Дивни изданак српске Херцеговине, духовни пород Атонске светоимените горе, чедо Пустиње, ученик Старца Јосифа Исихасте, надахнитељ многих подвижнички настројених душа, један од најдражих и најупечатљивијих монашких ликова наших дана јесте монах Георгије (Витковић). Анђелима подобан, вољен и радо слушан од своје браће Светогораца, а препознат и афирмисан од наших великих јерараха и учитеља, Амфилохија и Атанасија, као исихаста и опитни војник у непрестаној борби за боголикост.

Његове биографске податке претежно смо сазнали од достоблажених отаца наших, монаха Митрофана Хиландарца (чији је текст „Угасио се палећи кандило Светом Сави“ изашао у патријаршијском Гласнику мало после Георгијевог блаженог уснућа 1972.), архимандрита Јована (Радосављевића), Старца Јосифа Ватопедског, монаха Мојсија Агиорита,  проте Васе Ивошевића и вољеног нам епископа Атанасија Херцеговачког, који је нарочито много волео оца Георгија,  и лично га познавао – баш као и блажене успомене Митрополит Амфилохије.

Овај Преподобни родио се у селу Мируше, срез билећки 24. септембра 1920. године као шесто дете Томе и мајке Маре (рођ. Мулина). Крстио га је и миропомазао у манастиру Добрићеву, јеромонах Тимотеј. Добио је име Бранко. Будући рано оставши без родитеља, бригу и старање о њему преузео је његов рођак Митар Витковић. Брдовита Херцеговина, Савина и Василијева, вековима је порађала светитеље и мученике, а свака планинска кућа је била као манастир. У каквим условима је одрастао и какву мужественост је још у најранијој младости пројављивао будући подвижник сведочи његов пријатељ из студентских дана у Паризу, јеромонах Прокопије: Од различитих спољашњих карактеристика сазнао сам да је као и Старац Силуан, и он био веома снажан. Причао ми је на пример да је у детињству чак и у зиму ишао бос у школу, која је била далеко од његове куће. Такође и како је ударцем песнице могао да сломи једну прилично дебелу даску, а да га уопште не заболи.

Основну школу завршио је 1932. у Билећи са одличним успехом. Након пар година, 1938. уписује инжењеријску подофицирску школу у Шапцу коју такође са успехом завршава. Као војни обвезник већ почетком рата 1941. бива заробљен у Требињу и спроведен у Италију, где борави у логору у Риму до септембра 1943. када успева да побегне и преко Француске заврши 1946. године у Немачкој. Тамо је у баварском градићу Ландекуту завршио осми разред гимназије и матуру, да би 21. јула 1947. године добио диплому зрелости. Након тога је студирао машинство и електротехнику, и по свему судећи указивала му се блистава научна каријера. Током ових дана у Минхену се духовно везује за чувеног проту Алексу Тодоровића, који је много утицао на њега распламсавши буктињу вере у њему. Овде долази и до његовог познанства са Миланом Мишулићем, потоњим монахом Митрофаном Хиландарцем. Учени, одважни и харизматични прота Алекса, баш као и будући монах Митрофан били су истакнути чланови Љотићевог Збора, хришћанског политичког покрета који је окупио најбоље и најученије Србе у тешким предратним и ратним временима, а кога је посебно красио велики број богослова, свештеника и монаха.

О свом првом сусрету са Преподобним Георгијем, отац Митрофан је касније сведочио: У Богенхаузену, „Дедињу“ баварског града Минхена, била је наша Српска Црква. Сваке недеље и празника ту се виђало на десетине наших земљака. Међу тим, мени већином познатим, лицима била је по који пут и једна личност која ми је привлачила нарочиту пажњу, мада ме одбијала својим неутралним држањем. Уместо да му приђем, ја сам друге питао ко је тај човек. – Студент електротехнике и велики особењак, речено ми је. И на томе би се све и завршило, да се код тог студента није нешто чудно догодило. – Свештеник под чијим сам ја духовним окриљем годинама живео, учинио је на поменутог студента у неколико личних додира такав утицај, да је овај, укључен у „коло струје“, намах засветлио… После једног вечерњег богослужења остао је Бранко Витковић међу нама неколицином који смо око Цркве живели, и почео нам објашњавати, како он као електротехничар гледа на небески домострој. Његове су црне очи живо прелазиле преко наших ликова, а кошчата рука спретно на једном компликованом цртежу показивала васионске феномене, повезујући све то са Премудрошћу Божјом. Кад нас је Бранко те вечери пун смирености напустио, осећали смо да се код њега одиграо један грандиозан преокрет. Можда је баш тај сусрет Бранка и Милана био пресудан за њихов будући подвижнички живот. Од тада, Милан га посећује у његовом скромном студентском стану, где дуго разговарају о Светим Оцима монаштва.

