: „Отац Георгије се показао као дубок човек. Његов ум и срце били су уроњени у океан благодати Духа Светога… Његови поступци су били крајње необјашњиви. Сама пристојност, побожност, медоточива слаткоречитост. Једном се пењао на Атос, да види неког румунског Старца. Срели смо се када је силазио да ме нађе у скиту Свете Ане. Замолио сам га, да ме враћајући се посети, исте ноћи или идућег дана. Он се вратио истог дана, и будући да је било мало касно, одлучио је да остане целе ноћи напољу, изван келије и да ме сретне идући дан, да нас не узнемирава ноћу. Био је човек који никада није ометао друге, него се само обраћао Богу… Ватра божанске љубави која је горела у њему била је огромна. Целе ноћи проводио је на молитви за друге, или за Цркву, или за оне који пате, а посебно за грешнике на земљи. Његова част и богатство биле су ризнице Светога Духа које је пронашао на Атосу. Није одступала од њега благодат Светога Духа. Још је стекао и прозорљивост. Мени лично јасно је прорекао једно велико искушење, које је требало да претрпим, о коме нисам могао ни да сањам…“

Монах Никодим Капсалиотис је записао како је један од цариника у Дафнију био груб према оцу Георгију и претресавши га дрско му из недара истргао Свето Писмо и том приликом га подерао. То је дубоко потресло Преподобног па је дрском царинику рекао: „Овој руци неће бити добро!“ Тај несрећник је убрзо након тога доживео мождани удар у Уранополису и умро.

Владика Атанасије је дошао у посед једног писма које је Преподобни Георгије упутио своме братанцу Душану Витковићу, које је било јако лепо написано и имало у себи духовни и еклисиолошки израз: „Мир у Богу, спасење у Господу и благослов Царице Небеске Пресвете Богородице да буде са Вама.“ Такође, упутио је братанца да остави у манастиру име свог упокојеног оца да се помиње на Литургији.

Игуман манастира Параклита, недалеко од Атине, архимандрит Тимотије, упознао је оца Георгија два дана пре његове смрти и дуго је разговарао са њим: „Говорио је са одушевљењем, речи су му биле дубоке, засноване на искуству. Желео је све да искаже, да говори о свим својим духовним искуствима, да открије сво благо свога срца. Као да је знао да је то његова последња беседа. Време је неосетно пролетело. Била је већ поноћ, али отац Георгије је неуморно прелазио са теме на тему, а за време беседе, у својој левој руци непрестано је окретао своју дотрајалу бројаницу…“

Умро је изненада, 1972. у 52. години старости, навршивши своју меру. По свему судећи, отровао се печуркама. Ноћу, уочи Мале Госпојине док су Светогорци служили Бденије Свецарици, предао је своје тело и анђелску душу своме Творцу. Нашли су га упокојеног два Американца, који су дошли из даљине да у светогорској пустињи чују речи његове поуке. Нашли су га пред келијом како седи склупчан погнуте главе, оштрих црта лица, кошчатих руку са великим жуљевима на спољашњим зглобовима прстију од дугих метанисања, жуте мрке пути, која је прекривала само кости на исушеном телу. У келији су затекли неколико старих богослужбених и светоотачких књига, уз веома скромну постељу. На прозору неке старе, похабане, наслеђене завесе…

Сабрали су се монаси из Хиландара и из Светог Пантелејмона да опоју и сахране „човека књиге, делатеља умне молитве и трезвености, који је ходао са својим штапом аскете и бројаницама, са очима устремљеним унутра, творећи молитву у ћутању“ (речи архимандрита Јоаникија, писца Светогорског Старечника). Наш Архимандрит Јован је записао: По светогорском обичају, отац Висарион понудио ми је да узмем неку од  Георгијевих књига или ствари ради благослова и успомене. Узео сам један, већи, једноставно рађен сребрни крст, који може да се расклопи и заклопи. Крст је вероватно парамански са његовог монашења, јер се унутра налазило мало косе, свакако од његовог монашког пострига и још нека светиња, можда честица моштију светог Георгија. Уместо ланца, налазила се бакарна жица са плавим пластичним омотом од електричне инсталације, невешто увезана…. Хтео сам да га понесем у Патријаршијски музеј, да виде наше млађе генерације какав крст и ланац око врата, носи наш земљак светогорски испосник. Међутим, кад сам дошао у Хиландар задржао га је отац Арсеније (схимник Агатон) и некоме га, рекоше, доцније дао. Узео сам и један, готово поцепан мали служебник са две мале обичне пластичне иконице: Христова и Богородична и две мале у Служебнику слике: Краља Петра II и Чича Дражину. Отац Митрофан је, у Светом Писму које му је отац Висарион из подрасника оца Георгијевог дао, нашао Карађорђеву слику. Ни крајње одрицање од света и свега у свету, Преподобног Георгија није ни мало спутавало да остане истински српски родољуб.

Тако је скончао овај блажени отац Георгије, тријумф наше Православне Цркве и понос Атонске заједнице која непрестано изнедрава сведоке свога предања. Његове свете мошти обретене су и пренете 13. јуна 2005. године из Старог Русика у српску царску лавру. У молитвеној благодарности и тишини, преносу моштију је присуствовало петнаестак чланова хиландарског и пантелејмоновског братства, као и монах Порфирије из манастира Симонопетре.

Његове свете мошти сада се својим највећим делом налазе у једном од хиландарских параклиса. Такође, промислитељно и не случајно, делови моштију Преподобног Георгија почивају и у светињама попут манастира Студеница, Клисина, Брњак или Подмаине – битним координатама савремене исихастичке обнове Срба Савиних. Призивајући молитве и благослов Преподобног Херцеговца на све, закључићемо овај скромни принос у славу Пресвете Тројице, а на похвалу Преподобном – његовом реченицом која га на прави начин карактерише:

Ми смо деца  Васкрсења. Без васкршње радости није могуће живети ни спасити се!