Реч „сретење“ значи сусрет. Да би испунила Мојсијев закон, Дјева Марија је у четрдесети дан након Христовог рођења, у пратњи Јосифа Обручника, донела свог Сина у Јерусалимски храм. Свету породицу су у припрати храма дочекала два старозаветна праведника: Симеон, назван Богопримац, и Ана. Симеон је потицао из свештеничког племена и у младости је учествовао у преводу Библије на грчки језик, а Ана, коју је народ поштовао као пророчицу, читав се живот није одвајала од храма.
По Мојсијевом закону, мајка је дужна да у четрдесети дан након рођења донесе новорођенче у храм. Уколико је био првенац, за њега се давао симболичан откуп. По Мојсијевом закону првенци мушког пола посвећивани су Богу тако да је најстарији син требало да ради за храм. Кад је временом нестала потреба за таквим радовима, установљен је обичај да се приноси жртва као откуп за првенца. За сиромашне је то била куповина два голуба при храму, које су затим пуштали на слободу. Мајка је могла да уђе у храм тек након молитве очишћења у припрати храма. Пошто Јеванђеље још није било објављено свету, Дјева Марија је строго испуњавала све законе и прописе Старог Завета.
Мајка Божија, која својом светошћу превазилази серафиме, Нерукотворени храм Божији, покоравајући се закону, иде у Јерусалимски храм да би примила обред очишћења. Она пред којом се анђели приклањају, сагиње главу под свештенички благослов. Марија и Јосиф приносе жртву искупљења за Оног који својим присуством освећује храм и Светињу над светињама, Оног који ће постати Жртва за грехе целог света. Као што цар прерушивши се у сиромаха, обилази потчињене, тако и Владика храма у лику четрдесетодневног Детета улази у свој дом. Ту тајну знају само анђели чувари и двоје светих – Симеон и Ана. У ту тајну је посвећен и првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.
Свети Симеон Богопримац је за време превођења Књиге пророка Исаије одлучио да уместо речи: „Дјева ће родити сина“, напише: „Млада жена ће родити сина“, али га је анђео зауставио и рекао да неће умрети док не види испуњење тог пророштва. Од тада су прошле године и деценије. Три пута је старац дочекао размеђе векова, али смрт као да је заборавила на њега. Становници Јерусалима су причали унуцима да су њихови очеви и дедови у свом детињству виђали праведног Симеона како сваке суботе редовно долази у храм на молитву. Старац је био живи летопис Израиља.
Сусревши Марију у Јерусалимском храму, Симеон је узео Исуса на руке и благословио Бога. Поророчанство се испунило и време старчевог одласка из овога живота се приближило. Изговорио је речи надахнуте молитве: „Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља.“ Онда се Симеон обратио Мајци Божијој и пророчки рекао да ће њено срце пробости мач туге. У то време је Ирод већ подозревао да је његова обмана откривена и да се мудраци неће вратити у Јерусалим. У царском дворцу су разматрани планови како наћи и убити новорођеног цара, Исуса. По предању, Симеона Богопримца су унутар храмовних зидина убили Иродови војници, који су га испитивали где се налази Исус.
На дан Сретења је Бог, који својом благодаћу невидљиво борави у храму, ушао у њега на видљив начин. Затварају се и последње пророчке књиге и Стари Завет уступа место Новом Завету. Тако у зрацима излазећег сунца бледе и ишчезавају дијамантске звезде, ноћни украс небеског свода. Ускоро ће бити разрушен Јерусалимски храм, али од његовог темеља ће се, као млади изданци из корена, по свој земљи раширити хришћанске заједнице.