После завршених испита са врло добрим успехом, 23. новембра 1952. године, Бранко прекида техничке студије. Занет љубавном чежњом, ганут божанском љубављу и жедан Живе Воде богословља Цркве одлази у Париз да би пратио наставу на Богословском институту Светог Сергија. Овде је имао велики благослов да упозна Светог Старца Софронија (Сахарова), како сведочи монах Порфирије Симонопетрит. Бранко је у тим данима веома подробно изучавао Свето Писмо и отачка дела. Посебан утисак су на њега оставиле Поуке Старца Силуана, то незаобилазно исихастичко дело, као и познато дело Светог Јована Кронштатског „Мој живот у Христу“, које је много пута изнова ишчитавао.

У том периоду, благочестивог Бранка је изобилно посетила божанска благодат, чега се радо и са чежњом присећао у каснијим својим подвижничким борбама на Светој Гори, о чему је са сетом разговарао са Преподобним Старцем Јосифом Исихастом, а такође пренео и свом верном пријатељу Митрофану Хиландарцу, који је записао: Нисам могао да га се наслушам о његовим париским данима док је био на Институту. Тад је он стајао у „првој љубави“, почетном периоду у свом духовном животу, кад Господ својим одушевљеним следбеницима пружа обиље утехе и изазива их на велике подвиге, који се са лакоћом и без мере на себе примају. У таквом свом душевном стању пуном умилења од непосредног доживљавања Божјег присуства, он није могао да прати са довољно пажње текућа предавања. Била су му она, поред свег њиховог квалитета, ипак врло сувопарна, далека од живота, срачуната више на богаћење разума.

У својој херцеговачкој отреситости, али и светој ревности тих дана, Бранко је знао дерзновено да се успротиви појединим професорима и смело изјави како њихово учење није православно, док јеромонах Прокопије, његов тадашњи колега сведочи о једном карактеристичном вербалном сукобу који врло конкретно показује огњену веру будућег Светогорца: Сећам се једне страшне расправе коју сам имао са њим. Изнад његовог кревета висила је једна икона Свете Тројице. Отац, Син и ‘птичица’, како су је већином називали сви студенти. Неки немачки студент ми је мало пре тога објаснио да су такву представу иконе у Православну Цркву увели Језуити као тајну пропаганду Filioque-а. Отишао сам код Бранка и рекао му: „Твоја икона није православна!“… Никад нећу заборавити његово узбуђење, дакле, стање беса у којем се нашао и у коме се супротставио мојој дрскости. Викнуо ми је: ‘Ајмо заједно у двориште да запалимо ватру и ја ћу ући у њу са мојом иконом, а ти са том твојом клетвом и тада ћемо видети ко ће постати пепео! “

Током богослужења стајао је усправно са затвореним очима, непокретан и дубоко погружен у молитву. Сваког јутра би устајао око 5 сати и започињао да се попут Светогораца моли Исусовом молитвом на бројаницу. Његов колега са париских студија, монах Пантелејмон, православни Немац из манастира Светог Јована Крститеља у Есексу (основан од горе поменутог Старца Софронија) сећао се да би Бранко одлазио у оближњи парк „Бит-Шамо“, увлачио се у зеленилом обрасле, уметно начињене пећине и предавао се умно-срдачној молитви. Тиме је, и не слутећи, подражавао онога кога ће му Господ касније подарити као духовног руководитеља.

Будући да академско богословље није могло да напоји његову душу жедну сусрета са Богом Живим, Бранко напушта Париз. Једва је сачекао да се заврши прва година, па је уз помоћ и са благословом свога декана, Епископа Касијана, кренуо у Палестину, претходно упутивши Писмо Српском Патријарху да жели ићи на Свету Гору и добивши одговор од њега да је за дозволу за Свету Гору надлежан Цариградски Патријарх. Тако одлази из Париза месеца августа 1954. идући пешке преко Италије, Грчке, Турске и Сирије, где га је у граду Алепу срео тамошњи јерођакон Антоније Фарах, који је на Халки 1964. причао Владики Атанасију Херцеговачком о томе како је Бранко туда прошао за Јерусалим пешке, не једући ништа данима. Након исцрпљујућег пута, најпре се поклонивши Гробу Господњем и осталим Светим Местима, ступио је у Лавру Преподобног Саве Освећеног желећи да тамо монахује.

Игуман и братство свештене обитељи примају овог Србина Савиног са љубављу, и дају му послушање гостопримца за странце, будући да је одлично  говорио неколико европских језика. Као послушник, добио је одмах благослов игумана да носи подрасник, па се брзо пронела вест да се Бранко тамо замонашио. Иако се наш подвижник добро уклопио у братство, ускоро се десило не мало искушење. Као странац постао је сумњив јорданским властима, и без икаквих оправданих разлога, избачен преко границе у Сирију. Како тамо има православних хришћана, потражио је храм да би се помолио и размотрио где ће даље. Преподобни је приликом каснијег сусрета на Светој Гори причао Владики Атанасију да се колебао – да ли да остане ту у Светој Земљи где је живео Господ, или да иде Мајци Божијој на Свету Гору – што је превагнуло.

О његовом даљем путу ка Перивоју Свецарице, архимандрит Јован (Радосављевић) је забележио: Био је без новца. Вече се приближавало. Стао је у угао цркве, коју је све више испуњавала вечерња тама и молио се. Неко му је пришао са неколико упућених речи, које он није могао добро да разуме. Пружио му је руку ради поздрава, и у стиснутој шаци нешто оставио. Када је изашао напоље видео је да има у руци 10 фунти стерлинга. То му је било све од новца што је тада имао захваљујући дародавцу којег му је Бог послао. Са тако мало новца није могао рачунати да ће му бити довољно до Свете Горе. Зато се он одлучи те пође у Цариград пешке. Путовао је више дана. Када је дошао у Цариград пред Васељенску Патријаршију, није се осећао толико уморним од пута, колико му је било тешко кад је чуо да не може брзо добити дозволу, за коју ће бити потребна вишедневна процедура. Овај светогорски путник и њен будући житељ и подвижник, прихватио је то мирно, као Божји испит његове вере и смирења. Зато он, исто тако мирно одговара да ће све то време, сачекавши, провести на степеништу Патријаршије. Такав његов став и упорност изазвали су код Патријаршијског службеног особља негодовање. Но, он је остао при своме. Стајао је и седео на степеништу Патријаршије, молио се Богу и чекао исход. Његово такво упорно држање изазвало је код пролазника љубопитљивост и радозналост, а због сталне молитве и поштовање. На тај начин, он је са многим питањима и примедбама провео и први и други и трећи дан. Потом, уместо дозволе он добија писмену препоруку за Атину, да би отуда редовним путем прибавио хартије и документа за Свету Гору.

Пешачење је настављено, фунте су мењане, Атина се ближила. У Министарству спољних послова, Одељење за црквена питања, где спада и Света Гора, речено му је да се пријави у избеглички логор Лаврион, и отуда да отпочне са папирима за Свету Гору. Али он је рекао шта је имао да каже, и отишао да седи на степеништу. Овде је и полиција имала посла, међутим – он је смерно остао при своме. Затим је са исправама у руци напустио престоницу и упутио се на север преко Тесалије и Халкидике према Атонској Гори где је након дугог и тешког путовања препуном искушења стигао 1955. године.

Стигавши у свети Хиландар, дочекан је као прва ласта после дуге и хладне зиме. Био је први међу неколицином младих искушеника, који су жељно очекивани да дођу или су тек дошли, те да се новим снагама подмлади Хиландарско братство. Као млад, снажан и способан човек међу старцима Хиландарским, спреман за свако послушање, био им је права благодат, утеха и радост. Радио је све и стизао свуда, а у свом слободном времену држао строго келијно правило са много метанија, тако да је стогодишњи монах Сисоје, чија је келија била испод келије искушеника Бранка, постао забринут за даљи развој код оваквог ревнитеља на самом почетку уске монашке стазе.

Његова беспоштедна ревност, није трпела застој и границе. Спремајући се за монашки ангелски образ, хтео је да се попут светих светогорских подвижника уздигне целим својим бићем у ангелске висине. Зато се није бринуо о угађању прохтевима тела, већ се у крајње исцрпљујућим подвизима трудио како да угоди Господу. У таквој духовној ревности провео је у Хиландару пуних осам месеци.

У том периоду, како је сведочио наш Старац Тадеј Витовнички, у Хиландар је из Србије са тројицом искушеника дошао јеромонах Наум Миљковић, потоњи Старац Стефан Каруљски. У српској царској лаври тада су монаси живели у идиоритмији. Такав начин живота често се није свиђао новопридошлим монасима и искушеницима, па су изражавали жељу или за општежићем, или за пустиножитељним животом, како живе многи монаси по разасутим келијама Свете Горе. У Хиландару су у том правцу најнастројенији били искушеник Бранко и јеромонах Наум. Не могући остварити такву своју жељу у манастиру, Бранко се једног јутра појавио пред хиландарским Старцима. Учинивши метаније пред Тројеручицом и пред њима, смирено и одлучно је изјавио, да га светогорска пустиња неодољиво вуче, те замоли за опроштај и благослов за пустиножитељни начин живота. Иако су постојале велике потребе да Бранко остане у Хиландару, знајући га из неколико протеклих месеци у каквим је подвизима водио свој живот и слушајући ове његове речи пуне одлучности и поуздања, хиландарски Старци тешка срца дају му благослов да пође из манастира тим уским путем којим иду најхрабрији.

Још док је био у Хиландару, он би повремено, нарочито о празницима, одлазио изнад манастира уз један планински поток, стазом око два километра, до познате хиландарске келије Свете Тројице на Спасовим водама. Сав овај простор око келије, све до манастира, као и по другим местима Свете Горе, покривен је ситном шумом и познатим светогорским мирисним жбуњем и рузмарином. Ову келију подигао је Свети Сава. Доментијан је у њој живео и писао, а такође и многи други хиландарски подвижници. Иако је ова келија са црквицом веома значајна као светиња, тада је она толико оронула од времена, да је без обнове била готово неупотребљива. Ипак, Бранко се одлучио да му то свето место буде макар привремено, почетно подвижничко пребивалиште. Блаженопочивши игуман манастира Лепавина, архимандрит Гаврило (Вучковић) са радошћу се сећао својих сусрета са њим док је приносио свој подвиг Господу у овој келији. Својевремено је схимонах Агатон Хиландарац приповедао оцу Порфирију Симонопетриту како је наш Преподобни знао да се након бденија у Хиландару током мркле ноћи упути у Спасове воде, те да му је лично посведочио како се сусрео са читавим легионом демона, са којима се много борио током свог монашког житија, а и сада им причињава велику штету где год се призива његово име на помоћ или пак где његове свете мошти пребивају.

Тако су се Бранко и јеромонах Наум повукли из Хиландара на исихастички, подвижнички живот. Наум оде у манастир Светог Пантелејмона, где га Руси замонаше у велику схиму давши му ново монашко име Стефан. Недуго затим, он се повлачи у сурову пустињу Свете Горе, на Каруљу – где ће провести деценије угодивши Богу. Бранко се настанио изнад Хиландара у келији Свете Тројице. Отац Стефан га је замонашио у малу схиму и дао му монашко име Георгије. Доцније ће отац Георгије примити од Руса велику схиму у манастиру Пантелејмону.

Сва своја одличја, животно искуство и дипломе Георгије је радо заменио за смирену ученост благодатно-подвижничке школе Свете Горе. Сва његова настојања са несвакидашњом ревношћу сводила су се на изучавање праксе и теорије философије Духа Светога. Приљежно је на Атонском училишту проучавао ризницу мистичног хришћанског подвижничког предања, окусио чистоту и непрестану опијеност божанском Светлошћу, да би примио свету заогрнутост исихастичким идеалима, као што је то предање Светог Григорија Паламе и осталих трезвеноумних отаца који су просијали не само на Атосу, него у целом Православљу.

Како је у свом тексту о Преподобном Георгију забележио прота Васо Ивошевић, у сусрету с њиме познати професор на катедри педагогике и методике религијске наставе Богословског факултета др Радмило Вучић (1898-1993.) је запазио: Из његовог лица избија радост кад говори. То је доказ његове вере. Други доказ треба тражити у његовом животу. Не иде се лако у пустињу, не живи се на основу површне мисли и лабавих убеђења од сувог хлеба и дивљих плодова. Уз то отац Георгије је веома образован човек који би могао ма где у свету да створи себи пристојан живот… Кад он спомиње Христа, његове су очи пуне сјаја, његов глас је свечан. Оживи нешто у оцу Георгију изворно исконско, кад говори о Богу, о сјају Христове истине, о души и њеном пречишћавању… Продуховљено је цело његово држање и кретање. Дубоко потресно доживљавање изражава се у целој његовој личности. Он се лако служи интелектуалним апаратом који испуњава богатом садржином свога религиозног искуства. И све добија лепу естетску форму: мисли кратке, јасне, разговетне, поређења су му духовна – било да их је изабрао из постојећих било да их је стварао сâм. Код њега је уско повезана религиозност са интелектуалним и естетским, а његов дух сложен и у сваком свом стваралачком узмаху недељив, целостан, јединствен. Овај велики наш духовник, уз строги пост и велику молитву врло често се причешћивао. Осим тога држао је посведневно богослужбено правило за монахе, после којих су следиле метаније и мољење уз бројаницу. Тако се овај високообразовани човек нашег модерног века сродио са духом аскезе да је успевао у свему да подражава старе подвижнике и светитеље о којима пишу житија из далеке прошлости. И тако све до краја свога кратког живота.

О оцу Георгију је писцу ових редова сведочио поштовања достојни схимонах Симеон (Крајиновић), Србин који се већ педесет година подвизава у Башти Пресвете Богородице, и то у оном најсуровијем делу – страшној Каруљи. Лично је познавао Преподобног и радо одлазио код њега у хиландарску келију Свете Тројице. Посведочио нам је о Георгијевој силној љубави према Светом Сави, која је сабеседника доводила до ганућа, као и о невероватној снази нашег Херцеговца, која се пројављивала приликом његових послушања у светогорским обитељима којима је повремено помагао за који суварак и маслине. Тако је једном приликом, како сведочи отац Симеон, помажући братији из светогорског манастира Светог Павла, знао да понесе одједном на раменима два џака цемента од по 50 кг и то од пристаништа до самог манастира. Силан у снази, био је силан и у молитви и духовном рату против духова злобе у поднебесју.

Упркос овим врлинама и подвижничкој одважности, Добротољубљем надахнути и отачки трезвеноумни Преподобни Георгије добро је знао колико пустињачки живот може бити опасан, нарочито за младог монаха. Зато се одлучује да потражи себи искусног духовног оца, слично свом будућем Старцу, Јосифу Исихасти који је својевремено неуморно походио светогорске обитељи и келије, све док није пронашао Данила Катунакијског. Тако је и Георгије обилазио  многе светогорске манастире, келије и познате подвижнике. Дуго је ишао наоружан бројаницом, непрестано се молећи обремењен само торбом испуњеном суварцима и књигама. Застајао је на планинским изворима и потоцима да се окрепи. Остајао је у хладу или заветрини да се читањем светоотачких књига духовно освежи. Неуморно је тражио на високим литицама и у скривеним пећинама, опитне духовне оце. Више пута је тако прокрстарио Светом Гором, док у поменутом Преподобном Јосифу у Новом Скиту, није нашао свог духовног оца. Око Старца Јосифа се већ било окупило монашко братство од кога се касније изројио рој прекаљених игумана који су препородили Свету Гору, а преко Старца Јефрема Филотејског и далеку Америку и Канаду. Преподобни Јосиф је имао велику харизму и искуство у духовном рату којим је као неодољиви магнет привлачио све оне који су без имало резерве били окренути своме Господу. Шест месеци је отац Георгије провео у његовој непосредној близини трудећи се свим снагама да савлада непрестану Исусову молитву, која је централни елеменат, душа Светогорске мистике. Она је најкраћи пут ка Господу, али и најтежи и најопаснији. Без искусног духовног руководитеља, тај је пут оивичен вртоглавим провалијама. Старац Јосиф доделио му је келију, која је припадала његовом братству. У тој келији, удаљеној стотину метара, коју чини једно, доста запуштено оделење, подвизавао се тада отац Георгије. Под руководством старца Јосифа, он се ревносно учио исихастичким подвизима, неопходним за монаха, који се одлучио да живи пустиножитељним животом. Апостол Павле, испуњен Исусом и Исусовом молитвом уздигао се до трећег неба (II Кор. 12, 1-10), Свети Антоније Велики, Свети Макарије, Исак Сирин и још многи од светих отаца имали су дар такве духовне снаге и молитве, да су постали велика светила Цркве Христове. Таквим примерима хтео је да следи и наш отац Георгије. Са почетним плодовима умносрдачне молитве стеченим под духовним окриљем Старца Јосифа, отац Георгије добија благослов да иде и осами се у Старом Русику, па повремено да долази на даља духовна саветовања код Старца Јосифа.

Георгије је старцу Јосифу Исихасти испричао да га је, док је живео у свету и учио у Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу, посетила толико обилна Божанствена благодат, да је оставио све и отишао у монахе. Али, да је сада на таквом благодатном месту, на Атону, где је дошао ради већег богопознања, сасвим престао да осећа благодат и зато му се чинило да га је она напустила. Чак је помислио да се поново упути у Париз, сматрајући да ће се тамо, где га је најпре посетила благодат, опет вратити. Старац Јосиф је одговорио полако, правећи између речи велике паузе, да би Георгију било лакше да схвати. Старац је објаснио да све тако и треба да буде, да благодат увек тако дејствује с оним кога води ка духовном савршенству. Благодат није отишла, и није је постало мање, и никада не постаје мања, зато што су Божанствени дарови непролазни (види: Рим. 11, 29), говорио је старац. Ти не осећаш благодат, али је она, као и пре, остала у теби, само сада не јавно за чула, већ као енергија. Благодат Божија увек пројављује себе на два начина: први ми називамо енергијом, а други – осећањем. Као енергија увек пребива у верујућима, зато што без благодати нико не би могао чак ни просто веровати. А као осећање благодат се јавља ако хоће да помогне човеку који се уморио, изнемогао у духовној борби или му прети било каква духовна опасност. У то време ти си био неискусан, ништа ниси знао о духовном животу, и благодат ти је пришла отворено у свој својој пуноћи и открила своје тајне да би те привукла ка духовном животу, да би те научила и дала ти снагу да се одрекнеш световног живота и правилно се користиш даром Божјим. Благодат ти је помогла да све учиниш правилно. Данас си се успео на први ступањ – одрицање и странствовање. Сада се осећање благодати сакрило да би ти почео послушање Божанственој вољи и сам својим подвигом, својом верношћу заслужио благодат. Ето, зато ти овог часа не осећаш благодат онако као раније, када те је она призвала. После разговора са Старцем Јосифом, Георгије више неће помишљати о повратку у Француску. Отац Јосиф, прозван „Млађи”, каснији духовник манастира Ватопед, сећао се да су код оца Георгија имали чему да се поуче, он је имао ватрену духовну ревност, строгу пажњу према себи и брижљиво је чувао монашки устав. Други монах братства, новојављени Преподобни Јефрем Филотејски и Аризонски, причао је како је братија веома волела Георгија због његовог отвореног карактера, подвижничког духа и послушности. Још се одликовао и невероватном физичком снагом, могао је узети три вреће са цементом и носити их од пристаништа Новог скита до келије наврх по стрмој узбрдици. „И од велике доброте се осмехивао”, сећао се Старац Јефрем.

У последњим данима земаљског живота овог великог Старца Јосифа Исихасте, Георгије је био непрестано поред њега, старајући се да му олакша болести. Када је старац нарочито страдао од гушења, отац Георгије је махао пред њим великим комадом картона. После Старчевог блаженог уснућа узео је учешће у његовом погребењу. Једно време, боравио је у Кареји у Посници Светог Саве. Затим одлази у Русик, где је наш Свети Сава замонашен. У то време у руском Пантелејмоновом манастиру било је мало монаха, а брига за велико манастирско домаћинство захтевала је људе. Руски монаси почели су да траже свог чувара. Када је Георгије сазнао да оци Русика инсистирају на његовом повратку, није знао како да поступи. Оци братства посаветовали су га да се врати у Стари Русик: „Покажи послушање”, говорио је Георгију отац Јосиф Млађи, „и примићеш награду од Бога”. Уочи одласка отац Георгије је дошао на гроб светог Старца, загрлио крст и рекао: „Да је наш Старац жив, ја никада не бих отишао”. Поменути Старац Јосиф Млађи га је много волео и често спомињао у својим писмима. Тако у Писму монаху Пантелејмону од 29. децембра 1964. наводи: „Сада је самном отац Георгије Србин. Жели да дође код нас, па му рекох да ћу после Васкрса поправити једну келију за њега, овде близу у мом крају, и прихватио је.“ Георгије је уз ово благословено братство донео многоструки плод и постао велики исихаста, испосник, крајње сиромашан, али богат врлинама.